Nacionalni interes

ПОСЛЕДИЦЕ ИЗРАЕЛСКИХ РАТОВА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ ОД 2023. ДО ДАНАС

2025-12-25T15:24:48+01:00

У раду се испитују узроци и посебно последице низа ратних напора које је јеврејска држава покренула у периоду од око две године (октобар 2023-октобар 2025) на простору Блиског истока. Аутор је истакао да низ постојећих теоријских оквира дисциплине међународних односа не пружа задовољавајуће одговоре и да италијанска неокласична геополитичка школа са варијацијом Матеа Марконија, у којој се даје нагласак на културу и историју који утичу на циљеве спољне политике, заједно са вољним елементом. Зато је тај теоријски правац подесан за објашњење оваквог деловање власти физичко географски мале државе. На значај историје и религије, као фактора који обликују спољну политику Израела, указано је у прва два поглавља. Потом су одвојено приказани историјати и геополитички разлози епизода овог јединственог ратног напора, оне против Хизболаха, Сирије, Хамаса и уопште Палестинаца и против Ирана.

Аутор закључује да су последице вишеслојне и оне се односе на дистрибуцију моћи, начин њеног простирања, а теоријски указују на слабост концепта меке моћи у времену промене светског поретка. Израелу је пошло за руком, уз подршку Запада да добије суштински награду за низ ратних злочина, укључујући и геноцид, што говори о потпуном слому међународног права и механизмима поретка успостављеног након Другог светског рата.

Кључне речи: Израел, Палестина, Светски поредак, Иран, Блиски исток, Трамп, Нетањаху

ДВАНАЕСТОДНЕВНИ РАТ ИЗ УГЛА СТРАТЕГИЈЕ

2025-12-25T15:24:48+01:00

Краткотрајни рат између Израела и Ирана у јуну 2025. године, представљао је кулминацију вишедеценијског сукобљавања (нижег интензитета) две државе у региону Блиског истока. Овај рат је вишеструко инспиративан за истраживања из различитих наука/дисциплина (војне стратегије, геополитике/геостратегије, полемологије, студија међународних односа и др.) и може да се анализира и сагледава из разноврсних концептуално-методолошких углова. Дубље (научно) схватање овог рата захтева не само његов опис и набрајање битних догађаја у њему, већ и његово тумачење и објашњавање уз ослонац на већ успостављене и верификоване научно-стручне парадигме. У овом раду, израелско-ирански рат биће истраживан уз помоћ, односно употребом једне значајне парадигме из (војне) стратегије. Реч је о концепту два типа стратегије – секвенцијалне и кумулативне – америчког адмирала Џозефа Вајлија. Резултати до којих се дошло у раду су следећи – израелске оружане снаге и сама држава Израел је прибегла секвенцијалној, а Иран и његове оружане снаге кумулативној стратегији. Израел је поступно неутралисао/деградирао иранске партнере/савезнике, како би имао ,,одрешене руке“ за крајњи подухват – напад на Иран. С друге стране, Иран је прибегао ракетним нападима као одговору на израелску агресију чији су ефекти требало кумулативно да утичу на позицију Тел Авива.

ОФАНЗИВНИ РЕАЛИЗАМ И МИНИЛАТЕЛАРИЗАМ НА БАЛКАНУ

2025-12-25T15:24:48+01:00

Рад анализира појаву нових минилатералних одбрамбених аранжмана на Балкану, са посебним освртом на тиранску и загребачку декларацију из 2025. године. Иако су формално усклађене са евроатлантским документима и реториком, ове иницијативе у суштини представљају реакцију мањих држава на перципирану промену равнотеже моћи у региону и раст утицаја Србије и њених партнера. Теоријски оквир рада заснован је на офанзивном реализму који, у поређењу са либералним институционализмом, пружа убедљивије објашњење зашто државе траже ужа, флексибилнија и бржа безбедносна решења. Емпиријска анализа показује да су тиранска и загребачка декларација функционални инструменти балансирања унутар постојећих савеза, док српска стратегија контрабалансирања представља симетричан одговор на нову структуру претњи. Рад закључује да институције не укидају логику страха и самопомоћи, већ да је минилатерализам постао механизам очувања утицаја и маневарског простора држава у условима анархије и неизвесности међународног система.

ДЕМОКРАТСКИ МИР У ОДНОСУ НА РЕГИОНАЛНИ МИР И СТАБИЛНОСТ НА ЗАПАДНОМ БАЛКАНУ

2025-12-25T15:24:48+01:00

Циљ рада је да се примени теорија демократског мира на контекст регионалног мира и безбедности на западном Балкану, користећи њене унутрашње и спољне компоненте. Због важности регионалне демократизације за регионалну стабилност и позитиван мир, која се тврди на основу теорије, недавно демократско назадовање могло би негативно утицати на њих. Пружамо тестирање и адаптацију познате теорије и њених новијих проширења и новонасталих, кроз упоредну регионалну емпиријску анализу. Након прегледа демократског контекста и анализе регионалних односа, у контексту регионалног приступања ЕУ и номиналне улоге ЕУ као регионалног стабилизатора или демократизатора, испитујемо импликације за регион на основу теоријских увида и очекивања. Утврдили смо да постоји веза између унутрашње демократске праксе и регионалне стабилности, јер су унутрашњи демократски проблеми довели до погоршања билатералне и мултилатералне сарадње, као и до успоравања процеса приступања ЕУ који би требало да допринесе миру у региону. Износимо предлог да регионални мир у много чему зависи од наставка демократизације у свакој регионалној држави, што би допринело свеукупном регионалном смиривању чак и без директног међународног напора у том циљу. Резултати указују да би назадовање демократије имало негативан ефекат на регионални мир и безбедност, и обрнуто, стављајући нормативни нагласак на наставак регионалне демократизације.

ЕНЕРГЕТСКА САРАДЊА У ЛАНЦУ СНАБДЕВАЊА КАО ИНСТРУМЕНТ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ МОЋИ У МЕЂУНАРОДНОЈ ПОЛИТИЦИ: СЛУЧАЈ АЗЕРБЕЈЏАНА И ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

2025-12-25T15:24:49+01:00

Рад је подељен у шест целина. У првом делу аутори праве осврт на геополитички значај енергетске безбедности и сигурности снабдевања. Енергетска безбедност заузима све значајније место у међународној политици док диверсификација снабдевања представља путоказ ка изградњи веће отпорности на екстерне ризике. У другом делу рада аутори указују да структурални реализам објашњава покретачке интересе за енергетску сарадњу Европске уније и Азербејџана која утиче на трансформацију безбедносне и енергетске архитектуре Европе и Јужног Кавказа. Трећи део рада сагледава геополитичку позицију Азербејџана и његову историјску улогу у евроазијским енергетском токовима. Четврти део рада бави се проблематиком вишедеценијске зависности Европе од руског гаса. Пети део рада посвећен је развоју билатералне сарадње Европске уније и Азербејџана. Последња целина указује на ограничења енергетске сарадње две стране.

ПОЛИТИЧКА КОМУНИКАЦИЈА И СНАГА ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА У НАЦИОНАЛНИМ КРИЗАМА

2025-12-25T15:24:49+01:00

У средишту истраживања налазе се друштвене мреже и њихова активистичка улога током политичких криза унутар националних држава. Демонстрације и други облици грађанских протеста су експресивнији уз наглашену медијску покривеност, при чему се под плаштом ненасиља скривају конкретни политички захтеви. Ауторка издваја пет карактеристичних фаза креирања порука које укључујући бројне дигиталне форме и модалитете утичу на повећање видљивости у традиционалном јавном простору, чиме криза добија на интензитету са већим ризицима ескалације и интернационализације. Национална држава и друштвене мреже током кризних ситуација често нису компатибилни, што значи да се јавно мнење дели око могућих решења и последица. Отуда у умреженом друштву расту производња страха и моралне панике, уз ширење лажних вести, дезинформација и гласина, што може резултирати бројним инцидентима и још већом мобилизацијом младих који су посебно рањива група. Нова публика се све више преклапа, поларизује, мења и реструктуира у складу са измењеним друштвеним контекстима и дигиталним амбијентом који омогућава анонимност актера. Медијска технологија са дигитализацијом и вештачком интелигенцијом постаје Conditio sine qua non управљања неким простором и политичким односима унутар заједнице, што значи и да се мења коридор поступања у кризним ситуацијама.

КУЛТУРА ТАЈНОСТИ У ДИГИТАЛНОМ ДОБУ: ИЗМЕЂУ НУЖНОСТИ, ЗЛОУПОТРЕБЕ И САЈБЕР-БЕЗБЕДНОСТИ

2025-12-25T15:24:49+01:00

Култура тајности представља институционализовани модел управљања информацијама, који се развијао од античких цивилизација до савремених дигиталних друштава. Историјски гледано, тајност је била оправдана безбедносним и политичким интересима, али се често трансформисала у механизам за концентрацију моћи и ограничавање демократског надзора. У Римском царству, информације су се чувале у формализованим архивама (tabularia), док су кинеске династије Qin и Han развиле сложене бирократске механизме за управљање поверљивим подацима. Савремени модели тајности, попут D-Notice система у Великој Британији, наставили су да институционализују механизме контроле информација. Дигитална трансформација је проширила концепт тајности кроз алгоритме и масовни надзор, омогућавајући нове механизме сакривања и манипулације подацима. Примери попут злоупотребе Pegasus spyware или масовног класификовања јавних уговора показују да технологија не само да олакшава управљање информацијама већ и омогућава суптилније облике тајности. Истовремено, узбуњивачи попут Едвард Сноуден (Edward Snowden) наглашавају рањивост дигиталне приватности, док законски механизми као што је Freedom of Information Act (FOIA) у САД и иницијативе за декласификацију докумената подстичу транспарентност. Овај рад анализира историјски развој културе тајности, њену трансформацију у дигиталном добу и савремене изазове у балансирању између оправдане безбедносне заштите и потребе за транспарентношћу. Посебна пажња се посвећује јавним механизмима контроле, укључујући слободу приступа информацијама, процесе декласификације и улогу узбуњивача у очувању транспарентности као основе демократског друштва.

НА САВИНОМ ПУТУ

2025-12-25T15:24:49+01:00

ИЗМЕЂУ РАЈХА И РЕПУБЛИКЕ. ИСТОРИЈА НЕМАЧКЕ ПОСЛЕРАТНЕ ДЕСНИЦЕ

2025-12-25T15:24:50+01:00