Glasnik Advokatske komore Vojvodine

Posebne okolnosti za odmeravanje kazne za krivična dela protiv životne sredine

2026-07-03T12:24:58+02:00

Кривична дела против животне средине, као посебна група кривичних дела прописана су у глави XXIV Кривичног закона Републике Србије и представљају специфичну групу инкриминације која се рефлектује на савремене изазове очувања природних ресурса и здравља људи, из разлога јер нарушавају еколошу равнотежу, угрожавају здравље људи и проузрокују трајне последице по природне ресурсе. Њихова посебност огледа се у томе што последице најчешће нису ограничене на појединца или тренутак извршења, већ задиру у ширу заједницу, јавни интерес и будуће генерације. Одмеравање казне за ова кривична дела треба да подразумева другачији приступ у поређењу са класичним кривичним делима, односно код ове врсте кривичних дела потребно је приликом одмеравања казне посебно ценити обим и тежину настале или потенцијалне штете по животну средину, трајање и непоправљивост последица, степен угрожености здравља људи, мотив и корист учиниоца, а нарочито поступање окривљеног након извршења кривичног дела (санација, накнада штете, сарадња са надлежним органима). У раду се разматрају нормативни оквири Републике Србије и Европске уније, анализирају посебне околности које се јављају у процесу одмеравања казне, даје се осврт на јавнотужилачку и судску праксу домаћих судова, као и на стандарде развијене у пресудама Европског суда за људска права. Посебна пажња посвећена је тежњи Републике Србије да своје законодавство и праксу усклади са европским стандардима у области заштите животне средине. Циљ рада јесте да покаже специфичности еколошких кривичних дела која захтевају диференциран, строжи и ремедијалан приступ одмеравању казни, који треба да буде пропорционалан, одвраћајући и усмерен на превенцију будућих повреда, а све из разлога како би се обезбедила ефикасна заштита животне средине и остварили циљеви генералне и специјалне превенције.

Oragnizovani kriminalitet i krivična dela protiv životne sredine

2026-07-03T12:24:58+02:00

Standardi zaštite i unapređenja životne sredine, proklamovani brojnim političkim, a garantovani pravnim dokumentima, na međunarodnom, nacionalnom i lokalnom nivou, su u očiglednom i dubokom neskladu sa realnim stanjem. Životna sredina se svakodnevno i kontinuirano ugrožava i oštećuje mnogobrojnim i različitim individualnim i kolektivnim aktivnostima, kako fizičkih, tako i pravnih lica, privrednih subjekata, pa i samih država. Mnoge od ovih aktivnosti vremenom su zabranjene i sankcionisane različitim vrstama propisa, dok su pojedine, zbog svoje učestalosti, rasprostranjenosti i težine posledica, prepoznate kao izrazito društveno opasne i sankcionisane krivičnim zakonodavstvom, te u literaturi dobile naziv ekološka krivična dela ili ekološki kriminalitet. Ekološki kriminalitet je vrlo složen fenomen koji obuhvata širok spektar nelegalnih aktivnosti i štetnih posledica, usled čega, između ostalog, ne postoji njegova univerzalno prihvaćena definicija. Posledice ekološkog kriminaliteta su brojne i raznovrsne, poput povećanje nivoa zagađenja, degradacije prirodnih staništa, smanjenja bioraznolikosti, poremećaja ekološke ravnoteže, povećanog rizika od bolesti, nepovratnih klimatskih promena, kontaminacije prehrambenog lanca, smanjenja očekivanog životnog veka, pa i smrtnih posledica. Osim direktnih i indirektnih štetnih posledica po životnu sredinu i ljudsko zdravlje, pojedini oblici ekološkog kriminaliteta usmereni su na sticanje koristi za pojedince, grupe ili privredne subjekte (kompanije, korporacije) kroz eksploataciju, oštećenje, trgovinu ili krađu prirodnih resursa, odnosno kroz ilegalnu trgovinu i odlaganje opasnog otpada i drugih zagađivača, kao i krijumčarenje supstanci koje oštećuju ozonski omotač. Napredak u tehnologiji, razvoj novih industrijskih postrojenja, te sve veća potražnja za prirodnim resursima, stvorili su plodno tlo za zloupotrebu životne sredine radi sticanja profita. Osim toga, savremeni oblici ekoloških krivičnih dela, po pravilu, imaju transnacionalni karakter. Iako se dugo posmatrao kao izolovan problem, pre svega lokalnog karaktera, ekološki kriminalitet danas predstavlja jednu od najozbiljnijih i najprofitabilnijih pretnji globalnoj bezbednosti i ekonomiji. Ujedinjene nacije su ekološkki kriminalitet izdvojile kao ključni faktor koji pogoršava takozvanu „trostruku planetarnu krizu“ – klimatske promene, gubitak biodiverziteta i zagađenje. Upravo su profitabilnost i transnacionalni karakter ekoloških krivičnih dela, s jedne strane, te nedostaci normativnih rešenja i slabosti prilikom njihove primene, sa druge strane, doprineli da organizovane kriminalne grupe i mreže percipiraju ekološka krivična dela kao priliku za visok profit uz relativno nizak rizik, što im omogućava da finansiraju druge ilegalne aktivnosti i prošire svoj uticaj. U naučnoj i stručnoj javnosti danas gotovo da više nema nikakve dileme oko toga da je ekološki kriminalitet još jedan oblik transnacionalnog organizovanog kriminala. Prema procenama relevantnih međunarodnih organizacija i agencija, ekološki kriminalitet označen je kao četvrta najunosnija kriminalna aktivnost na svetu, odmah nakon trgovine ljudima, drogom i oružjem, koja godišnje donosi do 300 milijardi dolara protivpravne koristi. Uprkos tome što zvanične statistike to ne pokazuju, procenjuje se da ekološki kriminalitet raste po godišnjoj stopi od 5–7%, što ga čini učestalijim od ostalih oblika organizovanog kriminalnog delovanja. Dok su tradicionalni oblici organizovanog kriminalnog delovanja u snažnom fokusu i međunarodne i nacionalnih javnosti, pa samim tim i pod značajnim pritiskom organa krivičnog gonjenja, efikasno suzbijanje ekoloških krivičnih dela u mnogim državama ni danas ne spada u prioritete. Organizovane kriminalne grupe i mreže prepoznale su potencijal za diversifikaciju svojih kriminalnih portfolija u ekološki kriiminalitet, koristeći već uspostavljene logističke rute, koruptivne mehanizme i metode pranja novca. Na taj način uspostavlja se mehanizam konvergencije tradicionalnih oblika organizovanog kriminalnog delovanja i ekološkog kriminaliteta, što se manifestuje kroz deljenje infrastrukture (rute, skladišta, posrednici), finansijskih kanala, koruptivnih mreža i nasilnih mehanizama obezbeđenja, ali i kroz normativne praznine i slabe kapacitete nadzora. U uvodnom delu ovog rada daju se pojmovna određenja ekološkog i organizovanog kriminaliteta, a zatim ćemo se fokusirati na ključne oblasti kao što su ilegalna eksploatacija šuma i trgovina drvetom, trgovina zaštićenim biljnim i životinjskim vrstama, ilegalni, neprijavljeni i neregulisani ribolov, nezakonite pošiljke otpada, uključujući elektronski i medicinski opasan otpad i ilegalna eksploatacija mineralnih sirovina. Pored toga, biće razmotrena operativna metodologija kriminalnih mreža, s posebnim naglaskom na korupciju i pranje novca kao ključne faktore koji doprinose konvergenciji, ali i na ulogu korporacija i državnih organa u tim mehanizmima. U radu će biti predstavljene i pojedine studije slučaja iz izveštaja relevantnih međunarodnih organizacija, kako bi se ilustrovale ključne karakteristike savremenog ekološkog organizovanog kriminaliteta i njegove sektorske i regionalne specifičnosti. Na kraju rada biće dat kratak kritički osvrt na dinamiku i stanje ekološkog kriminaliteta u Srbiji.

Uspostavljanje posebnog fonda za pružanje podrške preduzimanju mera za zaštitu životne sredine i saniranje posledica nastalih izvršenjem krivičnih dela protiv životne sredine

2026-07-03T12:24:59+02:00

Аутор у раду разматра Директиву ЕУ 2024/1203 о еколошком криминалитету којом се, између осталог, државама чланицама препоручује успостављање посебног фонда који би требао имати двоструку функцију. Пре свега, његова функција је превентивна јер би се средства користила за унапређивање мера заштите животне средине и спречавање вршења кривичних дела против животне средине. Санациона функција овог фонда испољавала би се кроз коришћење средстава из фонда за санирање последица насталих извршењем кривичних дела против животне средине. Аутор у уводу указује на значај заштите животне средине и малигност еколошких кривичних дела. Потом је у кратким цртама указано на сврху и стандарде поменуте Директиве као и поједина решења из Закона о заштити животне средине која су значајна за тему рада. Аутор анализира сврсисходност успостављања посебног фонда и законодавни оквир у Републици Србији који би омогућавао реализацију овог пројекта. Указује се на могуће начине финансирања наведеног фонда анализом препорука из Директиве које се тичу додатних санкција и мера које се могу наметнути извршиоцима и одузимања финансијске (имовинске) добити остварене извршењем кривичног дела. Узети су обзир и остали могући начини финансирања фонда као и критеријуми за коришћење тих средстава. Закључак аутора је да успостављање посебног фонда за заштиту животне средине и санирање последица кривичних дела против животне средине може имати значајне позитивне ефекте пре свега у превентивном аспекту, путем имплементације ефикаснијих мера заштите животне средине што треба да буде превасходни циљ, али и у санационом аспекту, кроз санирање последица насталих извршењем поменутих кривичних дела.

Namera i krajnja nepažnja kao elementi bića krivičnih dela protiv životne sredine

2026-07-03T12:24:59+02:00

Zdravoj životnoj sredini se posvećuje kontinuirana pažnja u gotovo svim oblicima ljudskog delovanja: od građanskog aktivizma, preko različitih strategija razvoja do pravne regulative i sankcionisanja povreda prava na zdravu vodu, vazduh, zemljište, floru i faunu. Krivičnopravna zaštita u tome predstavlja važan segment, počev od „klasičnih“ ekoloških povreda i ugrožavanja poput zagađenja, pa do onih koje ekološki kriminal podižu na „viši nivo“ i čine profitabilnim. Jedan od razloga koji doprinosi tome je neefikasnost mehanizama krivičnog pravosuđa, ali i nedelotvornost kazni onde gde su primenjene. To je i bio jedan od motiva za donošenje Direktive 2024/1203 o zaštiti životne sredine putem krivičnog prava. Pored toga, neka od ključnih pitanja krivičnopravne doktrine se gotovo paradigmatski mogu uočiti upravo na primeru ekoloških krivičnih dela. Tu prvenstveno mislimo na određene dileme materijalnopravnog karaktera koje se tiču subjektivnih elemenata ovih krivičnih dela; potom na koncept odgovornosti pravnih lica za krivična dela koji svoj potencijal može ostvariti upravo u domenu ekoloških delikata; ali i na granice i opravdanost krivičnopravne reakcije u ovom polju, osobito kada je u pitanju odnos sa drugim merama poput upravnih, građanskih i drugih kaznenopravnih. Pomenuta Direktiva i međunarodni izvori mahom operišu pojmovima namere i krajnje nepažnje kao subjektivnim komponentama krivičnih dela. To je dominanta karakteristika anglosaksonske pravne tradicije čija je struktura opšteg pojma krivičnog dela unekoliko drugačija nego evrokontinentalna. Ipak, subjektivni element se izdvaja kao poseban, bilo kroz tzv. mens rea segment, bilo kroz pojam krivice. Grubo govoreći, namera i krajnja nepažnja, koje kao subjektivne oblike predviđa Direktiva, bi predstavljali pandan domaćem umišljaju i nehatu. No, pretpostavka je da se oni podudaraju tek u pojedinim aspektima i da nije opravdano izjednačiti ih olako. Međutim, Direktiva sadrži odredbu koja upućuje i na tumačenje ovih elemenata prema pravilima nacionalnog prava, što, sa nekim specifičnostima, ipak relativizuje ovu hipotezu. Prema tome, fokus rada će biti na analizi ovih subjektivnih elemenata na temeljima ekoloških krivičnih dela i značenja termina propisanih Direktivom 2024/1203. Pored toga, nastojaćemo da sagledamo mogućnosti implementacije ovih odredaba u domaće pravo, ali i ukažemo na kapacitete postojećih odredaba Krivičnog zakonika u ovoj oblasti. Nadalje, biće učinjen pokušaj formulisanja određenih praktičnih smernica za razumevanje i primenu normi o nameri i krajnjoj nepažnji u sledstvu njihovog efikasnijeg dokazivanja.

Multidisciplinarni pristup u prevenciji, otkrivanju, istrazi i procesuiranju krivičnih dela protiv životne sredine kao standard direktive 2024/1203

2026-07-03T12:25:00+02:00

Доношењем Директиве (ЕУ) 2024/1203 о заштити животне средине кроз кривично право, Европска унија је поставила нови, јединствен и свеобухватан стандард у области еколошког кривичног права. Овај правни инструмент, усвојен 11. априла 2024. године, а ступио на снагу 20. маја исте године, замењује раније директиве 2008/99/ЕЗ и 2009/123/ЕЗ и значајно проширује каталог кривичних дела, јача санкције и уводи иновативне механизме примене. Једна од кључних новина јесте захтев за мултидисциплинарним приступом у превенцији, откривању, истрази и процесуирању кривичних дела против животне средине. Полазна основа Директиве јесте препознавање чињенице да еколошки криминал има сложену, прекограничну и често транснационалну димензију. Незаконито испуштање штетних материја у ваздух, воду и земљиште, трговина угроженим врстама, нелегално управљање отпадом, незаконита експлоатација шума, као и незаконито руковање опасним супстанцама, делују деструктивно на екосистеме и здравље људи, али истовремено генеришу високе нелегалне профите. Стога је, поред правних и кривичнопроцесних инструмената, неопходна интеграција знања и ресурса различитих дисциплина: права, криминологије, екологије, хемије, биологије, токсикологије, економије и информационих технологија.

Директивом се изричито наглашава обавеза држава чланица да обезбеде довољно стручног особља и финансијских, техничких и технолошких ресурса за борбу против еколошког криминала. То подразумева не само повећање капацитета полиције, тужилаштва и судова, већ и њихову специјализацију и редовну обуку. У том контексту, мултидисциплинарни тимови, који окупљају правнике, форензичаре, инспекторе за животну средину, стручњаке за информационе системе и научнике из природних и техничких области, постају нужан услов за ефикасно откривање и доказивање еколошких кривичних дела.

Поред тога, Директива истиче значај координације и сарадње не само унутар једне државе (између различитих институција), већ и на нивоу Европске уније. Указује се на улогу Eurojust-а, Europol-а, Европског јавног тужилаштва и Европске канцеларије за борбу против превара (OLAF) у обезбеђивању техничке и оперативне подршке. Такав приступ подразумева да се борба против еколошког криминала не може свести искључиво на кривично гоњење, већ захтева интеграцију превентивних мера, административних санкција, цивилноправне одговорности и кривичноправних инструмената у један целовит систем. Мултидисциплинарни приступ обухвата и учешће јавности и невладиних организација, што Директива препознаје као део стандарда приступа правди и транспарентности. Члан 15. обезбеђује процесна права за лица и удружења која штите животну средину, чиме се ствара простор за допринос грађана и цивилног сектора у заштити јавног добра. Директивом се потврђује став да савремени еколошки криминал није могуће успешно санкционисати без интеграције знања и сарадње различитих дисциплина и актера. Стандард мултидисциплинарности, који је у њој експлицитно наглашен, представља суштински елемент европског кривичноправног система заштите животне средине и модел који ће, у процесу хармонизације, имати снажан утицај и на земље кандидате за чланство у ЕУ.

Nova krivična dela kojima se štiti životna sredina i njihove kvalifikatorne okolnosti (čl. 3, 8. i 9. direktive eu 2024/1203)

2026-07-03T12:25:01+02:00

Недовољно прецизан нормативни оквир успостављен Директивом о еколошком криминалитету из 2008. године (2008/99/EЗ), као и незадовољавајући и крајње скромни ефекти њене примене, условили су предлог да се регулатива у оквиру Европске уније у области заштите животне средине унапреди, што је за резултат имало усвајање нове Директиве у области кривичноправне заштите животне средине 2024/1203 средином априла 2024. године. Поред знатног повећања броја кривичних дела, прецизирања њихових квалификованих облика, детаљног навођења отежавајућих и олакшавајућих околности, као и ближих одредаба о кривичним санкцијама, Директива доноси и читав низ нових решења с циљем успешније прекограничне сарадње, али и координације и сарадње међу надлежним телима унутар државе чланице. Ипак, револуционарну промену представља начин на који је Директивом дефинисан однос између кривичног и управног права. Познато је да су кривичноправне одредбе у домену заштите животне средине махом бланкетног карактера, с обзиром на то да одређена делатност задобија криминални карактер тек уколико се њоме крши одговарајуће правило о заштити и унапређењу животне средине; у том смислу, кривично право је у тој области традиционално везано за административно право, које разним актима одређује граничне вредности дозвољеног утицаја на одговарајући еко-медијум, те бројним појединачним дозволама и одобрењима искључује противправност конкретног деловања на животну средину. Једнако се и за сва кривична дела предвиђена новом Директивом поставља захтев да поступање у конкретном случају представља противправан, незаконит, чин, с тим што се новом дефиницијом поступање сматра противправним не само када оно представља кршење одређеног права Уније, већ чак и онда када се оно спроводи на основу одлуке надлежног органа државе чланице, уколико је то одобрење добијено преваром, корупцијом, изнудом, принудом или ако се таквим одобрењем очигледно крше релевантни материјалноправни захтеви. Иако је таква правна новина замишљена као средство за постизање ефикасније кривичноправне заштите у сфери животне средине, отворено је питање на који начин ће државе чланице у своје национално законодавство унети поменути концепт, који без обзира на евентуалну криминалнополитичку снагу, представља озбиљну опасност по начело законитости, које захтева да услови за кривичну одговорност буду прецизно и јасно одређени. Поврх тога, чини се да „гвоздени закон“ сходно коме кривично право не сме да санкционише оно што неко друго правно подручје изричито дозвољава, изгледа да више нема никакву вредност.

Krivičnopravna zaštita životne sredine republike srpske u svjetlu nove Direktive EU iz 2024. godine

2026-07-03T12:25:01+02:00

U sistemu ekoloških krivičnih djela u Krivičnom zakoniku Republike Srpske predviđeno je više krivičnih djela protiv životne sredine, u osnovnom ili kvalifikovanom oblikom ispoljavanja, sa kaznama za njihove učinioce. S obzirom na potrebu efikasne i kvalitetne krivičnopravne zaštite životne sredine u cjelini ili pojedinih njenih elemenata, potrebno je konstantno vršiti inoviranje postojećih zakonskih rješenja u cilju njihovog unapređenja, kako sa aspekata potrebe savremene politike suzbijanja kriminaliteta, tako još više zbog pojave novih i različitih oblika povrede ili ugrožavanja životne sredine. Tome doprinosi takođe i potreba za usklađivanjem nacionalnih krivičnopravnih sistema sa relevantnim međunarodnim standardima. Autor u ovom radu analizira nova rješenja sadržana u Direktivi Evropske unije o zaštiti životne sredine putem krivičnog prava iz 2024. godine sa aspekta njihove implementacije u krivično zakonodavstvo Republike Srpske.

Krivične i druge sankcije i mere prema direktivi eu (2024/1203) o krivičnopravnoj zaštiti životne sredine

2026-07-03T12:25:02+02:00

Рад анализира део одредби Директиве ЕУ 2024/1203 о кривичноправној заштити животне средине који се односи на кривичне и друге санкције и мере. За разлику од претходне Директиве 2008/99/ЕЗ, која је само наводила да кривичне санкције треба да буду ефикасне, пропорционалне и одвраћујуће, нова Директива детаљније регулише ту материју. Ауторка у првом делу рада указује на најважније новине Директиве и даје преглед кривичних и других санкција и мера за физичка и правна лица. Други део рада посвећен је питању ефикасности кривичних санкција у односу на еколошки криминалитет, а посебно се анализирају предности и недостаци кривичних санкција према правним лицима. У трећем делу рада дат је осврт на потенцијални значај Директиве 2024/1203 за српско кривично законодавство.

Alternativne i dopunske krivičnopravne mere izrečenoj kazni kojima se obnavlja uništena/ugrožena životna sredina kao poseban standard EU Direktive 2024/1203

2026-07-03T12:25:02+02:00

Zaštita životne sredine postala je globalni izazov, budući da ljudske aktivnosti sve više ugrožavaju ekosisteme, ugrožavaju biodiverzitet i značajno negativno utiču na javno zdravlje. Iako regulatorni okviri i mehanizmi sprovođenja prava u građanskopravnoj oblasti imaju suštinsku ulogu u zaštiti životne sredine, krivično pravo predstavlja snažan instrument za odvraćanje od povreda zakona, utvrđivanje krivične odgovornosti učinilaca i nametanje obaveze obnavljanja onoga što je uništeno. Komplementarnost krivičnog i upravnog prava od suštinskog je značaja za sprečavanje i odvraćanje od nezakonitog ponašanja koje šteti životnoj sredini, ali upravne kazne nisu dovoljne. Zaštita životne sredine jedan je od osnovnih ciljeva Evropske unije, kako je utvrđeno članom 191 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije. U svetlu sve veće učestalosti i složenosti ekoloških krivičnih dela, Direktiva (EU) 2024/1203 usvojena je kao odgovor na nedovoljnu delotvornost prethodnih instrumenata (2008/99/EZ i 2009/123/EZ). Jedan od aspekata koji je ukazivao na potrebu donošenja Direktive iz 2024. godine bila je činjenica da sankcije predviđene Direktivom 2008/99/EZ nisu bile dovoljne da obezbede usklađenost sa pravom EU u oblasti zaštite životne sredine putem dostupnosti delotvornih, srazmernih i odvraćajućih krivičnih sankcija. Direktiva iz 2024. godine uvodi nove standarde u pogledu definisanja krivičnih dela, sankcija i mera za obnovu i sprečavanje štete po životnu sredinu. Naime, kazne bi trebalo pooštriti kako bi se pojačao njihov odvraćajući efekat i unapredila efikasnost otkrivanja, istrage, krivičnog gonjenja i presuđenja za ekološka krivična dela. Alternativne i dopunske mere imaju snažnu preventivnu funkciju, jer smanjuju rizik od recidivizma, podstiču ekološku odgovornost i podižu svest o posledicama ekološkog kriminaliteta. Obim, rasprostranjenost i visok nivo korupcije naveli su pojedine autore da ovaj oblik kriminaliteta svrstaju u ozbiljan „kriminal belog okovratnika“. Korupcija postoji jer su različiti oblici podmićivanja i trgovine uticajem prisutni među visokim javnim funkcionerima, političarima i pripadnicima organa za sprovođenje zakona, ali ne treba zanemariti ni postojanje i uticaj korupcije u privatnom sektoru, što je, prema GRECO-u, razlog za ozbiljnu zabrinutost. Krivično pravo treba da služi kao sredstvo odvraćanja od ekoloških krivičnih dela putem izricanja strogih krivičnih sankcija i mera prema licima koja učestvuju u nezakonitim aktivnostima kojima se ugrožava životna sredina, za razliku od novčanih kazni u upravnom ili građanskom postupku.