Education and Research in Health Sciences

Stavovi zaposlenih o primeni procesa zdravstvene nege i sestrinske dokumentacije u psihijatrijskoj praksi

Vesna R. Jovanović — 2026-03-19

Uvod: Proces zdravstvene nege (PZN) predstavlja standardizovanu metodologiju rada u sestrinskoj profesiji, čija primena i dokumentovanje imaju poseban značaj u psihijatrijskoj praksi, gde je nega zasnovana na biopsihosocijalnom pristupu i timskom radu. Iako je PZN deo formalnog obrazovanja medicinskih sestara, njegova primena u praksi i dalje je neujednačena, naročito u oblasti mentalnog zdravlja.

Cilj: Cilj ovog istraživanja bio je da se ispitaju stavovi zaposlenih o značaju i mogućnostima primene dokumentacije zdravstvene nege u timskom radu u psihijatriji.

Metodologija: Sprovedeno je deskriptivno, opservaciono istraživanje presečnog tipa. Uzorak je činilo 39 zaposlenih različitih profesionalnih profila angažovanih u radu sa osobama sa psihičkim smetnjama u Domu za duševno obolela lica „1. oktobar“, Stari Lec. Podaci su prikupljeni pomoću strukturisanog upitnika konstruisanog za potrebe istraživanja, a obrađeni metodama deskriptivne statistike.

Rezultati: Rezultati su pokazali da većina ispitanika nije u potpunosti upoznata sa procesom zdravstvene nege (71,8%), ali da prepoznaje značaj dokumentacije zdravstvene nege za kvalitet zbrinjavanja, bezbednost korisnika i planiranje intervencija u okviru timskog rada (82,1%). U praksi se dokumentovanje najčešće odnosi na pojedine realizovane intervencije, dok je dosledna primena i dokumentovanje svih faza PZN ograničena (23,1%). Ispitanici su uglavnom iskazali pozitivan stav prema mogućnosti unapređenja sestrinske prakse kroz primenu standardizovane dokumentacije zdravstvene nege.

Zaključak: Nalazi ukazuju na postojanje jaza između teorijskog značaja procesa zdravstvene nege i njegove primene u psihijatrijskoj praksi. Iako zaposleni prepoznaju značaj dokumentacije zdravstvene nege u timskom radu, neophodno je unaprediti uslove za njenu dosledniju primenu kroz kontinuiranu edukaciju, unapređenje dokumentacije i jačanje institucionalne podrške.

Prediktori percipiranog stresa i ublažavajuća uloga fizičke aktivnosti kod medicinskih sestara zaposlenih na visokorizičnim odeljenjima

Vesna Vuković — 2026-03-19

Uvod: Stres na radnom mestu predstavlja značajan javnozdravstveni problem među zdravstvenim radnicima, naročito medicinskim sestrama zaposlenim na visokorizičnim odeljenjima, gde su profesionalni zahtevi, odgovornost i izloženost stresorima izraženi.

Cilj rada: Cilj ovog istraživanja bio je da se ispita odnos između doživljaja stresa na poslu, psihosomatskih simptoma, ponašajnih i kognitivnih reakcija na stres, percipiranih koristi fizičke aktivnosti i nivoa percipiranog stresa kod medicinskih sestara zaposlenih na visokorizičnim radnim mestima.

Metod: Istraživanje je sprovedeno kao studija preseka na uzorku od 82 medicinske sestre zaposlene na visokorizičnim odeljenjima u Kliničkom centru Srbije i Institutu za ortopediju „Banjica“. Za procenu percipiranog stresa korišćena je Skala percipiranog stresa (PSS-10), dok su dodatnim stavkama ispitivani stres na poslu, psihosomatski simptomi, ponašajne i kognitivne reakcije, kao i percepcija efekata fizičke aktivnosti. Podaci su analizirani primenom deskriptivne statistike, Pearsonove korelacione analize i višestruke linearne regresije.

Rezultati: Stres na poslu, psihosomatski simptomi i ponašajne i kognitivne reakcije na stres pokazali su se kao statistički značajni prediktori percipiranog stresa, pri čemu su ponašajne i kognitivne reakcije imale najizraženiji doprinos. Suprotno očekivanjima, percipirane koristi od fizičke aktivnosti nisu statistički značajno dovedene u vezu sa percipiranim stresom, iako je smer povezanosti bio negativan.

Zaključak: Dobijeni rezultati ukazuju da je percipirani stres kod medicinskih sestara značajno povezan sa radnim stresorima, kao i sa psihosomatskim, ponašajnim i kognitivnim reakcijama na stres. Nalazi ukazuju na potrebu za sveobuhvatnim pristupom prevenciji profesionalnog stresa, koji obuhvata unapređenje radnih uslova, jačanje psihološke podrške i podsticanje zdravih životnih navika, uključujući redovnu fizičku aktivnost.

Definisanje sindroma sagorevanja u populaciji medicinskih sestara - vaspitača

Radica Tasić — 2026-03-19

Uvod. Razvoju sindroma sagorevanja na poslu doprinose loši interpersonalni odnosi, mobing, anksioznost, a sve zajedno dovodi do psiholoških i fizioloških promena kod zaposlenih, a za posledicu ima razvoj depresije i organskih oboljenja.

Metod. U ispitivanje, studiju preseka, uključene su 302 medicinske sestre vaspitači zaposlene u predškolskim ustanovama na teritoriji Beograda.

Cilj rada. Procena prevalence sindroma sagorevanja na poslu, analiza psihometrijskih karakteristika instrumenta merenja, definisanje prediktora sindroma sagorevanja na poslu i definisanje modela povezanosti psiholoških karakteristika ličnosti sa sindromom sagorevanja.

Rezultati. Prosečna starost u ispitivanoj populaciji bila je 38+9,2 (opseg 16-60 godina) i sve su bile ženskog pola. Prosečna dužina radnog staža bila je 11 godina (percentil 6-18) i većina je imala završenu srednju školu (79,7%). Prosečni rezultat podskale za iscrpljenost bio je 1,5+1,3. Umeren do visoki nivo iscrpljenosti primećen je kod 27,6% medicinskih sestara vaspitača. Prosečni skor podskale za profesionalnu efikasnost bio je 5,3+0,7, a skorovi za nisko, umereno i visoko sagorevanje bili su zastupljeni u 78,8%, 16,1% i 5,1%. Prosečni skor podskale za cinizam bio je 1,6+1,1. Ukupno, 251 (83,1%) medicinskih sestara vaspitača imalo je umereni sindrom sagorevanja. agresivnost, neuroticizam i negativna valenca bile su u pozitivnoj korelaciji sa iscrpljenošću (p < 0,001).

Zaključak. Posao medicinske sestre-vaspitača zahteva visok nivo društvene odgovornosti, a svakodnevni problemi koji se mogu pojaviti uključuju preopterećenost poslom, nedostatak autonomije ili autoritet za donošenje odluka i poteškoće u usklađivanju porodičnog života i posla. Neretko je prisutno radno preopterećenje zbog nedostatka kadra. Svi ovi faktori čine medicinske sestre vaspitače posebno ranjivim na sagorevanje.

Procena snage stiska šake u kineziološkoj evaluaciji

Milica Vidović — 2026-03-19

Snaga stiska šake predstavlja široko priznat i validan biomarker mišićne snage i opšteg zdravstvenog statusa, te ima značajnu prediktivnu vrednost za različite zdravstvene ishode. S obzirom na laku primenu, nisku cenu i pouzdanost merenja pomoću dinamometra, ovaj parametar je postao česta tema naučnih istraživanja. Istraživanja su dosledno pokazala da smanjena vrednost snage stiska konzistentno korelira sa povećanom smrtnošću, dužinom bolničkog lečenja i smanjenom fizičkom sposobnošću. Sem toga, snaga stiska je povezana s funkcijom kognitivnih sposobnosti, rizikom od hroničnih bolesti (kao što su kardiovaskularne bolesti i demencija), kao i s većom verovatnoćom fizičke slabosti i sarkopenije. Ovakav multidimenzionalni aspekt snage stiska i njena prediktivna sposobnost čine je važnim instrumentom u procenama zdravstvenog stanja, rehabilitaciji i kreiranju trenažnih programa u kineziološkoj praksi. Cilj rada je da sagleda mogućnosti koje nam pruža rad sa dinamometrom.

Fizioterapija u perimenopauzi - prevencija, rehabilitacija i postrehabilitacija

Dragana M Kljajić — 2026-03-19

Perimenopauza predstavlja prelaznu fazu u životu žene, često praćenu fizičkim i psihičkim simptomima uzrokovanim smanjenjem i oscilacijama nivoa estrogena. Mišićno-skeletni bolovi, ograničena pokretljivost, inflamatorni procesi, smanjenje mišićne mase i gustine kostiju samo su neki od faktora koji mogu značajno uticati na svakodnevno funkcionisanje žena u periodu koji prethodi menopauzi. Cilj ovog rada je prikazati ulogu fizioterapije u perimenopauzi kroz preventivne, rehabilitacione i postrehabilitacione mere, koje doprinose očuvanju i unapređenju funkcionalnih sposobnosti i zdravstvenog statusa žena. Metod rada obuhvata pregled relevantne literature objavljene u poslednjih 15 godina, pretražene u elektronskim bazama PubMed, Google Scholar, KoBSON i Scopus. Analiza ukazuje da preventivni programi treba da integrišu multimodalne vežbe, uključujući aerobne aktivnosti, trening snage, istezanje i tehnike relaksacije, koje se sprovode u manjim grupama radi optimalnog individualnog pristupa. U okviru rehabilitacije, fizioterapija značajno doprinosi prevenciji i tretmanu poremećaja kao što su sarkopenija, osteoporoza, osteoartritis, miofascijalni sindromi, sindrom bola velikog trohantera i bol u donjem delu leđa. Postrehabilitacija se fokusira na održavanje postignutih rezultata, prevenciju recidiva simptoma i dugoročno očuvanje mišićno-skeletnog i psihofizičkog zdravlja. Dobijeni nalazi ukazuju na značaj integrisanja ovih sadržaja u studijske programe fizioterapije i kontinuirane oblike stručnog usavršavanja, sa ciljem osposobljavanja budućih terapeuta za primenu adekvatnih mera kod žena u perimenopauzi. Zaključno, fizioterapija ima važnu ulogu u multidisciplinarnom pristupu očuvanju zdravlja žena u ovom periodu.

Poremećaj digestivne funkcije kod poremećaja u ishrani: nutritivni tretman

Sladjana Djukic — 2026-03-19

Poremećaji u ishrani predstavljaju kompleksna psihijatrijska i metabolička stanja koja, pored psiholoških i endokrinoloških posledica, značajno utiču na funkciju digestivnog sistema. Dugotrajna restrikcija unosa hrane, epizode prejedanja, izazvano povraćanje, kao i zloupotreba laksativa i diuretika dovode do brojnih poremećaja gastrointestinalne funkcije, uključujući usporeno pražnjenje želuca, nadimanje, bolove, dijareju i konstipaciju, koji često perzistiraju i tokom remisije bolesti. Ovi simptomi dodatno otežavaju nutritivnu rehabilitaciju i mogu predstavljati značajnu prepreku u procesu oporavka. Cilj ovog rada je da se prikažu mehanizmi nastanka poremećaja digestivne funkcije kod osoba sa poremećajima u ishrani, kao i da se razmotre principi i značaj adekvatnog nutritivnog tretmana u sanaciji ovih poremećaja. Metode rada obuhvataju pregled relevantne naučne literature dostupne u međunarodnim bazama podataka, sa fokusom na kliničke studije, sistematske preglede i smernice koje se odnose na gastrointestinalne komplikacije i nutritivne intervencije kod poremećaja u ishrani. Rezultati ukazuju da su poremećaji digestivne funkcije česti, multifaktorijalni i reverzibilni uz adekvatno vođen nutritivni tretman. Postepeno povećanje energetskog unosa, prilagođen izbor namirnica, adekvatan unos vlakana i tečnosti, kao i primena probiotika i prebiotika, pokazali su se kao ključni elementi u obnovi gastrointestinalne funkcije. Zaključuje se da je razumevanje digestivnih simptoma i njihovo sistematsko uključivanje u plan nutritivne terapije od suštinskog značaja za uspešan i održiv oporavak osoba sa poremećajima u ishrani.