ЕТНИЧКИ И ПОЛИТИЧКИ КОНСТИТУЕНСИ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

Sažetak

Слом Совјетског савеза и источног социјалистичког лагера, а затим и распад Социјалистичке Југославије, који су пратили снажни етнички антагонизми чија је најсуровија форма била оружана борба до тада „збратимљених“ народа, историјски „блиских“, „истих“, који су у заједничкој држави „остварили пуну националну слободу и равноправност“, у први план социолошке теорије и политичке праксе избацили су теме нације и национализма. Основни теоријско-истраживачки приступи нацији у социологији, развијени посебно на западу, „ослободили су“ поље друштвених наука у земљама бившег социјалистичког истока, марксистичких и комунистичких теорија о нацији и националном питању.

Иначе, ни обновљене студије „нације и национализма“ нису у потпуности увеле појмовну и теоријску кохерентност на свом истраживачком пољу, нарпотив повећани интерес за теме нације и национализма, који је уследио у другој полoвини прошлог и почетком овога века довео је до још веће „непрегледности“ и нису се смањиле постојеће нејасноће у појмовном и теоријском смислу.

Управо у овом раду се бавимо проблемима „нове непрегледности“, коју су неки аутори називали „терминолошка џунгла“ „концептуална анархија“ при дефинисању и разграничавању основних појмова из области нације и национализма и њима сродних појмова. Настојали смо утврдити када настаје нација и који су конститутивни елементи нације и националног идентитета.

Постулати примордијалистичког и етно-симболистичког правца у истраживању нације и национализма су доминантни у схватању нације на постјугословенском простору и као такви потврђени су у пракси, чиме је још једанпут задат ударац теорији о „крају нација“ и пананационализму, који су заживели једину у оквирима научних радова.