Medicinska istraživanja

Hirurška zamena aortne valvule istog dana nakon stentiranja karotidne arterije- manje invazivna procedura za visoko-rizične pacijente

Slobodan Mićović — 2024-10-10

Uvod: Etiologija stenoze aortne valvule (SOAS) je multifaktorijalna; hipertenzija, hiperlipidemija i dijabetes melitus su najčešći faktori rizika za nastanak ovog oboljenja. Ovi faktori rizika povećavaju i učestalost ateroskleroze u perifernim arterijskim krvnim sudovima. Hemodinamski poremećaj kod oba oboljenja povećava rizik od cerebrovaskularnih događaja. Zbog preklapanja simptoma kod pacijenata sa udruženom stenozom aortne valvule i karotidnom bolešću, nije lako doneti odluku o indikaciji za adekvatnim tretmanom. Postoji nekoliko strategija lečenja: hibridna procedura, simultana hirurgija, etapna procedura, transkateterska tehnika ili medikamentozno lečenje.

Cilj: Cilj studije je ispitivanje izvodljivosti i sigurnosti hibridne procedure SAVR i CAS kod pacijenata sa udruženom aortnom stenozom i stenozom karotidnih arterija.

Materijal i metode: Prospektivna nerandomizovana studija je izvedena na našem Institutu od avgusta 2015. do avgusta 2023. godine i pacijenti su bili podvrgnuti hibridnoj procedure (istog dana je urađena hirurgija aortne valvule i implantacija stenta u karotidnoj arteriji).

Rezultati: Studijom je obuhvaćeno 34 pacijenta sa udruženom karotidnom bolešću i stenozom aortne valvule. Osim same hirurgije aortne valvule, u najvećem broju slučajeva pacijentima je rađena i konkomitantna hirurška revaskularizacija miokarda. Ukupno su evidentirana 3 neželjenja kardiovaskularna događaja.

Zaključak: Nema mnogo istraživanja na ovu temu, te nema jasnih preporuka o strategiji lečenja. Simultano hirurško lečenje aortne valvule i karotidne arterije se izvodi uz prihvatljivo dobre rezultate, ali može biti previse invazivno za visoko-rizične pacijente. U tom slučaju treba razmotriti hiruršku zamenu aortnog zaliska i CAS kao manje invazivnu opciju lečenja.

Zapaljenske manifestacije infekcije virusima Herpesviridae na prednjem segmentu oka

Aleksandra Radosavljevic — 2024-10-14

Uvod: Herpesviridae predstvaljaju veliku familiju dvolančanih DNK virusa od kojih osam tipova inficira ljude: Herpes simplex virus (HSV) tip 1 i 2, Varicella zoster virus (VZV), Cytomegalovirus (CMV), Epstein Barr virus (EBV), Human herpesvirus (HHV) 6, 7 i 8. Herpetična bolest oka može zahvatiti prednji i/ili zadnji segment oka. U ovom radu biće prikazane manifestacije na prednjem segment oka.

Metodologija: U revijskom radu su analizirani naučni radovi publikovanim u PubMed databazi do 30.4.2024. sa ključnim rečima: scleritis, keratitis, anterior uveitis, herpetic, HSV, VZV, CMV, EBV.

Rezultati: Dobro je poznato da HSV1, VZV i CMV uzrokuju inflamaciju prednjeg segmenta oka, i to skleritis, keratitis i prednji uveitis ili njihovu kombinaciju. Ipak, postoje prikazi slučajeva uzrokovanih EBV, HSV2 ili HHV6. Bolest obično ima hronični ili recidivirajući tok i dugotrajna inflamacija može uzrokovati ozbiljna oštećenja tkiva oka, koja mogu značajno oštetiti vid. Iako neki tipovi zapaljenja oka se mogu efikasno lečiti antivirusnim lekovima tokom aktivne faze bolesti (npr. HSV1, HSV2, VZV, CMV), za sada nema finalnog rešenja koje bi trajno sprečilo recidive bolesti. Glavne komplikacije uključuju ožiljke rožnjače, istanjenje sklere, glaukom, sinehije, atrofiju dužice i katarakta.

Zaključak: Usled hroničnog i recidivirajućeg toka bolesti, herpetične zapajenske manifestacije prednjeg segmenta oka još uvek predstavljaju izazov za kliničara. Iako u nekim slučajevima postoje tipični klinički znaci koji vode oftalmologa da posumnja na herpetični izrok zapaljenja, finalna dijagnoza (posebno u atipičnim slučajevima) se može doneti jedino potvrdom virusne DNK iz tkiva oka pomoću PCR metode ili u slučajevima uveitisa detekcijom lokalne produkcije specifičnih antivirusnih antitela u očnoj vodici pomoću Goldmann-Witmer-ovog koeficijenta

Stres kod trudnica tokom pandemije COVID-19 pandemije

Konstantin Kostić — 2024-10-14

Uvod: Trudnoća je osetljiv period u životu žene kada psihološki distres može imati negativne posledice po majku i plod. Trudnice i porodilje su pod povećanim rizikom za oboljevanje težom kliničkom slikom od COVID-19 infekcije u poređenju sa ženama koje nisu trudne.

Cilj rada: Ispitivanje stresa kod trudnica u Srbiji tokom COVID-19 pandemije.

Materijal i metode: Anonimni upitnik dat je na popunjavanje trudnicama prilikom ambulantnog pregleda. Ispitivane su socijalno-demografske karakteristike, akušerski faktori, COVID-19 istorija, DASS-21 upitnik i PREPS upitnik.

Rezultati: U okviru PREPS upitnika, prosečna ocena za domen ,,pripremljenosti za porođaj“ je 2,4±0,9, za domen ,,infekcija“ 2,9±1,0, a za domen ,,pozitivno vrednovanje trudnoće“ 3,7±0,8. Pozitivna, slaba statistički značajna povezanost je registrovana između domena pripremljenost za porođaj sa domenima depresija i anksioznost na DASS-21 upitniku. Pozitivna, umerena statistički značajna povezanost je registrovana između domena pripremeljenost za porođaj sa domenom stres na DASS-21 upitniku. Pozitivna, slaba statistički značajna povezanost je registrovana između domena infekcija i stres na DASS-21 upitniku.

Zaključak: Dve godine od početka pandemije trudnice su preležale COVID-19 infekciju ili su vakcinisane, pa su dobijeni skorovi domena ,,pripremljenosti za porođaj“ i ,,infekcija“ očekivano niži, dok je skor za domen ,,pozitivno vrednovanje trudnoće“ viši u poređenju sa studijama koje su sprvedene na početku pandemije. Dobijeni rezultati osnažuju buduća istraživanja o povezanosti depresije, stresa i anksioznosti sa stresom u trudnoći prouzrokovanog COVID-19 pandemijom.

Ključne reči: trudnoća, stres, COVID-19

Grejvsova orbitopatija

Biljana Beleslin — 2024-10-14

Sažetak

Grejvsova orbitopatija (GO) je autoimino oboljenje orbite i glavna ekstratiroidna manifestacija Grejvsove bolesti. Oko 30% pacijenata sa Grejvsovom bolešću ima GO, dok manje od 10% razvije težu formu koja zahteva lečenje. Lečenje GO je multidisciplinarno. Izbor terapije se zasniva na proceni aktivnosti i težine bolesti Aktivnost predstavlja stepen inflamacije. Težina predstavlja stepen kozmetičkih i funkcionalnih poremećaja. Za blage i aktivne GO se savetuje kontrola faktora rizika, lokalna oftalmološka terapija i selen (posebno u oblastima deficitarnim selenom). Lečenje aktivnih srednje do teških formi GO u većini slučajeva se zasniva na primeni visokih doza intravenski primenjenih glukokortikoida kao monoterapijja ili u kombinaciji sa mikofenolatom. Druga linija lečenja obuhvata ponovljeni ciklus glukokortikoida intravenski, oralne glukokortikoide u kombinaciji sa ciklosporinom ili azatioprinn, radioterapiju u kombinaciji sa intravenskim glukokortikoidima, teprotumumab, rituksimab ili tocilizumab. U slučaju veoma teških, po vid ugrožavajućih GO se primenjuje više visokih, pojedinačnih doza metilprednizolona tokom nedelju dana. U slučaju da ne postoji povoljan odgovor na terapiju sprovodi se hitna hirurška dekompresija. Rekonstruktivna hirurgija (dekompresija, strabološka operacija ili operacija kapaka) je indikovana za neaktivne, posle medikamentne terapije zaostale, manifestacije GO.

Ključne reči: Grejvsova orbitopatija, Grejvsova bolest, glukokortikoidi, mofetil, orbitalna dekompresija

AKUTNA RADIJACIONA TOKSIČNOST KOD PACIJENATA SA GLIOBLASTOMOM KOJI SU LEČENI HIPOFRAKCIONISANOM RADIOTERAPIJOM

Aleksandar Stepanović — 2024-10-14

Uvod. Hipofrakcionisana radioterapija je preporučeni režim radioterapije za starije pacijente sa glioblastomom, kao i pacijente sa nepovoljnim prognostičkim faktorima. Pojava akutna radijacione toksičnosti je jedna od dilema kod primene hipofrakcionisanog režima radioterapije.

Cilj. Sproveli smo ovu retrospektivnu studiju sa ciljem da prikažemo profil akutne toksičnosti kod pacijenata sa glioblastomom lečenih hipofrakcionisanim režimom radioterapije, sa ili bez primene temozolomida.

Materijal i metode. Ova studija je obuhvatila 25 pacijenata sa dijagnostikovanim glioblastomom koji su bili lečeni hipofrakcionisanom radioterapijom, sa ukupnom dozom od 40 Gy u 15 frakcija ili 34 Gy u 10 frakcija. Akutna radijaciona toksičnost koja je zabeležena tokom tretmana, gradirana je prema Common Terminology Criteria for Adverse Events, version 5.0.

Rezultati. Akutna radijaciona toksičnost je zabeležena kod 60% pacijenata. Većina pacijenata sa toksičnošću (80%) imala je gradus 1 toksičnosti. Jedan pacijent (6,7%) je imao radijacionu toksičnost gradusa 3. Nije zabeležena radijaciona toksičnost gradusa 4. Statistički značajno veći broj pacijenata koji su imali radiotoksičnost bili su raspoređeni u grupi pacijenata koji su imali tumor u više od jednog moždanog režnja, multifokalni ili multicentrični tumor, u poređenju sa pacijentima koji su imali tumor u jednom moždanom režnju (p < 0.01).

Zaključci. Hipofrakcionisani režim radioterapije predstavlja povoljnu opciju za lečenje starijih pacijenata sa glioblastomom ili onih pacijenata sa lošom prognozom, sa prihvatljivim profilom akutne radijacione toksičnosti.

CAR indeks u predikciji mortaliteta hospitalizovanih pacijenata sa Kovid-19 pneumonijom

Nataša Milić — 2024-10-14

Uvod/Cilj rada: Kovid-19 pneumonija je ozbiljan oblik bolesti koji može dovesti do teških komplikacija koje ugrožavaju život. Ova studija ima za cilj da proceni prognostičku vrednost CAR indeksa kod hospitalizovanih pacijenata sa kovid-19 pneumonijom.

Metod: Istraživanje je sprovedeno kao prospektivna kohortna studija u Univerzitetskom kliničkom centru Zvezdara tokom aprila 2020. Godine. U studiju su uključeni pacijenati hospitalizovani zbog dijagnostikovane umerene do teške kovid-19 pneumonije. Kovid-19 infekcija je potvrđena reakcijom lančane polimeraze reverznom transkripcijom u realnom vremenu (RT-PCR) iz brisa nazofarinksa. CAR indeks je izračunat kao količnik CRP-a i albumina.

Rezultati: U studiju je uključeno 208 hospitalizovanih pacijenata sa Kovid-19 pneumonijom, prosečne starosti 54,5±14,6 godina, pretežno muškog pola (64,4%). Komorbiditeti su bili prisutni kod 67,3% pacijenata. Ukupan bolnički mortalitet iznosio je 14,4%. Vrednost CAR indeksa od 2,0 identifikovana je kao tačka preseka za predikciju mortaliteta, uz senzitivnost od 86% i specifičnost od 72% (AUC=0,844). U univarijantnoj regresionoj analizi, starost, komorbiditeti, otežano disanje i CAR indeks identifikovani su kao značajni prediktori mortaliteta (p<0,050, za sve analize). U multivarijantnoj analizi, starost (RR=1,06; 95% CI: 1,02-1,09; p=0,001) i CAR indeks (RR=1,12; 95% CI: 1,02-1,23; p=0,019) bili su nezavisni prediktori mortaliteta kod hospitalizovanih pacijenata sa Kovid-19 pneumonijom.

Zaključak: Rutinska analiza krvi može biti korisna u identifikaciji pacijenata sa Kovid-19 pneumonijom koji su pod povećanim rizikom od letalnog ishoda. CAR indeks je široko dostupan, jednostavan inflamatorni marker koji može biti indikator za ranu diferencijaciju težine bolesti pacijenata sa Kovid-19 pneumonijom.

KLINIČKE MANIFESTACIJE SINDROMA POLICISTIČNIH JAJNIKA

Radmila M Sparic — 2024-10-14

Sindrom policističnih jajnika, odnosno PCOS, kao najčešće endokrino oboljenje kod žena u reproduktivnom periodu predstavlja kompleksno oboljenje koje se karakteriše različitim hormonskim poremećajima i brojnim varijacijama u kliničkoj slici. Dijagnoza i lečenje PCOS-a otežani su izrazito varijabilnom kliničkom slikom i nedovoljno poznatom etiologijom i patogenezom ovog poremećaja. Primarni klinički znaci PCOS-a obuhvataju hiperandrogenizam, ovlatornu disfunkciju i policističnu morfologiju jajnika, iako sva tri ne moraju biti prisutna kod svih pacijentkinja sa PCOS.

Hiperandrogenizam, koji se manifestuje kao hirzutizam, akne ili androgena alopecija, značajno utiče kako na fizičko, tako i na psihičko stanje ovih pacijentkinja. Ovulatorna disfunkcija, koja se manifestuje iregularnim menstruacionim ciklusima kao posledica oligo/anovulacije, predstavlja značajan element kliničke prezentacije PCOS-a i uzrokuje infertilitet koji se sreće kod pojedinih pacjentkinja. Takođe, insulinska rezistencija koja je karakteristična za PCOS dovodi do hiperinsulinemije i metaboličkih poremećaja koji se sreću kod ovih pacijentkinja. Posledično, žene sa PCOS imaju povećan rizik gojaznosti, displipidemije, dijabetesa, i kardiovaskularnih bolesti, naročito u kasnijoj životnoj dobi. Učestalost poremećaja raspoloženja, pre svega depresije i anksioznosti takođe je značajno povećana u ovoj populaciji.

Kompleksnost sindroma otežava brigu o pacijentkinjama, a njegova hronična priroda ističe potrebu za proaktivnim pristupom lečenju i pažljivom procenom svih elemenata oboljenja.

Primarni lejomiosarkom donje šuplje vene - radikalna resekcija i vaskularna rekonstrukcija - prikaz slučaja

Ognjen Petrovic — 2024-10-21

Uvod: Sarkomi su retki tumori koji čine manje od 1% malignih tumora kod odraslih. Primarni lejomiosarkom donje šuplje vene je veoma redak tumor čija je incidencija <1/100 000 svih malignih bolesti kod odraslih. U ovom radu predstavljen je slučaj žene, upravo, sa lejomiosarkomom donje šuplje vene kojoj je urađena radikalna resekcija tumora uz vaskularnu rekonstrukciju.

Prikaz bolesnika: Žena stara 71 godinu, javila se lekaru zbog bezbolne hematurije. U sklopu dijagnostičke evaluacije pored UZ i CT pregleda abdomena učinjena je i CT angiografija sa 3D rekonstrukcijom. Zaključak radiologa je bio da opisana tumorska masa najpre odgovara primarnom lejomiosarkomu donje šuplje vene koji se lateralno levo propagirao u lumen leve bubrežne vene, dok je desna bubrežna arterija bila infiltrisana tumorom. Pacijentkinja je prikazana konzilijumu na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije koji je doneo odluku o operativnom lečenju. Tumor je u celosti odstranjen u bloku sa desnim bubregom, desnom nadbubrežnom žlezdom i ušćem leve bubrežne vene u donju šuplju venu. Donja šuplja vena je rekonstruisana uz pomoć grafta termino-terminalnom anastomozom, dok je leva bubrežna vena implantirana u graft termino-lateralnom anastomozom. Postoperativni tok kod pacijentkinje je uredno protekao i ona je VIII postoperativnog dana otpuštena iz bolnice.

Zaključak: Lejomiosarkom donje šuplje vene je ekstremno redak tumor. Hirurška resekcija tumora I zahvaćenog krvnog suda sa negativnim ivicama resekcije je jedina terapijska opcija koja poboljšava preživljavanje. Vrlo često uz komplikovane vaskularne rekonstrukcije, hirurgija uključuje i multivisceralne resekcije, kako bi se postigao najbolji mogući terapijski efekat.

Хистопатолошки алати у дијагнози Хиршпрунгове болести и сродних обољења

Radmila Janković — 2024-10-21

Дијагностика Хиршпрунгове болести (ХБ) и сродних поремећаја може бити сложена и захтева добро познавање механизама који регулишу цревни мотилитет, као што су ентерички нервни систем (ЕНС), интерстицијске Кахалове ћелије (ИКЋ) и мишићни омотач црева. Лондонска класификација идентификује три групе гастроинтестиналних неуромускуларних поремећаја: неуропатије, миопатије и абнормалности ИКЋ. Хирсчспрунгова болест коју одликује одсуство ганглијских ћелија, је најчешћа цревна неуропатија и резултат је поремећене миграције ћелија нервног гребена током развоја. Погађа око 1 од 5 000 живорођене деце и укључује више гена, међу којима је најзначајнији RET ген. ХБ обично погађа ректум и део колона, са различитим степенима аганглионозе. Дијагноза се заснива на хистопатолошкој анализи сукционих биопсија - одсуству ганглијских ћелија и присуству дебелих субмукозних нерава на стандардном хематоксилин и еозин бојеном препарату, допуњеном ензимохистохемијским бојењем (метода ацетилхолинестеразе) или имунохистохемијским (калретинин и друга антитела) бојењем. Лечење ХБ подразумева хируршку ресекцију аганглионарног сегмента црева. Тачна интраоперативна процена ткивних маргина је кључна за превенцију постоперативних компликација условљених псеудообструкцијом. Комуникација између хирурга и патолога је од суштинског значаја за постизање успешног терапијског исхода.

Остале цревне неуропатије укључују интестиналну хипоганглионозу, хиперганглионозу, одложено сазревање ганглијских ћелија и глиопатије. Интестиналне миопатије су изузетно ретка стања, са типичним морфолошким променама као што су атрофија мишићног омотача црева, интрацелуларна вакуолизација глатких мишићних ћелија и интерстицијална фиброза. Поремећај у мрежи и распореду ИКЋ чини морфолошку основу за констипацију спорог пролаза. Сваки од поменутих поремећаја има јединствене карактеристике и дијагностичке изазове. Дијагностиковање ових стања често захтева комбинацију хистолошких, хистохемијских, имунохистохемијских и понекад генетских анализа. Интеграција ових метода је од виталног значаја за тачну дијагнозу и ефикасно планирање лечења.

Укратко, сложеност поремећаја цревног дисмотилитета захтева детаљно разумевање цревног мотилитета и коришћење напредних дијагностичких метода како би се пружиле тачне дијагнозе и ефикасни третмани.

Age, Glasgow Coma Scale and vasopressors can predict mortality in traumatized patients treated in the ICU

Sofija Mirosavljević — 2024-10-21

Uvod – Trauma predstavlja jedan od najznačajnijih javnozdravstvenih problema širom sveta. Ona je jedan od vodećih uzroka smrtnosti, posebno u populaciji mladih, ali sa značajno većim udelom nefatalnih povreda koje rezultiraju doživotnim invaliditetom i zdravstvenim posledicama. Pravilna i blagovremena identifikacija pacijenata sa većim rizikom od mortaliteta je ključna za bolje ishode. Cilj ove studije je da ispita potencijalne prediktor smrtnog ishoda kod pacijenata koji su preživeli traumu, a leče se u jedinici intenzivnog lečenja.

Metode - Retrospektivna kohortna studija je sprovedena u traumatološkoj, 12-krevetnoj intenzivnoj intenzivnoj pomoći Univerzitetskog urgentnog centra Kliničkog centra Srbije, Beograd. Svi uzastopni pacijenti sa tupim traumama primljeni su u intenzivnu intenzivnu terapiju između avgusta 2021. i avgusta 2022. Primarni ishodi od interesa bili su bolnička smrtnost od svih uzroka. Vrednost p < 0,05 smatrana je statistički značajnom.

Rezultati- GCS (koeficijent opasnosti 0,924 95%CI 0,873 – 0,979), vazopresori (koeficijent opasnosti 3,47 95%CI 1,373 – 8,787) i starost (odnos opasnosti 1,030 95%CI 1,030 95%CI 1,0147 individualno) predikt.

Zaključak – Ova studija ukazuje na faktore rizika za nepovoljne kliničke ishode nakon teške traume.To može biti od izuzetnog značaja da bi se na vreme izdvojili pojedinci sa lošom prognozom, kako bi se što pre započela adekvatna intenzivna terapija i time smanjila smrtnost. Starost, vazopresori i mehanička ventilacija, nezavisno mogu biti prediktori letalnog ishoda kod pacijenata koji su preživeli traumu, a leče se u jedinici intenzivnog lečenja.

MEDIKAMENTOZNA TERAPIJA POSTOPERATIVNOG BOLA

Katarina R Savić Vujović — 2024-10-21

Postoperativni bol je i dalje veoma rasprostranjen i još uvek potcenjen problem kako u našoj zemlji, tako i u svetu. Brojne studije koje su sprovedene u zemljama s razvijenim sistemom zdravstvene zaštite pokazale su da čak ni u 21. veku postoperativni bol nije adekvatno tretiran. Više od 80% pacijenata koji se podvrgavaju hirurškim procedurama iskuse akutni postoperativni bol, a 75% pacijenata opisuju akutni bol kao srednje težak, težak ili ekstreman. Postoperativni oporavak zavisi od karakteristika pacijenta, ali i od faktora koji omogućavaju postoperativni oporavak, odnosno od prisustva ili odsustva komplikacija posle operacije. Farmakologija postoperativnog bola je usmerena prema patofiziološkim mehanizmima kao što su: nocicepcija, periferna senzitizacija, ektopična aktivnost, centralna senzitizacija. Savremeno medikamentno lečenje postoperativnog bola podrazumeva balansiranu multimodalnu analgeziju. Princip multimodalne analgezije je baziran na multifaktorijalnoj prirodi i kompleksnosti puteva prenošenja bola, a definiše se kao upotreba različitih lekova ili tehnika sa različitim mehanizmom dejstva na perifernom ili centralnom nervnom sistemu, koje mogu imati aditivan ili sinergistički efekat. Nekoliko grupa lekova je uključeno u multimodalni princip, i svaki od njih ima specifičan patofiziološki mehanizam dejstva. Efikasnost opioidnih analgetika u terapiji umerenog do teškog postoperativnog bola se ostvaruje zbog nedostatka plato efekta. Međutim, povećanjem doze dolazi do povećanja neželjenih efekata. Nesteroidni anti-inflamatorni lekovi (NSAIL), ciklooksigenaza-2 inhibitori (COX-2) i sistemski steroidi smanjuju inflamatornu komponentu hirurškog bola. Sistemski i lokalni anestetici redukuju oslobađanje inflamatornih medijatora (IL-6, Il-1β, i IL-1RA). Gabapentinoidi, vezujući se za alfa-2-delta-1 subjedinicu voltažnih kalcijumskih kanala u centralnom nervnom sistemu, redukuju oslobađanje važnih ekscitatornih neurotransmitera uključenih u nocicepciju. Alfa-2-agonisti, kao što su klonidin i deksmedetomidin, aktiviranjem presinaptičkih i postsinaptičkih α2 receptora u kičmenoj moždini modulišu transmisiju bolnih impulsa. Lokalni anestetici (lidokain) blokiraju neuralnu transmisiju blokirajući natrijumske kanale, pa preveniraju transmisiju bolnih stimulusa sa periferije u centralni nervni sistem. NMDA antagonisti, ketamin i magnezijum, smanjuju mehanizam cetralne senzitizacije.

UTICAJ PERIFERNIH NERVNIH BLOKOVA NA INFLAMATORNI ODGOVOR POSLE ARTROPLASTIKE KOLENA

prof. dr Svetlana Sreckovic — 2024-10-29

Pojačan inflamatorni odgovor nakon artroplastike kolena (TKA) rezultat je traume kosti i mekih tkiva, a njegova ekstenzivna reakcija doprinosi postoperativnom morbiditetu i mortalitetu. Metode: 200 pacijenata uključeno je u ovu prospektivnu kohortnu studiju nakon elektivne TKA. U prvoj grupi pacijenata primenjeni su aduktor kanal blok i IPACK blok, a u drugoj ne. Rezultati: Bol u mirovanju imalo je manje pacijenata u grupi sa blokom i bio je manjeg intenziteta (1,18±0,76 vs. 3,35±1,18 p˂0,001). U grupi bez blokova bol je bio intenzivniji tokom kašlja (1,7±0,52 vs. 3,72±1,61 p˂0,001) i pri aktivnim pokretima operisane noge (1,67±0,83 vs. 3,78±1,94 p˂0,001). U prva 24 sata nakon operacije, u grupi sa blokovima, 22% pacijenata je koristilo opioide u dozi od 9,64±3,21 mg, dok u grupi bez bloka svi pacijenti su koristili u dozi od 30,94±11,47. Statistički značajna razlika između grupa je postojala u WBC, CRP, ESR i albuminima 1,3. i 5. dana postoperativno. Tri meseca nakon TKA, KOOS skor je bio statistički viši u grupi sa blokovima (92,6±11,73 vs 85,65±17,49 p˂0,001). Zaključak: Kombinacijom nervnih blokova obezbeđuje se adekvatna postoperativna analgeziju koja omogućava ranu rehabilitaciju, smanjuje potrošnju morfijuma, smanjuje broj WBC, CRP, ESR i albumina (1., 3. i 5. dan posle operacije) i pozitivno utiče na funkcionalni status tri meseca nakon operacije. Identifikacija i uticaj na faktore koji smanjuju lokalni i sistemski inflamatorni odgovor je od vitalnog značaja za poboljšanje oporavka nakon TKA.

OVARIAN STIMULATION WITH FOLLITROPIN-δ REDUCES RISK OF OVARIAN HYPERSTIMULATION SYNDROME

Milan Perovic — 2024-10-29

UVOD

Stimulacija jajnika (OS) u sklopu vantelesne oplodnje (VTO) nosi rizik sindroma ovarijalne hiperstimulacije (OHSS). Rizik je naročito izražen kod žena sa sindromom policističnih jajnika (PCOS). Rekombinantnim DNK tehnologijama stvorene su nove generacije gonadotropina, kao što je Follitropin-δ, koje individualizovanim doziranjem na osnovu vrednosti antimilerijan hormona (AMH) i telesne mase (tm) pacijenta smanjuju rizik OHSS-a.

CILJ

Uporediti prevalencu OHSS-a i efikasnost OS individualizovanim doziranjem Follitropinom-δ i standardnim doziranjem starijim generacijama gonadotropina u populaciji žena sa PCOS-om.

METODE

U studiji kontrole slučajeva radnu grupu činile su 24 žene stimulisane individualizovanim doziranjem Follitropinom-δ, a kontrolnu 48 žena standardnim doziranjem starijim generacijama gonadotropina. Studijski kriterijumi za uključivanje: PCOS, odnosno isključivanje: ostali uzroci infertiliteta. Ispitanice radne grupe uparene su sa ispitanicama kontrolne grupe na osnovu AMH, tm, godina starosti i pušačkog statusa.

REZULTATI

U radnoj grupi prevalenca umerenih (0% vs. 5.9%) i težih (0% vs. 17.6%) formi OHSS-a značano je manja (p=0.009) u odnosu na kontrolnu grupu. Trajanje OS (9.06±1.53 dana vs. 10.00±1.13 dana, p=0.01) i primenjena doza gonadotropina (1,117.95±234.90 vs. 1,940.33±501.20 IU, p<0.001) značajno su manji u radnoj grupi. Broj dobijenih embriona visokog kvaliteta veći je u radnoj grupi (3.33±1.13 vs. 2.20±0.96, p<0.001).

ZAKLJUČAK

Prevalenca umerenih i težih formi OHSS-a manja je kod OS individualizovanim doziranjem Follitropinom-δ u odnosu na OS standardnim doziranjem starijim generacijama gonadotropina. Efikasnost OS u studijskim grupama nije se značajno razlikovala, osim kraćeg trajanja OS, manje primenjene ukupne doze gonadotropina i znatno većeg broja dobijenih visoko kvalitetnih embriona, a koji su zabeleženi kod OS individualizovanim doziranjem Follitropinom-δ.

UNAPREĐIVANJE FUNKCIONALNOG OPORAVKA BALNEOTERAPIJOM NAKON ARTROPLASTIKE KUKA

Attila Klimó — 2024-10-29

Uvod: Balneoterapija je terapijski pristup koji koristi prirodne elemente kao sredstvo lečenja. Artroplastika kuka je hirurška procedura koja pomaže u rešavanju disfunkcije zgloba kuka i pokazala se efikasnom. Ova studija ima za cilj da istraži da li upotreba termomineralne vode može poboljšati oporavak funkcionalnih sposobnosti i poboljšati kvalitet života pacijenata koji su bili podvrgnuti artroplastici kuka.

Materijal i metode: U studiju su uključeni pacijenti (n=100) koji su bili podvrgnuti artroplastici kuka i učestvovali u vežbama hidrokineze u bazenima sa termomineralnom vodom, pored konvencionalnog programa terapijske rehabilitacije na suvom. Evaluacija je uključivala procene opsega pokreta zgloba kuka i snage ključnih mišića pokretača zgloba kuka. Ispitanici su takođe ocenili uspeh protokola na osnovu parametra poboljšanja kvaliteta života.

Rezultati: Rezultati istraživanja su pokazali da je primena balneoloških sredstava sa specifičnog izvora termomineralne vode „Banja Kanjiža” značajno ubrzala oporavak funkcionalnih sposobnosti i poboljšala kvalitet života pacijenata koji su bili podvrgnuti operaciji artroplastike kuka.

Zaključak: Da bi se dalje proverila efikasnost balneoterapije, neophodna su koordinirana multicentrična klinička ispitivanja i fundamentalna istraživanja. Takođe su važni uporni napori da se prošire prednosti prirodnih lekovitih sredstava, stručnost kvalifikovanih zdravstvenih stručnjaka i infrastruktura razvijenih spa centara za stanovnike i svetsko stanovništvo.

Ključne reči: balneoterapija, artroplastika kuka, rehabilitacija

100 GODINA INSTITUTA ZA HEMIJU U MEDICINI MEDICINSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BEOGRADU

Kristina Gopčević — 2024-10-29

Institut za hemiju u medicini “Prof. dr Petar Matavulj”, jedan od najstarijih instituta Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, osnovan je 1923. godine. Sagledavajući ulogu hemije u razumevanju medicinskih nauka, osnivači Medicinskog fakulteta angažovali su vodeće autoritete toga doba u oblasti hemije: Simu Lozanića, Milivoja Lozanića i Petra Matavulja, postavivši čvrste temelje za kvalitetnu edukaciju budućih lekara. Tokom više od jednog veka, nastavnici i saradnici instituta uspešno odgovaraju na specifične izazove u medicinskoj edukaciji, prilagođavajući se savremenim trendovima u nauci i obrazovanju.

Appendix Vol. 57 Br. 4- Simpozijum ,,Stremljenja i novine u medicini“

Dragana Popović — 2024-10-30

Apstrakti radova sa tradicionalnog simpozijuma ,,Stremljenja i novine u medicini” Medicinskog fakulteta u Beogradu koji se održava povodom Dana fakulteta 9. decembra.

OKSIDATIVNI STRESS I OPSTETRIČKE KOMPLIKACIJE KOD TRUDNICA SA NASLEDNOM TROMBOFILIJOM, SA I BEZ TERAPIJE HEPARINOM NISKE MOLEKULSKE TEŽINE

Dragana Maglic — 2024-10-31

Uvod: Urođena trombofilija (UT) predstavlja stanje udruženo sa rizikom od duboke vaskularne tromboze (DVT) i obstetričkih komplikacija (OK) kao što su preeklampsija (PE), zastoj u rastu ploda (IUZR), mrtvorođenost i abrupcija placente (PA).

Cilj studije: da se proceni učestalost OC i oksidativnog stresa (OS) kod žena sa IT tokom trudnoće sa i bez terapije niske molekulske težine (LMVH), u poređenju sa ženama sa zdravim trudnoćama.

Metodologija: U studiju je uključeno 60 trudnica sa UT dijagnostikovanom pre aktuelne trudnoće na osnovu prethodne DVT ili OK (ispitivana grupa) i 60 zdravih trudnica (kontrolna grupa). Kod svih ispitanica uzet je uzorak krvi pre porođaja, kao i uzorak placentnog tkiva I određena je aktivnost CAT, GPX, GH, SH, GR, CuZnSOD i MnSOD.

Rezultati: Nakon uvođenja NMH u terapiju žena sa UT značajno je smanjen broj OK. Analizom povezanosti OK i različitih tipova UT, nađena je značajna povezanost samo između mutacije faktora V Leiden i deficit proteina C sa gestacijskom hipertenzijom/preeklampsijom. Nivo SH je povišen kod UT; CAT, GPH i GR pokazuju tri puta povišenu aktivnost kod žena sa UT na terapiji NMH u poređenju sa kontrolnim grupom.

Zaključak Vrednosti parametara OS kod trudnica sa UT tokom porođaja mogu da potvrde prisustvo OS i ukažu na opravdanost primene antioksidativne terapije.

ERECTOR SPINAE PLANE BLOK KAO TRETMAN AKUTNOG BOLA NAKON MASTEKTOMIJE - ISKUSTVO JEDNOG CENTRA INSTITUTA ZA ONKOLOGIJU I RADIOLOGIJU SRBIJE

Ana Cvetković — 2024-11-05

Uvod: Najčešća onkološka operacija u ženskoj populaciji je operacija raka dojke, u skladu sa visokom inidencom istog. Različiti intenziteti postoperativnog bola obično prate mastektomiju sa disekcijom aksile. Erector spinae plane (ESP) kao alternativni blok, je interfascijalni blok, novodefinisana tehnika regionalne anestezije za analgeziju zida grudnog koša.

U ovoj retrospektivnoj studiji, koja uključuje žene predložene za mastektomiju sa disekijom aksile na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, ispitujemo efekte ESP bloka na neposredan postoperativni bol.

Metodologija: Ovom studijom obuhvaćeno je 25 pacijentkinja sa karcinomom dojke indikovanih za unilateralnu mastektomiju sa disekcijom aksile, koje su primile ESP blok uz opštu anesteziju u našem centru u periodu od 18.01.2023. do 01.05.2023.

Rezultati: Prosečna starost pacijentkinja bila je 56,8 godina. Kod svih pacijentkinja ASA skor bio je 2. Prosečna srčana frekvencija bila je 72,08 otkucaja / minuti i došlo je do pada vrednosti na 65,32 otkucaja / minuti u intraoperativnom periodu. Incidencija bola bila je najviša u dvanaestom satu, bol je bio prisutan kod 64% pacijentkinja sa srednjim skorom Numeričke skale bola (NSB) od 2,36. Potreba za dodatnom analgezijom bila je značajno veća do dvanaestog sata, dok smo u dvadesetčetvrtom satu registrovali da je značajno manji broj pacijentkinja primio dodatnu analgeziju.

Zaključak: Naši rezultati su pokazali da su pacijentkinje iz ispitivane grupe, koje su primile ESP blok uz standardni protokol, imale dobru kontrolu postoperativnog bola, na šta ukazuju niži NSB skorovi i niže stope incidencije postoperativne mučnine i povraćanja.