Medicinski podmladak

FAKTORI RIZIKA I KARAKTERISTIKE I EFEKTI PROGRAMA ZA PREVENCIJU MALE TELESNE MASE NA ROĐENJU

Dragana Grbić — 2024-03-25

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je okviru Globalnih ciljeva uhranjenosti, postavila cilj da se broj novorođenčadi sa telesnom masom manjom od 2500 grama na rođenju u svetu smanji za 30% do 2025. godine. Cilj ovog mini preglednog rada je da se prikažu faktori rizika i karakteristike, efekti i izazovi preventivnih programa za smanjenje prevalencije male telesne mase na rođenju. Preventivni programi imaju poseban značaj zbog rastuće incidencije faktora rizika u zemljama sa niskim nivoom socijalno-ekonomskog razvoja. Faktori rizika povezani sa malom telesnom masom na rođenju (TM<2500g.) obuhvataju i rizike za prevremeni porođaj i zastoj u intrauterinom rastu ploda i mogu se podeliti na zdravstvene, nutritivne, socijalne i sanitarno – higijenske i njima pridružene faktore. Preventivni programi i intervencije su imali cilj smanjenje stope TM<2500g. na rođenju (uključujući i prevremeni porođaj i zastoj u intrauterinom rastu ploda) i smanjenje incidence faktora rizika koji dovode do ove pojave. Najveći efekat na smanjenje stope i rizika za TM<2500g. na rođenju su imali programi vezani za suplementaciju višestrukih mikronutritijenata i balansirane proteinsko-energetske ishrane, programi odvikavanja od pušenja i korišćenja alkoholnih pića u trudnoći, programi jačanja kvaliteta antenatalne zdravstvene zaštite i programi profilakse infekcija u trudnoći. Intervencije psihosocijalne podrške trudnicama su dale pozitivan efekat u sklopu drugih aktivnosti za efikasnije dostizanje globalnih ciljeva za smanjenje prevalencije TM<2500g. na rođenju. Najveći izazovi preventivnih programa za smanjenje prevalencije TM<2500g. na rođenju su siromaštvo, nepismenost, nezaposlenost i nedostatak socijalne zaštite. Multikauzalnost i kompleksnost nastanka TM<2500g. na rođenju, kao i mnogobrojni rizici koji utiču na ovaj nepovoljan ishod trudnoće, otežavaju implementaciju preventivnih programa koji će dovesti do značajnog smanjenja prevalencije u kraćem vremenskom roku. Prepoznavanje uloge žene u društvu i jačanja socijalne i zdravstvene zaštite u sveobuhvatnim preventivnim programima ima perspektivu za smanjenje prevalencije TM<2500g, na rođenju, kao i unapređenje reproduktivnog zdravlja žena u celini.

MUSKARINSKI ACETILHOLINSKI RECEPTORI KAO CILJNO MESTO ZA RAZVOJ LEKOVA

Maja Stojković — 2024-03-25

Muskarinski acetilholinski receptori (mAChR) pripadaju familiji receptora vezanih za G protein koji predstavljaju veoma važno ciljno mesto za razvoj lekova. Pet različitih podtipova mAChR regulišu brojne vitalne funkcije. U centralnom nervnom sistemu (CNS) igraju ključnu ulogu u regulisanju brojnih kognitivnih, bihevioralnih i autonomnih funkcija. Van CNS-a, uključeni su u posredovanje efekata acetilholina u parasimpatički inervisanim organima i regulaciji različitih vegetativnih funkcija, kao što su srčana frekvencija, kontrakcija glatkih mišića i lučenje žlezda. Poremećaj holinergičke transmisije dovodi do rezličitih patofizioloških stanja i bolesti. Stoga, muskarinski agonisti i antagonisti imaju širok terapijski potencijal u lečenju neuropsihijatrijskih poremećaja, kao što su: Alchajmerova bolest, shizofrenija ili bol, kao i bolesti poput hronične opstruktivne bolesti pluća i inkontinencije. Modulacija različitih mAChR sa selektivnim ligandima može biti korisna za lečenje gore navedenih bolesti uz izbegavanje neželjenih efekata. Klinička ispitivanja usmerena na mAChR pokazala su obećavajuće rezultate sa nekoliko jedinjenja visoke efikasnost i dobre podnošljivosti. Međutim, razvoj lekova koji ciljaju mAChR i dalje predstavlja izazov, pre svega zbog visoke homologije u strukturi ortosternog vezivnog mesta. Nedavna saznanja iz fiziologije, farmakologije i strukture mAChR pružila su mogućnosti za razvoj novih lekova koji ciljaju ove receptore, uključujući alosterne modulatore. Alosterni modulatori se selektivnije vezuju za određeni podtip mAChR , povećavaju terapijsku efikasnost uz minimalnu aktivaciju drugih podtipova receptora i izazivanje neželjenih efekata.

U zaključku, mAChR predstavljaju obećavajuća ciljna mesta za razvoj lekova. Potrebna su dalja istraživanja i klinička ispitivanja kako bi se razvile efikasne supstance koje deluju preko mAChR za terapiju različitih bolesti.

KOMPJUTERIZOVANA TOMOGRAFIJA SRCA U INFEKTIVNOM ENDOKARDITISU

Ana Petković — 2024-03-25

Infektivni endokarditis (IE) je retka bolest sa porastom incidence oboljevanja i nepromenjenom visokom stopom mortaliteta, uprkos brzom medicinskom razvoju. Imidžing ima integrativnu ulogu u dijagnozi IE, sa ehokardiografijom kao glavnim dijagnostičkim testom. U porastu je broj istraživačkih podataka o korisnosti kompjuterizovane tomografije srca (CCT) u dijagnostičkom algoritmu IE, ukazujući na njen značaj u otkrivanju morfoloških lezija IE uz isključivanje koronarne arterijske bolesti. Najnovije smernice Evropskog kardiološkog društva u lečenju IE iz 2023. godine, klasifikovale su CCT kao klasu preporuke I i nivo dokaza B u otkrivanju valvularnih i paravalvularnih lezija kod IE nativnih i veštačkih valvula. Ovaj pregledni članak daje sveobuhvatan i savremeni pregled uloge CCT u dijagnozi IE, optimizaciju akvizicionih protokola, karakteristike morfoloških lezija IE, analizu do sada objavljenih istraživanja o dijagnostičkim performansama CCT u poređenju sa ehokardiografijom kao najsavremenijom metodom, postojeća ograničenja i buduće mogućnosti.

SAVREMENA DIJAGNOSTIKA DISFUNKCIJE KORONARNE MIKROCIRKULACIJE KOD BOLESNIKA SA AKUTNIM INFARKTOM MIOKARDA

Dejan Milašinović — 2024-05-16

Disfunkcija koronarne mikrocirkulacije dokumentovana je kod oko 50% bolesnika sa akutnim infarktom miokarda sa elevacijom ST-segmenta, koji su lečeni primarnom perkutanom koronarnom intervencijom (PCI). Prihvaćeni standard za dijagnozu povrede koronarne mikrocirkulacije predstavlja kardijalna magnentna rezonanca. Stepen povrede mikrocirkulacije na magnetnoj rezonanci, koji se naziva mikrovaskularna opstrukcija (MVO), povećava se tokom prvih nekoliko dana, dok ne dostigne vrhunac oko trećeg dana nakon infarkta, i zatim se smanjuje do desetog dana. U najvećem broju studija magnetna rezonanca rađena je od drugog do sedmog dana nakon primarne PCI, i prisustvo MVO bilo je povezano sa povećanim rizikom od smrti i srčane slabosti, nezavisno od veličine infarkta. Kako mikrovaskularna povreda postaje terapijski cilj kod bolesnika sa infarktom miokarda, pitanje pravovremene dijagnoze postaje relevantno sa stanovištva rane stratifikacije bolesnika i iniciranja terapije. U ovu svrhu, invazivne metode za procenu funkcije koronarne mikrocirkualcije, uključujući termodilucionu i Dopler metodu, testirani su u pogledu njihove povezanosti sa MVO i veličinom infarkta na magnetnoj rezonanci, te mogućnosti da predvide kliničke ishode. Obe ove dijagnostičke metode, koje podrazumevaju plasiranje intrakoronarne žice u infarktnu arteriju nakon rekanalizacije, stratifikovale su uspešno bolesnike na kraju primarne PCI procedure prema riziku od smrti i nastanka srčane slabosti tokom praćenja. Nova istraživanja pokazala su da je procena funkcije koronarne mikrocirkulacije u sali za kateterizaciju pouzdana i putem softvera za analizu dinamike fluida, koji na osnovu samo angiografske slike, i bez plasiranja intrakoronarne žice, računa indekse mikrovaskularne rezistencije. Opisane dijagnostičke metode i dalje su predmet istraživanja, gde je potrebno precizirati granične vrednosti i optimalno vreme merenja.

THE MTOR KOMPLEKS 2 I NJEGOVA ULOGA U NERVNOM SISTEMU

Marija Jeremić — 2024-05-16

Mehanistička meta rapamicina u sisara (mTOR) je široko eksprimirana multimerna serin/treonin protein kinaza, koja ima važnu ulogu u regulaciji ćelijskog metabolizma, rasta i preživljavanja. mTOR formira dva, evolutivno očuvana, signalna kompleksa: mTOR kompleks 1 i 2 (mTORC i mTORC2). Uloga mTORC1 kao centralnog regulatora rasta i metabolizma je uveliko proučavana, dok su uloge mTORC2 i signali koji regulišu njegovu aktivnost manje ispitivani. Genetske studije su pokazale važnu ulogu mTORC2 za normalnu neuronsku strukturu i funkciju. Takođe, promena aktivnosti mTORC2 signalnog puta je uočena kod nekoliko neurodegenerativnih i neurorazvojnih poremećaja, kao i kod epilepsije. Ovaj pregledni članak daje pregled trenutnog razumevanja mTORC2, uključujući njegove komponente, kao i poznate funkcije u regulaciji različitih ćelijskih procesa i u različitim poremećajima nervnog sistema.

Ključne reči: mTORC2, bolesti nervnog sistema

ZNAČAJ INTERAKCIJA GENETSKIH I SREDINSKIH FAKTORA U ETIOLOGIJI MULTIPLE SKLEROZE

Aleksa Jovanović — 2024-05-17

Multipla skleroza (MS) je imunološki posredovan poremećaj centralnog nervnog sistema. Najčešće se javlja kod mladih odraslih žena, a prevalencija raste sa geografskom širinom. Do sada je preko 200 gena, lokusa i jednonukleotidnih polimorfizama (SNP) povezano sa MS, iako svaki od njih samo neznatno doprinosi u sveukupnoj etiologiji bolesti. U studijama asocijacija na nivou genoma (GVAS) se pokazalo da haplotip HLA-DRB1*15:01 ima najjaču povezanost sa rizikom od pojave MS, a HLA-A*02 ima zaštitni efekat. Tačna etiologija MS je još uvek nejasna, ali izgleda da postoji interakcija između genetskog opterećenja pojedinca i faktora sredine koji doprinose nastanku MS kao što je infekcija Epstein-Barr virusom (EBV), nivo vitamina D, pušački status i gojaznost u ranom životnom dobu. Primećena je interakcija između HLA-DRB1*15:01 i EBV infekcije, najjačeg sredinskog faktora rizika za MS. Pretpostavlja se da je ova interakcija nastaje usleg toga što HLA-DRB1*15:01 deluje kao koreceptor za EBV, čime se pruža patofiziološko objašnjenje koje povezuje faktore sredine sa genetskim faktorima rizika za nastanak MS. Nedavno sprovedena studija koja je uključivala učesnike iz dve studije slučajeva i kontrola sa preko 13.000 uključenih ispitanika pokazala je da postoji interakcija između izlaganja suncu, nivoa vitamina D i HLA-DRB*15:01 statusa, sa povećanim rizikom od nastanka MS kod osoba sa nižom izloženošću sunčevim zracima, deficitom vitamina D i HLA-DRB*15:01 pozitivnim. Interakcija HLA-DRB1*15:01 sa pušenjem pronađena je u meta-analizi, dok je ista studija pokazala interakciju pušenja sa odsustvom HLA-A*02 samo u podskupu uključenih studija. Pokazalo se da rizik od MS varira kod gojaznih pojedinaca, pri čemu gojazne osobe sa podložnim genotipom (HLA-DRB1*15:01+, HLA-A*02-) imaju 16 puta veće šanse za MS u poređenju sa osobama koje nisu gojazne. sa genotipom koji nije podložan.

NAJČEŠĆI ENDOKRINOLOŠKI POREMEĆAJI U TRUDNOĆI

Zagorka Milovanović — 2024-07-10

Trudnoća je stanje intenzivnih fizioloških promena koji utiču na gotovo sve organe i sisteme. Endokrini poremećaji u trudnoći mogu značajno uticati na zdravlje majke i fetusa, što zahteva sveobuhvatno razumevanje njihove etiologije, dijagnostike i lečenja.

Najčešći endokrini poremećaji u trudnoći su gestacijski dijabetes melitus i poremećaj funkcije štitaste žlezde. Gestacijski dijabetes povezan je sa povećanim rizikom od komplikacija, kao što su preeklampsija, prevremeni porođaj, makrozomija i porođaj carskim rezom. Međutim, uz pažljiv nadzor, trudnice sa dijabetesom mogu imati urednu trudnoću i roditi zdravo dete. Hipotireoza tokom trudnoće predstavlja smanjenje funkcije, zbog čega štitasta žlezda ne proizvodi dovoljno hormona, posebno tiroksina i trijodtironina. Ovo stanje može značajno uticati na zderavlje majke i razvoj ploda. Nelečeni hipotiroidizam može dovesti do ozbiljnih komplikacija, uključujući intelektualne i razvojne problema deteta, preeklampsiju, anemiju, spontani pobačaj ili prevremeni porođaj. Pored ova dva najčešća endokrinološka poremećaja, na zdravlje majke i fetusa mogu značajno uticati i drugi poremećaji endokrinih žlezda, kao što su disfunkcija paratiroidne, nadbubrežne žlezde i hipofize. Ukoliko se ne prepoznaju ili ne leče, sva ova stanja dovode do lošeg ishoda trudnoće.

Endokrinološki poremećaji u trudnoći su veoma kompleksna i specifična stanja zbog uticaija na zdravlje majke i razvoj ploda. Štaviše, oni mogu imati dalekosežne implikacije na kvalitet života majke i njenog potomstva nakon završetka trudnoće. Efikasno lečenje endokrinoloških poremećaja u trudnoći zahteva multidisciplinarni timski pristup koji uključuje perinatologe, endokrinologe, nutricioniste i druge zdravstvene radnike. Pravovremene intervencije, personalizovani terapija i pažljivo praćenje su suština optimalnog tretmana ovih pacijenata. Promena načina života, adekvatna terapija i redovne prenatalne kontrole igraju ključnu ulogu u očuvanju zdravlja buduće majke i poboljšanju ishoda trudnoće.

POVEZANOST NIVOA LIPIDA TOKOM TRUDNOĆE KOMPLIKOVANE GESTACIONIM DIJABETESOM I RANO PREDVIĐANJE GESTACIONOG DIJABETESA MELITUSA KORISTEĆI VREDNOSTE LIPIDA U PRVOM TROMESEČJU

Miloš Milinčić — 2024-07-10

Trudnoća izaziva složene fiziološke promene, uključujući promene u lipidnim profilima koji su ključni za razvoj fetusa. Prelazak sa anaboličke na kataboličku fazu u trećem trimestru odražava povećanje insulinske rezistencije, olakšavajući razgradnju lipida za fetalnu energiju. Fiziološka trudnoća pokazuje značajne promene lipidnog profila, pri čemu je dislipidemija povezana sa nepovoljnim ishodom kod majke i fetusa. Dislipidemija u trudnoći snažno korelira sa hipertenzivnim poremećajima i gestacijskim dijabetesom. Gestacijski dijabetes melitus (GDM) uvodi karakteristične promene lipida, uključujući povišene trigliceride (TG) i pomeranje ka malim, gustim česticama lipoproteina niske gustine. Mešovita dislipidemija kod GDM, posebno visok TG i nizak HDL-C, povezana je sa nepovoljnim perinatalnim ishodima, naglašavajući važnost procene lipidnog profila. Procena profila lipida, posebno nivoa TG, u ranoj trudnoći pokazuje se vrednim u predviđanju GDM. Odnos TG/HDL-C javlja se kao prospektivni indikator za GDM, pokazujući hvale vrednu osetljivost i specifičnost. Povišeni nivoi TG, čak i pre 28. nedelje, povećavaju rizik od GDM, naglašavajući ulogu lipidnih markera u ranom otkrivanju. Rana predviđanja GDM-a kroz profilisanje lipida u plazmi nude obećavajući put za poboljšanje prenatalne nege. Dok standardizovani markeri i pragovi zahtevaju dalja istraživanja, integrisanje lipidnih profila u rutinske skrininge može optimizovati upravljanje GDM-om, što na kraju ima koristi za ishode majke i fetusa.

PREDIKTORI INVAZIJE UZNAPREDOVALOG SKVAMOCELULARNOG KARCINOMA LARINKSA NA TKIVO ŠTITASTE ŽLEZDE

Nemanja S. Radivojević — 2024-07-10

Totalna laringektomija predstavlja standardni terapijski protokol u lečenju uznapredovalih karcinoma larinksa. Nema dovoljno istraživanja u ovoj oblasti koja bi ukazala na neophodnost sprovođenja tireoidektomije kod pacijenata sa uznapredovalim skvamocelularnim karcinomom larinksa, mada neke studije ukazuju da se u pojedinim centrima unilateralna tireoidektomija sprovodi rutinski. National Comprehensive Cancer Network (NCCN) preporučuje ipsilateralnu hemitireiodektomiju sa laringektomijom kod uznapredovalog skvamocelularnog karcinoma larinksa. Međutim, u ovim slučajevima rizik od pojave hipotireoze i hipoparatireoidizma je znatno veći, što zahteva redovno postoperativno praćenje hormonskog statusa i supstitucionu terapiju. Do invazije štitaste žlezde može doći usled direktnog ili limfovaskularnog širenja uznapredovalog skvamocelularnog karcinoma larinksa, a rizik od pojave lokoregionalnog recidiva i udaljenih metastaza u ovim slučajevima se značajno uvećava. Incidencija invazije štitaste žlezde kod pacijenata sa uznapredovalim skvamoznim karcinomom larinksa je relativno niska, a najčešći prediktori infiltracije su subglotisna i transglotisna ekstenzija laringealnog tumora, kao i direktna invazija tireoidne hrskavice. Očuvanje tkiva štitaste žlezde tokom laringektomije znatno utiče na smanjenje postoprativnog morbiditeta, medjutim, tireoidektomija se može indikovati ukoliko je na osnovu kliničkog, radiografskog i intraoperativnog nalaza procenjeno prisustvo faktora rizika za invaziju štitaste žlezde. Potrebna je pažljiva procena faktora rizika kako bi se izbegla pojava lokoregionalnog recidiva, a samim tim i značajno lošija prognoza.

Analiza karakteristika anksioznosti u zavisnosti od statusa komplikacija kod obolelih od dijabetes melitusa

Ana Milanović — 2025-10-02

Uvod: Anksiozni poremećaji jesu jedan od vodećih vrsta poremećaja u opštoj populaciji čiji simptomi često imaju značajan uticaj na svakodnevni život ljudi. Uz to simptomi anksioznosti pokazale su se u studijama sprovedenim u svetu kao značajan faktor koji utiče na tok dijabetesa, kao i na razvoj mogućih komplikacija same bolesti.

Cilj rada: Cilj ovog rada jeste ispitati uticaj simptoma anksioznosti na komplikaciju dijabetesnog stopala na srpskoj populaciji kako bismo uvideli potrebu psihičke podrške kao vida prevencije ove vrste komplikacije.

Materijal i metode: Ovo istraživanje predstavlja retrospektivno-prospektivnu studiju sprovedenu u periodu od 15.10.2023. do 15.02.2024. godine. U istraživanje je uključeno 87 pacijenata podeljenih u tri grupe u zavisnosti od statusa komplikacija dijabetesa melitusa. Svi ispitanici su bili pacijenti Klinike za endokrinologiju Univerzitetskog Kliničkog Centra Srbije (UKCS) i Instituta za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju UKCS. Ispitanici su bili anketirani upitnikom GAD-7(General Anxiety Disorder-7). Za sve ispitanike prikupljeni su podaci o polu, starosti, dužini trajanja bolesti, komplikacijama i komorbidnim oboljenjima. Statistička analiza sprovedena je u programu EZR: R Commander.

Rezultati: Analiza pokazala je da postoji statistički značajna razlika u rezultatima GAD-7 testa između grupe pacijenata sa amputacijama i kontrolne grupe, kao i grupe pacijenata sa amputacijama i grupe na konzervativnom lečenju, dok nema statističke razlike između kontrolne grupe i grupe čije je lečenje dijabetesnog stopala konzervativno.

Zaključak: Rezultati naše studije ukazuju na mogući uticaj anksioznosti na razvoj dijabetes melitusa kod pacijenata kao i na bržu progresiju same bolesti i moguću potrebu podrške pojedinim obolelima.

Ključne reči: anksioznost, dijabetes mellitus, dijabetesno stopalo

REKOARKTACIJA NAKON HIRURŠKE KOREKCIJE KOARKTACIJE AORTE KOD DECE I ADOLESCENATA

Milica Kuzmanović — 2025-10-17

Uvod: Koarktacija aorte predstavlja suženje torakalne aorte, najčešće lokalizovano na mestu pripajanja ductus arteriosus-a. U novorođenačkom i odojačkom uzrastu, hirurgija je glavni modalitet lečenja, a u kasnijem uzrastu perkutane intervencije. Podaci o faktorima rizika za razvoj rekoarktacije su kontradiktorni u literaturi.

Cilj rada: Utvrđivanje učestalosti rekoarktacije i identifikovanje faktora rizika za razvoj rekoarktacije nakon operacije koarktacije aorte.

Materijal i metode: Istraživanje je obuhvatilo 94 pacijenata operisanih zbog koarktacije aorte u periodu od 2012. do 2017. godine. Posmatrane su demografske i kliničke karakteristike, preoperativni, intraoperativni, postoperativni i ehokardiografski parametri. Neposredni postoperativni gradijent veći od 25 mmHg se smatra prediktorom postojanja rekoarktacije aorte. Podaci su obrađeni metodama deskriptivne i analitičke statistike.

Rezultati: Medijana uzrasta u vreme operacije je bila 2 meseca (4 dana-19 godina). Dominantno je korišćena extended end-to-end anastomoza (90,4%). Kaplan – Meier analiza preživljavanja ukazuje na veću učestalost rekoarktacije aorte u grupi pacijenata sa neposrednim postoperativnim gradijentom>25 mm Hg (p<0.001). Takođe, Cox-ovom logističkom regresijom, veći neposredni postoperativni gradijent je izdvojen kao prediktor (HR 4.57, p=0.009, 95% CI 1.47 -14.22). Nakon korigovanja za druge faktore uključujući pol, genetički sindrom, malu telesnu težinu, primenu prostaglandina E1, prisustvo bikuspidne aortne valvule, hiruršku tehniku, ustanovljeno je da grupa pacijenata sa većim neposrednim postoperativnim gradijentom na mestu anastomoze ima 4 puta veću verovatnoću da ima rekoarktaciju aorte (HR 4.37, p=0.035, 95% CI 1,11 -17,16).

Zaključak: Nesporedni postoperativni gradijent > 25 mm Hg je nezavisni prediktor rekoarktacije aorte u dugoročnom praćenju nakon hirurški korigovane koarktacije aorte.

MORFOMETRIJSKA ANALIZA SUBMUKOZNIH I MIJENTERIČKIH NERVNIH PLEKSUSA U HRONIČNOJ INFLAMATORNOJ BOLESTI CREVA KOD DECE

Amin Mehmedović — 2025-10-02

SAŽETAK

Uvod: Hronična inflamatorna bolest creva (IBD) obuhvata ulcerozni kolitis (UC) i Kronovu bolest (CD), koje karakterišu relapsi i nedovoljno razjašnjena etiologija. Enterički nervni sistem (ENS) sastoji se od nervnih ćelija raspoređenih duž gastrointestinalnog trakta, organizovanih u submukozni Majsnerov i mijenterički Auerbahov pleksus. Indeks glijalnih ćelija (GCI) predstavlja odnos broja glijalnih i ganglijskih ćelija unutar ganglija ENS-a.

Cilj rada: Cilj ovog rada je morfometrijska analiza ENS-a u uzorcima creva hirurški lečenih pedijatrijskih pacijenata od CD i UC.

Materijal i metode: Analizirani su histološki preparati iz arhive Instituta za patologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Studija je obuhvatila analizu preseka zida creva pedijatrijskih pacijenata sa IBD-om (eksperimentalna grupa) i pacijenata sa nekomplikovanim porodičnim adenomatoznim polipoznim sindromom (kontrolna grupa). Pomoću softvera ImageJ analizirano je pet mikrofotografija submukoznog i mijenteričkog nervnog pleksusa, obojenih Mason-trihromnim bojenjem, snimljenih digitalnom kamerom Olympus DP70 na velikom mikroskopskom uvećanju (x400).

Rezultati: Uočena je značajna razlika u vrednosti GCI u mijenteričkom pleksusu debelog creva između eksperimentalne i kontrolne grupe. Nije primećena značajna razlika u vrednosti GCI u submukoznom pleksusu debelog creva između ove dve grupe. Minimalna razlika u vrednosti GCI unutar eksperimentalne grupe uočena je u preseku submukoznog pleksusa.

Zaključak: Ova studija predstavlja jedinstvenu analizu glijalnih ćelija u CD, UC i kontrolnoj grupi u submukoznom i mijenteričnom pleksusu. Rezultati ukazuju na poremećaj GCI u ENS-u kod IBD-a, što verovatno predstavlja morfološki supstrat za poremećaje motiliteta creva kod ovih stanja.