Nacionalni interes

ПОБЕДОНОСЦЕВ И КРИТИКА ВИШЕПАРТИЈСКЕ ПРЕДСТАВНИЧКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

Miša Đurković — 2024-06-19

Аутор се бави делом Константина Победоносцева и посебно његовом критиком вишепартијске представничке демократије. Обично се његово одбијање увођења демократије и заговарање самодржавља и царске аутократије тумачи личним интересима, реакционарношћу, заосталошћу итд. Но овде показујемо да се радило о изузетно образованом човеку који је по образовању био западњак и који је детаљно пратио развој и проблеме западног представничког система. Аутор показује да је његов рад на овом пољу део укупне европске интелектулане дебате о измени система демократије у доба масовних партија. Следећи рад Полунова који је показао западне утицаје на мисао Победоносцева, његов рад и аргументацију стављамо у контекст западног канона критике вишепартизма где спадају Острогорски, Белок и Михелс, чији су радови изашли годинама након Московског зборника.

СТРУКТУРНА ОГРАНИЧЕЊА ДЕЛОВАЊА НОВИХ ДРУШТВЕНИХ ПОКРЕТА

Aleksandar Korolija — 2024-06-10

У раду се спроводи концептуално истраживање засновано на Грамшијевој теорији хегемоније. Аналитички се испитују структурна ограничења деловања Нових друштвених покрета и недостатак трансформативних стратегија. Приступа се испитивању дефиниција Нових друштвених покрета, као и њихових стратегија отпора које се потом доводе у везу са појмом контра-хегемоније, односно испитује се да ли отпори покрета могу бити означени као контра-хегемонија. Полази се од идеје да је актуелни хегемони пројекат либералан, постмодеран и глобализацијски и да успева успешно да ко-оптира друштвене покрете који му пружају отпор. Пошто су Нови друштвени покрети окарактерисани премештањем из области производње у област потрошње, закључује се да су главна структурна ограничења отпора/контра-хегемоних стратегија заснована управо на том прелазу. Напуштањем питања организације економског система производње, као и одбацивањем политичког друштва у корист грађанског друштва, ови покрети остају унутар доминантне политичке парадигме. Фрагментација/атомизација са наглашеним проблемима признања идентитета и инсистирањем на политици разлика, уз одбијање политичких организација и вођства на појмовном нивоу одбацује успостављање нове хегемоније и тиме деловање друштвених покрета одређује као анти-хегемоно.

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И РАЗВОЈ СТРАТЕГИЈЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ – ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ

Berisa Alil Hatidza — 2024-06-10

Правци развоја стратегије националне безбедности увек су по правилу усклађени са савремени тековинама друштва, који су у корелацији са савременим изазовима, ризицима и претњама, као и расположивим инструментима моћи саме државе. Праћење трендова на глобалном нивоу је један од методолошких приступа који је широко примењен у пракси и свакако утиче позитивно на ажурирање стратегије националне безбедности. Трансформација постојећег и припрема за предстојеће стратегијског решења у оквиру екосистема безбедности је немогуће разматрати без вештачке интелигенције, што је и основно проблемско питање на којој се базира у раду. Вештачка интелигенција мора да буде интегрисана и операционализована као један од елемената савремене стратегије националне безбедности. Теоретско утемељење вештачке интелигенције је прожето у различитим научним областима које се превасходно баве аутоматизацијом и аутономном употребом машина-робота. Практична примена је нашла своје утемељење у постепеној, али свеобухватној дигитализацији свих сфера живота и друштва у целини. Са становишта националне безбедности посебно је важно размотрити утицај у развоју аутономних оружаних система, перспективи употребе и начину на који ће обликовати савремене оружане сукобе.

НАЦИОНАЛНО–ПОЛИТИЧКА МИСИЈА ФРА ГРГУРА–ГРГЕ ШКАРИЋА (1831–1876): ЗА ЈАВНО ДОБРО СРПСКЕ НАЦИЈЕ

Bratislav Teinović — 2024-06-10

Фра Гргур–Грго Шкарић (Жупањац, 1831–Загреб, 1876) једна је од најтајнаственијих историјских личности 1860/70–их у политичком животу Босне и Херцеговине. Као професор на Широкобријешкој католичкој богословији (1866–1869) васпитавао је ђаке у српском националном духу, заклињући их „за јавно добро српске нације“. Услед притисака којима је био изложен због националне мисије коју је водио и сумњи да припрема устанак, пребегао је на јесен 1869. у Кнежевину Србију, где је од намесничке Владе добио држављанство и финансијску помоћ. Српски намесник Јован Ристић био је патрон за израду његовог плана у вези са покретањем „Друштва омладине римокатоличке у Херцеговини“. При српском Министарству иностраних дела, Шкарић је све до 1. јануара 1873. радио тајно, под псеудонимом „Јова Косановић“, првенствено као агент и заступник „католичког елемента Босне и Херцеговине“. Наредне две године припремао је устанак у родној Херцеговини, о коме је у једном саветодавном писму пријатељу у Мостару с јесени 1875. изнео став и мишљење о политичкој будућности најзападније турске провинције у Европи. У првом делу рада, после краћег Шкарићевог животописа, илустрован је његов конспиративни рад на Широкобријешкој богословији и у Београду, а у другом анализирана и коментарисана четири његова документа: „Меморандум“ Ристићу и српском Намесништву (новембар 1869), „План и савјет“ за националну еманципацију католика (и муслимана) у Босни и Херцеговини (децембар 1869), Предлог споразума о сарадњи католика западне Херцеговине са српским Намесништвом (јуни 1870) и писмо пријатељу фра Илији Лекићу у Мостар (новембар 1875).

СТВАРАЊЕ „СРПСКОГ СВЕТА“: КВАЛИТАТИВНА АНАЛИЗА САДРЖАЈА ЈАВНИХ ИСКАЗА О КОНЦЕПТУ И ДЕФИНИСАЊЕ ЊЕГОВИХ ДИМЕНЗИЈА

Aleksandar Ljubomirović — 2024-06-16

Циљ овог научног рада је да се представе одабрани резултати ауторовог истраживања о димензијама новонасталог концепта 'Српски свет'. Иако је постао поприлично популаран и актуелан у јавном дискурсу, концепт Српског света до сада није био део академских расправа, те је једна од главних сврха овог рада да се садржај наведеног појма детаљно анализира и уведе у научни оквир. Методологија на којој се заснива истраживање, обухвата квалитативну анализу садржаја исказа о концепту „Српски свет“, доступних и објављених, пре свега, у домаћим медијима. Притом, анализа концепта ограничава се на опсервирање његових димензија, користећи се исказима српских званичника као примерима дискурзивног обликовања и конструисања сваке од издвојених димензија. На основу обављеног истраживања, концепт се заснива на идеји стварања наднационалног српског цивилизацијског простора по античком моделу. Према тој идеји, српски народ би се ујединио у једну заједницу, укључујући и Србе у региону и расејању, али и све оне људе других националности, који су привржени српској култури, уче српски језик или се једноставно идентификују са вредностима српског народа. Поред своје територијалне димензије, која за сада преовладала у јавном дискурсу, поготово међу њеним противницима, концепт Српског света се заснива и на националним, психосоцијалним и културолошким компонентaма, док је свакако главни етнос у њему српски народ око којег би требало да се окупљају други народи. Верска компонента је један од главних стубова и важан ко-конституент наведеног концепта. Коначно, у раду су представљене и перспективе за даља истраживања и анализу концепта.

ГРБ, ЗАСТАВА И ХИМНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ: ЗАШТИТА КРОЗ ПРЕКРШАЈНУ ОДГОВОРНОСТ

Nikola Dinić — 2024-04-27

Грб, застава и химна су носиоци националног идентитета, те би њихово законско уређивање и заштита били од посебног интереса за сваку државу. Српско идентитетско лутање у двадесетом веку огледа се и у материји уређења државних симбола и недовољно уређеним начином њихове употребе. Усвајањем Закона о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије 2009. године, направљен је известан помак унапред у смислу да је тим законом уређено који су то симболи којима се Република Србија представља, основна правила о истицању грба и заставе, ограничења приликом њихове употребе, њихов изглед, химна и случајеви када се химна изводи, као и казнене одредбе за непоштовање одредби прописаних овим законом. Међутим, и поред тога материја која се тиче државних симбола и даље није адекватно регулисана у смислу прекршајне одговорности одређене категорије лица – могућих учинилаца прекршаја, остављајући на тај начин могућност за злоупотребе, односно за некажњено кршење законских одредаба које се тичу заштите државних симбола. Ту се пре свега мисли на категорију правних лица као субјеката прекршаја и то Републику Србију, територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе и њихове органе. Када постоји законска обавеза употребе државних симбола од стране државних органа и организација, онда би свакако било оправдано прекршајну одговорност проширити и на ова лица.