Medicinski podmladak

CILJANA TERAPIJA TEČNOSTIMA U VELIKOJ TORAKO-ABDOMINALNOJ HIRURGIJI

2025-12-19T13:15:28+01:00

Nadoknada cirkulatornog volumena u torako-abdominalnoj hirurgiji već dugi niz godina predstavalja veliki izazov. Primena minimalno-invazivnog hemodinamskog monitoringa je postao standard tokom ubrzanog oporavka bolesnika nakon hirurgije (eng. Enhanced recovery after surgery – ERAS). Takođe, ciljana nadoknada cirkulatornog volumena je ušla u zvanične preporuke za vođenje anestezije u velikim hirurškim intervencijama. Ipak, njena primena je i dalje kontoverzna usled specifičnih uslova kod pojedinih hirurških intervencija (kreiranje pneumoperitoneuma ili kapnotoraksa kod endoskopskih procedura, otvorenog grudnog koša, primene protektivne mehaničke ventilacije u jednoplućnoj ventilaciji). Savremeni napredni hemodinamski monitoring je postao manje invazivan i pruža niz parametara koji se lako tumače. Poslednjih godina sve više radova govori u prilog primene ciljane nadokande tečnosti u intraoperativnoj nadokandi cirkulatornog volumena i njenog pozitivnog uticaja na smanjenje postoperativnog morbiditeta i smanjenja troškova lečenja. Koristeći dostupnu literaturu, preko medicinskih internet pretraživača u ovom preglednom radu je prikazano na koji način se prevazilaze ograničenja primene naprednog, minimalno invazivnog hemodinamskog monitoringa u torako-abdominalnoj hirurgiji. Na taj način će primena ovog monitoringa biti maksimalno iskorišćena za smanjenje postoperativnih komplikacija i mortaliteta. Individualni pristup bolesniku, hirurškoj intervenciji, intraoperativnim gubicima je ključan kako za odabir monitoringa, tako i za postavljanje ciljeva bilansa tečnosti tokom operativnog zahvata. Ovakvim pristupom se direktno utiče na poboljšanje ishoda lečenja, konkretno nakon hirurške intervencije.

ZNAČAJ PROCJENE DEFORMACIJE LIJEVE PRETKOMORE U PEDIJATRIJSKOJ POPULACIJI

2025-12-19T13:15:28+01:00

Klinički ishod hronične mitralne regurgitacije (MR) kod djece i adolescenata, odnosno koliko je vremena potrebno MR da razvije signifikantne promjene u konfiguraciji i funkciji lijeve pretkomore (LP) je prilično neispitana oblast. Postoje brojni ehokardiografski parametri koji pokazuju značajne promjene u veličini, zapremini i funkcionalnom ponašanju LP, ali nemaju mogućnost rane i fine detekcije disfunkcije LP. Analiza deformacije (eng. strain) LP predstavlja noviju neinvazivnu tehniku za procjenu funkcije LP i rano otkrivanje njene deformacije i disfunkcije. U analizi pacijenata sa hroničnom i značajnom MR, nameće se kao metoda koja bi mogla verificirati rane deformacione, funkcionalne i eventualno fibrozne promene LP i na taj način prejudicirati poremećaje ritma i kliničke manifestacije. Ovaj revijalni rad vezan je za strain analizu funkcije LP koja bi mogla da ima značajnu prognostičku i kliničku implikaciju u pedijatrijskoj kardiologiji i trebala bi biti od velike pomoći u odluci kada treba započeti liječenje MR.

EKVINOVARUS DEFORMITET STOPALA: ETIOPATOGENETSKI MEHANIZMI I TERAPIJSKI IZAZOVI

2025-12-19T13:15:31+01:00

Ekvinovarus je jedan od najčešćih mišićnoskeletnih deformiteta. Karakterišu ga ekvinus, varus, aduktus i kavus stopala, zajedno sa atrofijom mišića zadnje lože potkolenice a prosečno se javlja u 1 do 2 na 1000 novorođene dece. Tačan uzrok oboljenja nije poznat ali različite studije ukazuju na multifaktorijalnu patogenezu tj. značaj niza genetskih i faktora sredine. Najčešća je izolovana forma oboljenja mada se može sresti udružen i sa drugim neurološkim stanjima, u sklopu niza sindroma. Ekvinovarus se lako prepoznaje na rođenju a stepen samog deformiteta može varirati od blagog do veoma teškog – ekstremno rigidno stopalo, otpornog na manipulaciju. Odgovor na težak izazov u pronalaženju najboljeg terapijskog rešenja za ovaj deformitet dao je Ponseti koji je razvio sopstveni terapijski metod ekvinovarus deformiteta, danas zlatni terapijski standard. Ovaj metod podrazumeva serijsko istezanje mekih tkiva i plasiranje korektivnih natkolenih longeta, dok je tenotomija Ahilove tetive namenjena za slučajeve rigidnog ekvinusa. Za preveciju naknadnih relapsa se, u trajanju od četiri do pet godina, koriste abdukcione ortoze. Hirurško lečenje ekvinovarusa namenjeno je slučajevima rigidnog deformiteta a koji nije dobro odreagovao na inicijalni konzervativni tretman. U slučaju neadekvatnog lečenja ili izostanka lečenja, ekvinovarus vodi dugotrajnoj funkcionalnoj onesposobljenosti, stoga je vrlo važno upozoriti roditelje na značaj uporne i strpljive saradnje za vreme trajanja tretmana.

Cilj ovog rada je da prikaže značaj multifaktorijalne etiologije ekvinovarus deformiteta, kao i terapijske modalitete njegovog lečenja.

VEZA IZMEDJU DIJABETESA MELITUSA TIP 2 I DEPRESIJE I NJIHOV ZAJEDNIČKI UTICAJ NA KVALITET ŽIVOTA

2025-12-19T13:15:32+01:00

Dijabetes melitus tipa 2 (DM2) i depresija predstavljaju hronične nezarazne bolesti koje pogađaju milione ljude širom sveta. Veza između ove dve bolesti je složena i od velikog je kliničkog značaja. Iako je povezanost DM2 i depresija uočena pre više decenija, razlozi za visoku prevalenciju komorbiditeta ove dve bolesti nisu do kraja poznati. Pretpostavlja se da ulogu igraju zajednički genetski i sredinski faktori rizika, kao što su polimorfizmi pojedinih gena odgovrnih za sekreciju i efekte kortizola, gojaznost i drugi. Patofiziološki mehanizmi u osnovi depresije, poput disregulacije HPA osovine i inflamacije, pogoršavaju insulinsku rezistenciju i doprinose nastanku DM2, dok sa druge strane, hroničan stres povezan sa DM2 može usloviti pojavu depresije. Ovakav odnos, koji se najčešće opisuje kao bidirekcionalni, omogućava formiranje tzv. „začaranog kruga“ koji dovodi do loših zdravstvenih ishoda obe bolesti. Oboleli od DM2 sa depresijom imaju veću učestalost javljanja dugoročnih komplikacija, prvenstveno makrovaskularnih, niži kvalitet života i veću stopu smrtnosti. Iz tog razloga, prevencija, rano otkrivanje i lečenje depresije u toj populaciji je od izuzetnog značaja. U terapiji komordibideta ove dve bolesti koristi se multidisciplinarni pristup usmeren ka istovremenom poboljšanju mentalnog i somatskog zdravlja. Lečenje uključuje farmakoterapijske, psihoterapijske i psihosocijalne intervencije koje kao glavni cilj imaju smanjenje incidencije komplikacija DM2 i bolji kvalitet života obolelih.

ZNAČAJ MOLEKULARNIH BIOMARKERA U DIJAGNOSTICI NEUROMIJELITIS OPTIKA SPEKTRA BOLESTI

2025-12-19T13:15:32+01:00

Otkriće antitela prema akvaporin 4 kanalima kao laboratorijskog odnosno molekularnog biomarkera za neuromijelitis optika spektar bolesti doprinelo je boljem razumevanju etiopatogeneze uz jasno izdvajanje kliničkih, neuroradioloških i laboratorijskih karakteristika ove bolesti što je rezultiralo definisanjem kriterijuma za postavljanje dijagnoze neuromijelitis optika spektra bolesti i jasnom distinkcijom u odnosu na multiplu sklerozu. Inflamatorne bolesti centralnog nervnog sistema, u okviru kliničke prezentacije, mogu imati simptome i znake koji se često preklapaju te je u procesu diferencijalno dijagnostičke eksploracije pored kliničke slike, neophodno razmotriti parakliničke karakteristike kao što su parametri neuroradiološkog ispitivanja i rezultati laboratorijskih nalaza krvi i vrlo cesto cerebrospinalne tečnosti. Kako je u neuromijelitis optika spektru bolesti jasno definisan dijagnostički biomarker tako su se razvijali različiti metodološki pristupi testiranju antitela na akvaporin 4 u okviru dijagnostičke i diferencijalno dijagnostičke eksploracije uzimajući u obzir specifičnost i senzitivnost samih testova. Jedan od prvih testova koji se rutinski primenjivao u kliničkoj praksi za detekciju antitela na akvaporin 4 bili su testovi u vidu imunoenzimskog eseja koji su pokazali veliku varijabilnost u stepenu specifičnosti i senzitivnosti. Druga grupa testova za detekciju antitela na akvaporin 4 primenjivala je tehniku indirektne imunofluorescencije na supstratu animalnog porekla čime je postignut viši stepen senzitivnosti i specifičnosti uz određene nedostatke kao što su nemogućnost precizne kvantifikacije kao i poteškoće u samoj interpretaciji rezultata. Posebni metodološki principi imunoprecipitacije kao što su fluorescentna i radioimunoprecipitacija nisu postigli zadovoljavajući stepen senzitivnosti u detekciji antitela na akvaporin 4. Razvojem metodologije ćelijskog eseja koja se bazira na primeni humanih akvaporin 4 transfektovanih ćelija bilo fiksiranih na biočipu sa negativnom kontrolom kada se antitela na akvaporin 4 iz seruma detektuju metodologijom indirektne imunofluorescencije ili posebnim ćelijskim esejima kada se ova antitela kvantifikuju metodom protočne citometrije postignut je najviši stepen senzitivnosti uz apsolutnu specifičnost što je od izuzetne važnosti u postavljanju dijagnoze seropozitivnog neuromijelitis optika spektra bolesti.

HIRURŠKO LEČENJE PADA STOPALA NAKON POVREDE PERONEALNOG ŽIVCA

2025-12-19T13:15:33+01:00

Pad stopala je često kliničko stanje koje se prezentuje nemogućnošću podizanja stopala, karakteristano gubitkom dorzifleksije skočnog zgloba od strane m. tibialis anterior i gubitkom everzije stopala od strane m. peroneus longus i m. peroneus brevisa, praćeno gubitkom senzibiliteta ili utrnulošću dorzuma stopala. Uzroci pada stopala mogu se desiti na bilo kom delu puta nerva, a lezije se prema prirodi mogu podeliti na kompresivne poremećaje, traumatske povrede i neurološka oštećenja. Peronealna paraliza zbog kompresije nerva je najčešći periferni uzrok. Lečenje i dijagnoza pada stopala zahtevaju bolju standardizaciju, a pad stopala je i dalje klasifikovan kao klinički znak drugih oboljenja. Uzevši u obzir multidisciplinarnu prirodu pada stopala, nije uvek lako odrediti uzrok. Kako konzervativno, tako i hirurško lečenje imaju svoje mesto u tretmanu pada stopala. Konzervativne procedure korišćene za lečenje pada stopala obuhvataju fizikalnu terapiju, funkcionalnu električnu stimulaciju, ortoze i proteze, pomoćne naprave i trening hoda. Zavisno od uzroka pada stopala, dostupno je nekoliko različitih hirurških tehnika za uspešno lečenje. Oslobađanje lišnjačnog živca smatra se procedurom niskog rizika sa odličnim rezultatima kao što su umanjenje bola i povratak funkcije. Ako je kontinuitet nerva oštećen biće učinjena direktna sutura nerva epineuralnim šavovima pod uveličanjem. Još jedan hirurški pristup koji je u literaturi opisan kao uspešan je transfer živca. Uobičajeno se kao donor nervnog grafta koristi suralni nerv. Za transfer tetive najčešće se uzima m. tibialis posterior. Kako se tetiva prebacuje na dorzum stopala, pomaže pri dorzifleksiji. Nakon svih hirurških procedura, savetuje se da pacijenti počnu sa ranom mobilizacijom i postoperativnom fizikalnom terapijom. Bolja standardizacija terapija pada stopala je i dalje potrebna. Ipak, hirurške procedure pokazuju visok stepen uspešnosti, bolje rezultate i brži oporavak ukoliko se sprovedu unutar prvih nekoliko meseci od povrede.

ŽLEZDANE I VANŽLEZDANE MANIFESTACIJE KOD PACIJENATA SA SJÖGRENOVIM SINDROMOM I KORELACIJA SA IMUNOLOŠKIM PARAMETRIMA

2025-12-19T13:15:33+01:00

Uvod: Sjögrenov sindrom (SS) je hronično, sistemsko, autoimunsko oboljenje koje prvenstveno zahvata pljuvačne i suzne egzokrine žlezde. Osnovni simptomi bolesti su suvoća očiju i usne duplje. Kod skoro 1/3 obolelih mogu biti zahvaćeni unutrašnji organi. Laboratorijske karakteristike SS su raznovrsne i mogu korelisati sa specifičnim kliničkim manifestacijama ili biti značajan prognostički faktor.

Cilj ovog rada bio je analiza žlezdanih i vanžlezdanih manifestacija primarnog SS (pSS) i njihove udruženosti sa laboratorijskim pokazateljima bolesti.

Materijal i metode: Istraživanje je sprovedeno kao retrospektivna studija preseka. Korišćeni su podaci iz istorija bolesti 30 pacijenata sa pSS hospitalizovanih na Klinici za alergologiju i imunologiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije u Beogradu u prvoj polovini 2021. godine. Analizirani su demografski podaci, učestalosti pojedinih kliničkih i laboratorijskih karakteristika bolesti, kao i postojanje njihove udruženosti.

Rezultati: Sve ispitanike činile su osobe ženskog pola, prosečne starosti 54,3±13,5 godina. Suvoću očiju i usne duplje imale su sve ispitanice uključene u studiju. Najčešće vanžlezdane manifestacije pSS bile su artralgije i/ili mijalgije prisutne kod svih pacijentkinja. Nakon toga sledili su: hronični umor koji se javio kod 83,3% pacijentkinja, kožne manifestacije imalo je njih 66,67%, neuropsihijatrijske 60%, Raynaud fenomen 40%, gastrointestinalne 33,3%, poremećaj tireoidne funkcije 26,67%, a respiratorne poremećaje 23,3% pacijentkinja. Paraprotein je identifikovan kod 13,33%, a proteinurija kod 10% pacijentkinja. Antinuklearna antitela (ANA) su bila pozitivna kod 80%, anti-Ro/SSA kod 76,67%, anti-La/SSB kod 20%, a RF kod 16,67% pacjentkinja. Raynaud fenomen bio je udružen sa postojanjem hroničnog umora u pSS (p=0,047), gastrointestinalne sa neuropsihijatrijskim manifestacijama (p=0,017), a hronični umor bio je udružen i sa postojanjem zahvaćenosti egzokrinih žlezda drugih lokalizacija (osim suznih i pljuvačnih). Tireoidna disfunkcija bila je inverzno povezana sa nalazom SSB antitela (p=0,024).

Zaključak: Suvoća očiju, usne duplje, artralgije i/ili mijalgije predstavljaju vodeće manifestacije pSS. ANA i SSA antitela predstavljala su najčešći imunoserološki nalaz. Rezultati naše studije nisu dokazali postojanje statistički značajne povezanost ispitivanih imunoseroloških nalaza sa prisustvom žlezdanih i vanžlezdanih manifestacija pSS.

Ključne reči: Sjögrenov sindrom; žlezdane manifestacije; vanžlezdane manifestacije; ANA; anti-Ro/SSA; anti-La/SSB

ZNAČAJ HISTOPATOLOŠKIH PARAMETARA KOD PACIJENTKINJA NAKON UGRADNJE IMPLANTA DOJKE

2025-12-19T13:15:34+01:00

Uvod: Mamoplastika je hirurška procedura ugradnje implanta dojke iz estetskih razloga ili u svrhu rekonstrukcije dojki nakon mastektomije zbog karcinoma dojke. Kako implant predstavlja strano telo, dolazi do zapaljenske reakcije i do pojave komplikacija (najčešće kontrakture kapsule, najređe anaplastičnog krupnoćelijskog limfoma) sa različitim histopatološkim prezentacijama (sinovijalna metaplazija, hronično zapaljenje, distrofijski kalcifikati, granulomi tipa oko stranog tela), a klinički se mogu prezentovati kao tumorolike promene.

Cilj: Cilj rada je da se prikažu najznačajniji histopatološki parametri, starost pacijentkinja u momentu pojave komplikacija, period koji je prošao od ugradnje implanta do pojave komplikacija i postojanje prethodnog karcinoma.

Materijal i metode: Ovom studijom obuhvaćene su pacijentkinje sa implantima dojke u periodu od januara 2019. godine do decembra 2023. godine na Institutu za patologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Evaluacijom podataka iz medicinske dokumentacije izvršena je retrospektivna studija koja je uključivala sledeće podatke: starost pacijentkinja u momentu pojave komplikacija, period koji je prošao od ugradnje implanta do pojave komplikacija, razloge za ugradnju implanta. Korišćen je arhivirani materijal (istorije bolesti, parafinski kalupi i histopatološki preparati bojeni hematoksilin-eozin metodom, kao i imunohistohemijska bojenja). Za analizu podataka korišćene su metode deskriptivne statistike (Fisherov test tačne verovatnoće).

Rezultati: Prosečna starost pacijentkinja bila je 50,1 godina, a period od ugradnje implanta do pojave komplikacija bio je 16,7 godina. Karcinom dojke je prethodno imalo 22%. Najčešći histopatološki parametri bili su: sinovijalna metaplazija (100%), potom hronično zapaljenje (76%), strani sadržaj (silikon) (52%), granulom tipa oko stranog tela (32%). Mamoplastiku je imalo 88% pacijentkinja iz estetskih razloga.

Zaključak: Ovom studijom dokazano je da su pacijentkinje bile starije i da je proteklo više vremena do pojave komplikacija nego što je pokazano u literaturi. Veliki procenat pacijentkinja imao je mamoplastiku iz estetskog razloga, a manji broj od očekivanog je prethodno bolovao od karcinoma dojke.

ULOGA JNK U PROINFLAMATORNOM DEJSTVU SARS-CoV-2 PROTEINA ORF3a

2025-12-19T13:15:34+01:00

Uvod: Koronavirus-19 bolest (eng. Coronavirus disease 2019- COVID-19) je respiratorno oboljenje izazvano SARS-CoV-2 virusom (eng. Severe acute respiratory syndrome coronavirus 2 - SARS-CoV-2), koje je odnelo milione života za vreme pandemije 2020. godine i nastavlja da predstavlja značajan izazov za globalno zdravlje ljudi. SARS-CoV-2 protein ORF3a (eng. Open Reading Frame 3a - ORF3a) identifikovan je kao jedan od glavnih pokretača prekomernog inflamatornog odgovora povezanog sa težom kliničkom slikom i smrtnim ishodom usled COVID-19. c-Jun N-terminalna kinaza (eng. c-Jun N-terminal kinase - JNK), član familije mitogenom-aktiviranih protein kinaza (eng. Mitogen-activated protein kinases - MAPK) igra ključnu ulogu u citokinskoj ekspresiji i ćelijskom urođenom i stečenom inflamatornom odgovoru izazvanom različitim virusnim infekcijama.

Cilj rada: Cilj ovog istraživanja je bio da se ispita uloga JNK u ekspresiji gena za proinflamatorne citokine IL-1β i IL-8 na humanoj ćelijskoj liniji nesitnoćelijskog karcinoma pluća H460 koja eksprimira SARS-CoV-2 ORF3a.

Materijal i metode: H460 ćelijska linija transfektovana je DNK plazmidom koji kodira SARS-CoV-2 ORF3a. Aktivnost JNK u H460 ćelijama farmakološki je inhibirana tretmanom SP600215. Nivo proteina JNK određen je imunoblot metodom, a ekspresija proinflamatornih citokina IL-1β i IL-8 analizirana je na nivou iRNK primenom metode RT-qPCR. Statistička analiza je urađena Studentovim t-testom za nezavisne uzorke.

Rezultati: U H460 ćelijama transfektovanim plazmidom koji kodira SARS-CoV-2 ORF3a je utvrđen značajan porast nivoa fosforilacije JNK primenom imunoblot metode (p <0,05). RT-qPCR analiza je pokazala povećane nivoa ekspresije iRNK za proinflamatorne citokine IL-1β i IL-8 u transfektovanim ćelijama (p <0,05). Naknadna inhibicija JNK je značajno smanjila ekspresiju iRNK za navedene citokina (p <0,05), potvrđujući ulogu JNK u proinflamatornom dejstvu SARS-CoV-2 ORF3a.

Zaključak: Rezultati ove studije su pokazali da JNK igra značajnu ulogu u ekspresiji proinflamatornih citokina IL-1β i IL-8, indukovanih SARS-CoV-2 proteinom ORF3a. Selektivnom inhibicijom JNK bi se moglo smanjiti potencijalno štetno dejstvo prekomerne inflamacije izazvane proinflamatornim citokinima IL-1β i IL-8 kod teških slučajeva COVID-19.

UDRUŽENOSTI GLY428SER POLIMORFIZMA PPARGC1A GENA SA GOJAZNOŠĆU, DIJABETESOM TIP II I METABOLIČKIM SINDROMOM U POSTMENOPAUZI

2025-12-19T13:15:35+01:00

Uvod: Metabolički sindrom predstavlja poremećaj koji obuhvata kompleks simptoma kao što su centralna gojaznost, insulinska rezistencija, dislipidemija i hipertenzija i povezan je sa povećanim rizikom od kardiovaskularnih bolesti i dijabetes melitusa tipa II. Pojava metaboličkog sindroma zavisi kako od faktora spoljašnje sredine tako i genetičkih faktora. Promene u ekspresiji gena za peroksizomni proliferatorom aktivirani receptor γ koaktivator 1α (PGC-1α) jedan su od faktora koji mogu uticati na pojavu insulinske rezistencije, gojaznosti, dislipidemije pa posledično i metaboličkog sindroma i dijabetesa tip II.

Cilj rada: Cilj ovog istraživanja bio je da se ispita udruženosti polimorfizma Gly482Ser u genu za PGC-1α sa lipidnim statusom i pojavom gojaznosti, dijabetesa tip II i metaboličkog sindroma kod žena u postmenopauzi.

Materijal i metode: U istraživanje je uključeno 112 žena u postmenopauzi starosti 65,01±6,16 godina. Za sve ispitanice prikupljeni su demografski i antropometrijski (visina, indeks telesne mase, odnos obima struka i kuka) podaci kao i rezultati biohemijskih analiza (lipidni status, glikemija). Genotipizacija je sprovedena metodom RealTime PCR, primenom standardizovanog TaqMan eseja za genotipizaciju.

Rezultati: Analizom dokazano je postojanje statistički značajne razlike u srednjim vrednostima ukupnog holesterola u zavisnosti od genotipa ispitanica. Ispitanice sa AA genotipom su imale statistički značajno više vrednosti ukupnog holesterola (p=0,030). Analiza udruženosti Gly482Ser genotipa sa ostalim analiziranim parametrima nije pokazala statističku značajnost.

Zaključak: Rezultati naše studije ukazuju na moguću udruženost AA genotipa polimorfizma

Gly482Ser u genu za PGC-1α sa višim vrednostima ukupnog holesterola kod žena u

postmenopauzi.

EKSPRESIJA ENDOTELINA-1 U NEZAHVAĆENOJ SLUZNICI DEBELOG CREVA UDALJENOJ 10CM I 20CM OD ADENOKARCINOMA OVOG ORGANA

2025-12-19T13:15:35+01:00

Uvod: Endotelin-1 je vazokonstriktorni peptid koga prvenstveno sintetišu endotelne i glatke mišićne ćelije. Povećana ekspresija ovog peptida zapažena je u inflamaciji, hipoksiji, ishemiji, različitim kardiovaskularnim bolestima i karcinomima. Pored vazokonstriktivnog, dokazani su i značajni mitogeni, proangiogeni i anti-apoptotski efekti.

Cilj rada: Ispitati ekspresiju endotelina-1 u nezahvaćenoj sluznici udaljenoj 10cm i 20cm od adenokarcinoma debelog creva i sluznici debelog creva zdravih ispitanika.

Materijal i metode: Uzorci potiču od biopsija izvršenih u Centru za gastroenterologiju Kliničko-bolničkog centra „Dr Dragiša Mišović- Dedinje“ u Beogradu kod osoba sa malignim tumorom debelog creva. Tokom dijagnostičke kolonoskopije uzeti su uzorci sluznice debelog creva udaljeni 10 cm i 20 cm distalno od primarnog tumora (n=10). Kontrolna grupa uzoraka (n=10) dobijena je endoskopskom biopsijom zdravih ispitanika u istoj ustanovi. Imunohistohemijsko bojenje na endotelin-1 na parafinskim uzorcima rađeno je prema ustanovljenom protokolu. Za statističku analizu učestalosti korišćen je Fišerov test tačne verovatnoće, primenom 2x2 tablica kontigencije.

Rezultati: Nije detektovana statistički značajna razlika učestalosti ekspresije endotelina-1 ni u površnom epitelu ni u endotelnim ćelijama sluznice debelog creva na udaljenosti 10 cm (p=0,38), ni 20 cm (p=0,67) od tumora u poređenju sa sluznicom debelog creva zdravih ispitanika. Takođe, nije detektova statistički značajna razlika u učestalosti visoke i niske ekspresije endotelina-1 u epitelu i krvnim sudovima lamine proprije sluznice debelog creva na udaljenosti 10cm i 20cm od tumora (p=0,82).

Zaključak: Endotelin-1 je u sluznici debelog creva varijabilno eksprimiran, dominantno od strane epitelnih i endotelnih ćelija. Statistički značajna razlika u učestalosti visoke i niske ekspresije endotelina-1 između grupa nije detektovana.

Odnos aspartat aminotransferaze i trombocita kao prognostički faktor kod pacijenata sa dekompenzovanom cirozom jetre

2025-12-19T13:15:35+01:00

Uvod: Dekompenzovana ciroza jetre je simptomatski, terminalni stadijum ciroze jetre, koja nastaje zamenom zdravog parenhima jetre fibroznim tkivom usled dugotrajne inflamacije. Do sada je ispitivana uloga više različitih faktora za prelazak stabilnog u dekompenzovani oblik ciroze jetre, a posebno se izvdojio odnos aspartat aminotranferaze i trombocita (APRI skor) kao prognostički faktor.

Cilj rada: Naše istraživanje za cilj ima da utvrdi postojanje povezanosti između odnosa AST i trombocita i prognoze pacijenata sa dekompenzovanom cirozom jetre.

Materijal i metode: Sprovedeno je retrospektivno istraživanje na odeljenju gastroenterologije KBC “Bežanijska kosa“ u periodu od juna 2022. godine do jula 2023. godine. U istraživanje je uključeno 67 pacijenata, o kojima su podaci prikupljeni iz istorija bolesti. Svim pacijentima su na prijemu rađene kompletne biohemijske analize, uključujući hepatogram i kompletnu krvnu sliku sa leukocitarnom formulom. Tokom hospitalizacije, urađeni su i ultrazvuk abdomena i ezofagogastroduodenoskopija. Za svakog pacijenta prema dostupnim rezultatima analiza, izračunat je APRI skor. Svi podaci su obrađeni u SPSS statističkom programu i prikazani grafički.

Rezultati: Na osnovu dobijenih rezultata logističke regresije možemo zaključiti da nema dovoljno dokaza da bi se APRI skor smatrao značajnim prediktorom smrtnog ishoda kod pacijenata u ovom uzorku podataka (p>0,05).

Zaključak: APRI skor može značajno koristiti u svakodnevnoj kliničkoj praksi u kontroli i terapiji hroničnih bolesti jetre, kao lako dostupna i jednostavna metoda. Potrebno je dodatno istražiti i ponoviti istraživanje na značajno većem uzorku podataka.

Ključne reči: dekompenzovana ciroza jetre, APRI skor, AST, trombociti, etilizam