Medicinska istraživanja

LEČENJE PACIJENATA SA AKUTNOM PROMIJELOCITNOM LEUKEMIJOM PRIMENOM AIDA PROTOKOLA: DVADESETOGODIŠNJE ISKUSTVO JEDNOG CENTRA

Mirjana Mitrovic — 2025-09-24

Uvod: Uvođenje all-trans retinoične kiseline (ATRA) transformisalo je akutnu promijelocitnu leukemiju (APL) iz visoko smrtonosne u izlečivu bolest. Međutim, značajna učestalost rane smrti (RS) i relapsa i dalje predstavlja izazov u svakodnevnoj praksi.Ciljevi ovog rada su prikazati 20-godišnje iskustvo u lečenju bolesnika AIDA zasnovanim protokolima i proceniti prediktivnu vrednost kliničkih i laboratorijskih parametara za razvoj RS i relapsa bolesti.

Materijal i metode: U ovu retrospektivnu studiju su uključeni pacijenti lečeni u Klinici za hematologiju, UKCS u period 2004-2024. RS je definisana kao smrt u prvih 30 dana hospitalizacije.

Rezultati: U studiju je uključeno 58 pacijenata. RS i relaps su se javili kod 38/158 (24%) odnosno 15/119 (12,6%) pacijenata. Stopa RS je ostala stabilna tokom vremena (2004-2008 period 20,6%, 2009-2013 21,9%, 2014-2018 23,1%, 2019-2024 27%) sa krvarenjem (42%), diferencijacionim sindromom (DS, 24%) i infekcijama (16%) kao najčešćim uzročnicima. Konačni prediktori za razvoj RS bili su: ISTH DIC skor (p=0,008, OR 2,380, 95% CI 1,249-4,533), aPTT (p=0,009, OR 0,786, 95% CI 0,656-0,940, p = 0,656-0,941), ECOG PS (p=0.000, OR 2.964, 95% CI 1.630-0.988). Kao prediktori relapsa identifikovani su: ECOG PS ≥3 (21,7% naspram 78,3%, p=0,019) i bcr3 PML-RARA transkript (29,6% naspram 70,4%, p=0,046).

Zaključak: Veoma visoku stopa RS perzistira u našoj grupi, sa krvarenjem, DS i infekcijom kao glavnim uzrocima. Preventivne strategije bi podrazumevale sveobuhvatnu medicinsku edukaciju, sa ciljem brzog prepoznavanja, adekvatne terapije transfuzijama derivata i komponenata krvi, i brzom započinjanju terapije ATRA-om. Pacijentima sa visokim ECOG PS i ISTH DIC potrebno je intenzivnije praćenje koagulacionih paremetara i intenzivnija suportivna terapija.

DUGOTRAJNA BLOKADA NMDA RECEPTORA I POZITIVNA MODULACIJA α5 GABAA RECEPTORA KOD NESTRESIRANIH PACOVA: ODSUSTVO UTICAJA NA DEPRESIVNO PONAŠANJE UZ BLAGO POVEĆANJE EMOCIONALNE REAKTIVNOSTI POD UTICAJEM PRETHODNE

Djordje Djorovic — 2025-09-24

Uvod: Depresija predstavlja tešku psihijatrijsku bolest sa ograničenim terapijskim repertoarom. Značajan prodor u istraživanju depresije predstavlja otkriće brzodelujućih antidepresiva, poput ketamina i neurosteroida. Pozitivna modulacija GABAA receptora koji sadrže α5 subjedinicu (α5GABAAR) predstavlja obećavajući novi pristup u ciljanoj terapiji depresije. Cilj ove studije bio je da se ispita dejstvo ponavljanog davanja ketamina, antagoniste NMDA receptora i GL-II-73, pozitivnog alosternog modulatora α5GABAAR na depresivno i anksiozno ponašanje, kao i lokomotornu aktivnost.

Materijal i metode: U eksperimentima su korišćeni adultni mužjaci Sprague-Dawley pacova. Životinje su izlagane sedmodnevnom tretmanu ketaminom svakog drugog dana u dozi od 6 mg/kg ili 10 mg/kg, dnevnoj primeni 10 mg/kg GL-II-73 ili rastvarača. Nakon tretmana sprovedena je baterija bihejvioralnih testova koja se sastojala od testa forsiranog plivanja (engl. forced swimm test-FST), spontane lokomotorne aktivnosti (engl. spontaneous locomotor activity - SLA) i testa supresije hranjenja (engl. novelty suppressed feeding test - NSFT).

Rezultati: Nijedan vid tretmana nije ostvario uticaj na ponašanje u FST i NSFT. U SLA, svi vidovi tretmana uzrokovali su smanjenje procenta vremena u centralnom delu prostora tokom 10 i 30 min praćenja.. Pređena distanca u centralnom delu prostora bila je smanjena samo kod 10 mg/kg ketamina tokom 10 i 30 min.

Zaključak: Ketamin u većoj dozi (10 mg/kg) prouzrokovao je promene ponašanja koje odgovaraju blago povećanoj emocionalnoj reaktivnosti, dok promene istog kvaliteta uočene nakon primene manje doze ketamina i u GL-II-73 grupi ne oličavaju jasan proanksiozni uticaj.

HIRURŠKO LEČENJE TUMORA KAROTIDNOG TELAŠCA: RETROSPEKTIVNA STUDIJA U OKVIRU JEDNOG CENTRA

Milos Sladojevic — 2025-09-24

Uvod/Cilj: Ova retrospektivna studija prikazuje iskustva tercijarnog centra u hirurškom lečenju bolesnika sa sa tumorom karotidnog telašca (glomus tumorom).

Metode: Analizirani su pacijenti koji su podvrgnuti karotidnoj hirurgiji u periodu 2009–2021. Identifikovani su pacijenti sa glomus tumorom, a kontrolna grupa bez tumora selektovana je sistematskim uzorkovanjem. Upoređene su demografske i kliničke karakteristike među grupama. Za statističku analizu korišćeni su Studentov t-test, Pirsonov hi-kvadrat test i Fišerov test tačne verovatnoće.

Rezultati: OMeđu 6728 operisanih, kod 16 (0,24%) dijagnostikovan je glomus tumor. Kod četiri bolesnika, tumor je izazivao kompresivne simptome, dok je kod 12 klasifikovan kao Shamblin I/II. Kod 12 bolesnika urađena je subadventicijska ekscizija tumora, dok je kod četiri bila neophodna resekcija i rekonstrukcija karotidnih arterija. Pacijenti sa glomus tumorom bili su značajno mlađi od kontrolne grupe (55,8 ± 17,9 godina naspram 69,2 ± 7,5 godina, p = 0,009), sa manje muškaraca (25% naspram 68,2%, p = 0,001) i pušača (18,7% naspram 50%, p = 0,014). ASA fizikalni status bio je značajno bolji kod pacijenata sa glomus tumorom (p = 0,001), a hipertenzija je bila ređa (75% naspram 92,9%, p = 0,03).

Zaključak: Subadventicijalna resekcija glomus tumora sa resekcijom spoljašnje karotidne arterije predstavlja efektivni vid hirurškog lečenja ovih bolesnika. Resekcija unutrašnje karotidne arterije tokom ovih operacija zahteva istovremenu rekonstrukciju. Naši rezultati ukazuju na značajne demografske i kliničke razlike između pacijenata sa glomus tumorom i onih koji se podvrgavaju karotidnoj hirurgiji zbog aterosklerotske bolesti, naglašavajući značaj pažljive procene i individualizovanog pristupa u tretmanu ove specifične grupe pacijenata.

UTICAJ FIZIČKE AKTIVNOSTI NA PROGRESIJU ATEROSKLEROZE KOD BOLESNIKA SA ANTIFOSFOLIPIDNIM SINDROMOM

Aleksandra Djokovic — 2025-09-24

Uvod: Antifosfolipidni sindrom (AFS) je povezan s povećanim rizikom od kardiovaskularnih bolesti usled interakcije tradicionalnih faktora rizika i antifosfolipidnih antitela na endotel. Cilj ove studije bio je analiza fizičke aktivnosti (FA) kod srpskih AFS bolesnika i njena povezanost s progresijom ateroskleroze.

Materijal i metode: Ispitan je 51 bolesnik sa AFS-om (29 sa primarnim AFS-om, PAFS, prosečne starosti 44.0 ± 11.5 godina, i 22 sa AFS-om udruženim sa SLE-om, sAFS prosečne starosti 48.4 ± 11.7 godina) korišćenjem IPAQ upitnika, prevedenog na srpski jezik. FA je analizirana kroz domene: slobodno vreme, kućne aktivnosti, posao i transport, i klasifikovana u nizak, umeren i visok nivo. Svim ispitanicima urađen je Doppler ultrazvučni pregled karotidnih arterija radi utvrđivanja prisustva plakova.

Rezultati: Ukupna FA u PAFS kretala se od 0 do 26.880 MET-min/nedeljno a u sAFS od 0 do 19.200, sa najvišim vrednostima za posao i kućne aktivnosti, a najnižim za slobodno vreme. Većina bolesnika imala je nizak ili umeren nivo FA (37,3% i 43,1%). Pacijenti s nižim skorom FA imali su značajno veću prevalencu karotidnih plakova, razlika je bila značajna za FA velikog intenziteta (p=0.001) i ukupnu FA (p=0.002).

Zaključak: Mladi AFS bolesnici u Srbiji imaju uglavnom nizak ili umeren nivo FA, s najnižim vrednostima u slobodnom vremenu. Nizak nivo FA povezan je s progresijom ateroskleroze, naglašavajući važnost promocije fizičke aktivnosti u ovoj populaciji.

ZNAČAJ EVALUACIJE I SUPLEMENTACIJE ANTITROMBINA U KLINIČKOJ PRAKSI

Nebojsa Antonijevic — 2025-09-24

Antitrombin (AT) je ključni prirodni antikoagulans koji inhibira trombin (FII), faktor Xa (FXa), a u manjoj meri i druge prokoagulantne proteaze, održavajući hemostatski balans.

Nedostatak AT, nasledni ili stečeni, značajno povećava rizik za nastanak venskog tromboembolizma (VTE), različitih opstetričkih komplikacija, a kod određenih subtipova i arterijskih tromboza. Osobe sa deficitom AT imaju 15 puta veći rizik za razvoj tromboza.

Stečeni deficit antitrombina nastaje usled hipoprodukcije, gubitka, povećane potrošnje, dilucijom ili kombinacijom navedenih patoloških procesa i dosta je češći u odnosu na urođeni deficit AT.

U stanjima koja uzrokuju stečeni deficit antitrombina, naročito kod onih bolesnika hospitalizovanih u jedinicama intenzivne nege,zbog visokog rizika od nastanka akutnog venskog tromboembolizma, potrebno je evaluisati nivo antitrombina.

Antitrombin je neophodan za dejstvo nefrakcionisanog heparina, niskomolekulskog heparina i fondaparinuksa koji su lekovi prvog izbora u terapiji VTE, pa u slučaju njegovog nedostatka dolazi do razvoja rezistencije na dejstvo navedenih antikoagulantnih lekova. Najveći broj bolesnika sa deficitom AT se detektuje kada se prilikom primene heparinskih preparate registruje insuficijentni nivo anti Xa.

Primena antitrombina indikovana je u prevenciji i terapiji trombotičnih događaja kod osoba sa urođenim ili stečenim deficitom. Terapijski pristup obuhvata tri ključne strategije: lečenje akutnih tromboembolijskih događaja, kratkoročnu profilaksu u visokorizičnim situacijama i dugoročnu profilaksu naročito kod onih koji su imali ranje dokazanu epizodu tromboembolizma uzrokovanu deficitom AT.

Malo je poznato da supraterapeutski nivoi antitrombina u kombinaciji sa heparinskom terapijom mogu uzrokovati hemoragijsku tendenciju i dovesti do manifestnih krvarenja. S obzirom na patogenetski značaj AT u nastanku tromboembolizma i rezistencije na antikoagulanse zavisne od antitrombina, praćenje njegovog nivoa je ključno za adekvatnu profilaksu i terapiju trombotskih događaja.

Primena AT, zbog svog plejotropnog dejstva, pokazuje veliki potencijal u tretiranju različitih patoloških procesa poput sepsom indukovane diseminovane intravaskularne koagulacije, ali ne postoji saglasnost za primenu u ovim indikacijama u većini međunarodnih preporuka.

TERAPIJA DISLIPIDEMIJA: PCSK-9 U FOKUSU

Sandra Singh Lukac — 2025-09-24

Kardiovaskularne bolesti su vodeći uzrok morbiditeta u svetu i čine trećinu svih uzroka smrtnosti. Dislipidemija kao najznačajniji faktor rizika ima značajnu ulogu u nastanku i progresiji aterosklerotske kardiovaskularne bolesti. Terapija statinima često ne uspeva da obezbedi dostizanje ciljnih vrednosti LDL holesterola sa jedne strane, pored postignutih ciljnih vrednosti dolazi do nastanka kardiovaskularnih događaja postoji potreba za razvojem i upotrebom novih lekova za snižavanje lipida. PCSK-9 inhibitori redukuju LDL holesterol za oko 60% kada se koriste kao monoterapija i čak 85% u kombinaciji sa statinima visokog intenziteta i/ili drugim lekovima za lečenje dislipidemije. Alirokumab i evolokumab su monoklonska antitela koja se efikasno vezuju za LDL receptor ometajući njegovu razgradnju. Inklisiran je mala interferirajuća RNK koja ometa sintezu PCSK-9 molekula. Indikaciona područja za primenu PCSK-9 inhibitora se sve proširuju zbog otkrića njihovih plejotropnih efekata. Takođe, u fokusu je otkriće novih mehanizama PCSK-9 inhibicije što bi otvorilo vrata za razvoj novih terapijskih agenasa. Studije efikasnosti i bezbednosti oralnih PCSK-9 inhibitora su u toku kao i rane faze kliničkih ispivanja genske terapije.

Cilj ovog preglednog članka je da predstavi dosadašnja saznanja o primeni PCSK-9 inhibitora.

VAŽNOST FIZIČKE AKTIVNOSTI KOD OSOBA OBOLELIH OD MULTIPLE SKLEROZE

Una Nedeljkovic — 2025-09-24

Fizička aktivnost (FA) osoba sa multiplom sklerozom (oMS) je povezana sa brojnim pozitivnim efektima na telesne funkcije kao što su mobilnost, balans, zamor,
kognicija i poboljšava sveukupni kvalitet života obolelih. Skorašnja istraživanja ističu i mogućnost uticaja FA na progresiju bolesti, pa čak i na smanjenje rizika od njenog
nastanka. Uprkos ovim činjenicama, oMS su i dalje manje fizički aktivne od opšte populacije sa sedentarnim načinom života., te poboljšanje FA treba da bude jedan
od važnih ciljeva u sklopu njihovog lečenja.

U cilju adekvatnog kreiranja ciljeva vezanih za poboljšanje FA, oMS treba uputiti specijalisti rehabilitacione medicine od samog početka bolesti. Programi koji uključuju
hodanje, jedan su od vidova FA koji oMS preferiraju i trebalo bi ih prioritizovati kod obolelih sa lakim i srednjim stepenom onesposobljenosti. Posebnu pažnju takođe treba usmeriti na obolele sa teškim stepenom onesposobljenosti u smislu poboljšanja dostupnosti prostora i pomoći, što bi omogućilo veći stepen fizičke aktivnosti ove grupe pacijenata.

Prepreke vezane za smanjenu FA potiču sa jedne strane od zdravstvenog stanja obolelih, njihovih kognitivnih i bihejvioralnih karakteristika, a sa druge strane, vezani su za uslove sredine i socijalni kontekst. Zbog svega toga, pri planiranju fizičkih aktivnosti veoma je važno uključiti obolele i uzeti u obzir njihove afinitete ka određenom modalitetu FA. Adherenca obolelih za programe FA u dužem vremenskom periodu nije dovoljno ispitana.
Ovaj faktor smatra se jednim od najvažnijih za povećanje FA i fokus budućih istraživanja treba usmeriti ka njegovom ispitivanju.

USPEŠNA PRIMENA ODLOŽENE TERAPIJSKE IZMENE PLAZME KOD PEDIJATRIJSKOG SERONEGATIVNOG AUTOIMUNOG ENCEFALITISA

Biljana Andric — 2025-09-24

Prikazujemo petogodišnju devojčicu sa teškim seronegativnim autoimunim encefalitisom koja je lečene terapijskim izmenama plazme (TIP), nakon neuspešne primene kortikosteroida i intravenskih imunoglobulina (IVIG). Sproveli smo ukupno 6 TIP svakog drugog dana u odeljenju intenzivne nege na Spectra Optia afereznom sistemu uz korišćenje centralnog venskog katetera za vaskularni pristup. Koristili smo 5% rastvor albumina za supstituciju i Acid Citrate Dextrose – A (ACD-A) rastvor za antikoagulaciju. Set za izmenu plazme je ispunjavan alogenim kompatibilnim eritrocitima jer je devojčica imala < 20kg. Pre svake TIP, kontrolisali smo krvnu slika i koagulacioni status. Vrednosti jonizovanog kalcijuma su održavani iznad 1mmol/L primenom spore intravenske infuzije kalcijum glukonata (30mg/kg/h). Srednja vrednost brzine utoka bila je 22.5 ± 4.1 ml/min, procesiranog ukupnog volumena krvi 2794.5 ± 106.0 ml. U proseku je izmenjeno 1243.2 ± 49.2 ml (1.55 ± 0.05) volumena plazme i upotrebljeno 288.8 ± 13.8 ml ACD-A. Procedure su u proseku trajale 137.2 ± 9.2 min. Nakon treće procedure, zapaženo je značajno kliničko poboljšanje. Devojčica se svrsishodno osmehivala, pratila pogledom i fokusirala na audiovizuelne sadržaje prilagođene njenom uzrastu. Otpuštena je iz bolnice dobrog opšteg stanja, dve nedelje nakon poslednje TIP. Na poslednjoj kontroli, tri godine nakon lečenja, devojčica je bila dobrog opšteg stanja, sa normalnim neurološkim statusom, bez sekvela. Ovaj prikaz slučaja ističe terapijsku efikasnost TIP kod pedijatrijskih pacijenata sa teškim AE čak i kada se započne kasnije.