Kardiorenalni sindrom tip 2
Sažetak
Zastojna srčana slabost za posledicu ima smanjen srčani
rad, smanjenu zapreminu arterijske krvi koja obezbeđuje
perfuziju organa, hipoperfuziju tkiva i aktivaciju neurohormonalnih
sistema. Rad je imao za cilj da analizira faktore
rizika, patogenetske mehanizme razvoja kardiorenalnog
sindroma i da ukaže na klinički značaj ranog otkrivanja i
pravovremenog lečenja kardiorenalnog sindroma kod
bolesnika sa akutnim popuštanjem hronične zastojne srčane
slabosti. Analizirani su stručni radovi i kliničke studije koje
se bave etiopatogenezom, dijagnostikovanjem i lečenjem
kardiorenalnog sindroma. Zbog prepunjenosti kapilara pluća
bolesnik oseća gušenje, javljaju se pleuralni izliv, ascites,
periferni i generalizovani otoci. Smanjena efektivna
zapremina arterijske krvi smanjuje perfuziju bubrega, usled
čega dolazi do razvoja akutnog oštećenja bubrega. Pojačana
aktivnost neurohormonalnih sistema, rezistencija na
diuretike, zadržavanje natrijuma i vode u organizmu
povećavaju opterećenje volumenom i pogoršavaju srčanu
slabost. Kontrolisano odstranjivanje tečnosti vantelesnom
ultrafiltracijom popravlja kliničko stanje bolesnika kod kojih
postoji preopterećenje volumenom i prepunjenost kapilara
pluća. Održavanje ravnoteže između zapremine ekstracelularne
tečnosti koja se odstranjuje i zapremine arterijske
krvi koja obezbeđuje perfuziju bubrega, ima ključnu ulogu u
sprečavanju razvoja akutnog oštećenja bubrega i značajno
doprinosi smanjenju morbiditeta i mortaliteta, i poboljšanju
kvaliteta života ovih bolesnika.