МИТОЛОШКИ НАРАТИВ У ВИДЕО ИГРАМА КАО ОБЛИК МЕДИЈСКЕ ПРОМОЦИЈЕ КУЛТУРЕ
Sažetak
Појавом дигиталних медија створена је нова платформа за игру која се премешта из реалног окружења у виртуелни простор. Примена савремене технологије и интернета довела је до креирања платформи намењених видео играма и појави виртуелних играча. С обзиром на то да игру не можемо да посматрамо само као забаву, већ и као медиј који доводи до социјалног окупљања, игра је препозната и као средство за промоцију различитих друштвених вредности. Наратив видео игре усмерава играче да се кроз игру истовремено едукују, дограђују и да путем интеракције са осталим играчима мењају свој идентитет и да усвајају различите културне вредности. Наративи који су базирани на митологији једног народа постају медиј за „причање прича“ и промоцију националне културе.
Reference
Anderson, 1991: Benedict Anderson. Imagined Communities: Reflections on the Origins and Spread of Nationalism. London: Verso.
Apperley, 2009. Thomas H. Apperley. "Genre Studies." The Video Game Theory Reader 2. Ed. Perron, Bernard, and Wolf, J.P. Mark. New York: Routledge.
Arsenault, 2009. Dominic Arsenault. "Narratology." The Video Game Theory Reader 2. Ed. Perron, Bernard, and Wolf, J.P. Mark. New York: Routledge.
Балтезаревић 2022. Балтезаревић Боривоје. Утицај медијске писмености на културу критичког мишљења. Баштина, св. 56, 229-239.
Berger, Luckman, 1966. Peter L. Berger, Thomas Luckman. The Social Construction of Reality. NewYork: Irvington Publishers.
Campbell, 1993. Joseph Campbell. Los mitos. Barcelona: Paidós.
Fink, 2016. Eugen Fink. Play as Symbol of the World. Indiana University Press.
Fink, 1984. Eugen Fink. Osnovni fenomeni ljudskog postojanja. Beograd: Nolit.
Galloway, 2006. Alexander R. Galloway. Gaming: Essays On Algorithmic Culture (1st ed.). Minneapolis, MN: Univ Of Minnesota Press.
Hagood, 2008. Margaret C. Hagood. .Intersections of popular culture, identities, and new literacies research. In: Handbook of Research on New literacies, eds. Coiro Julie, Knobel Michele, Lankshear Colin & Leu Don, 531–551. New York, NY: Lawrence Erlbaum Associates.
Halbwachs, 1992. Maurice Halbwachs. On Collective Memory, Trans. Lewis A. Coser. Chicago: University of Chicago Press
Hamilton, Weiss, 2005. Martha Hamilton, Mitch Weiss. Children Tell Stories: Teaching and Using Storytelling in the Classroom (2nd ed.). New York: Richard C. Owen.
Huizinga, 1951. Johan Huizinga. Homo ludens. Paris: Gallimard.
Johnson, Menichelli, 2007. Fred Johnson, Karen Menichelli. What’s Going on in Community Media. Washington: Benton Foundation.
Kajoa, R. (1979). Rože Kajoa. Igre i ljudi: maska i zanos. Beograd: Nolit.
Kalezić Đuričković, 2018. Sofija Kalezić Đuričković. Ostaci paganskih vjerovanja kod slovenskih naroda, Matica, br. 76, 497-512.
Kremers, 2009. Rudolf Kremers. Level Design: Concept, Theory, and Practice. United States: AK Peters.
Malinowski, 1974. Bronislaw Malinowski. Magia, ciencia y religión. Barcelona: Ariel.
Manovich, 2002. Lev Manovich. The Language of New Media. Cambridge: MIT Press.
Moulthrop, 2005. Stuart Moulthrop. After the Last Generation: Rethinking Scholarship in the Days of Serious Play. In Proceedings of Digital Art and Culture Conference, 208-215. Copenhagen, Denmark: IT University, Copenhagen.
Nikodijević, Đukanović, 2014. Dragan Nikodijević, Jovan Đukanović. Ne(moć) komunikacije kulturnog nasleđa sa okruženjem – sumrak tradicije u tržišnoj i digitalnoj epohi; Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa MOĆ KOMUNIKACIJE 2014. održanog 30.maja 2014.godine; organizator skupa Panevropski univerzitet APEIRON (99-109.
Slotkin, 2007. Richard Slotkin. Mythogenesis,. In The Blackwell Encyclopedia of Sociology, Edited by George Ritzer, Malden, MA, USA: Blackwell Publishing Ltd, 3137-3140.
Tadić, 1985. Božidar Tadić. Misterija igre (od magijskih rituala do političkih mitova). Titograd: Univerzitetska riječ.