Nacionalni interes

"КРИТИЧКИ ОСВРТ НА "МАПУ (АНТИ)УТОПИЈА ДРАГОША КАЛАЈИЋА

Aleksandar Gajić — 2026-03-25

Прво, теоријски најживље и најконтраверзније дело у Србији о утопијама, Мапу (анти)утопија, објавио је Драгош Калајић 1978. године. Рад, у свом првом делу, смешта Кајићеву студију унутар корпуса дела који проучавају утопије и утопијска мишљења, дефинишући њихову садржину и основне карактеристике, да би се одатле отпочело проучавање Калајићевог доприноса проучавању ове теме и специфичности угла из којег је објашњавао утопијске идеје и процесе. Други део рада, користећи методе анализе и компарације садржаја, утврђује несумњиве узоре као полазишта за Калајићево проучавање утопија међу традиционалистичким мислиоцима, посебно учења Јулиуса Еволе, десног традиционалисте, под чијим је великим утицајем целокупна Калајићева мисао. Трећи, завршни део рада даје критички преглед домета Калајићевог огледа и позива на, обзиром на његова значајни допринос у проучавању утопија али и неке уочене недостатке, потребу за нијансираним приступом при мапирању ове теме.

ПРАГМАТИЗАМ У ОДНОСУ НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА И СТРАТЕГИЈЕ

Božidar Forca — 2026-03-25

У раду се истражује однос утврђених националних интереса држава и њихових стратегија. Фокус је на периоду 2006-2026.година, односно захвату две деценије назависности и самосталности Републике Србије. Аутор анализира теоријско одређење и праксу декларисања националних интереса, њихов однос према националним вредностима и циљевима, а посебно прагматизам утицаја на стратегију националне безбедности. Теоријско одређење и однос националних вредности, интереса и циљева аутор даје у првом, а њихову везу са стратегијом националне безбедности утврђује у другом делу рада. У емпиријском делу рада аутор износи примере из праксе страних држава по питању утврђивања националних интереса и њиховом утицају на сопствену стратегију националне безбедности. При томе, аутор се опредељује за приказ предметне материје код светских сила и држава из окружења. Применом компаративне методе, анализе садржаја и студије случаја, аутор долази до закључака, који се могу исказати ставовима: Не постоји општеприхваћен теоријски однос према појмовима националне вредности, интереси и циљеви; Национални интереси су политичка категорија, а артикулишу их политичке елите на власти, у складу с различитим интересима и Спој националних интереса и стратегије националне безбедности конкретан је на примеру светских сила, док код малих држава има више декларативан, него суштински карактер.

ПРОЈЕКЦИЈА МОЋИ У ДОБА НЕСТАБИЛНОСТИ:СТРАТЕШКО ОДВРАЋАЊЕ ПО РУСКОМ МОДЕЛУ

Natalija Radivojević Kovačević — 2026-03-25

Рад истражује еволуцију руског концепта стратешког одвраћања од Хладног рата до савременог сукоба у Украјини. Циљ истраживања је да се анализира како се мењала руска нуклеарна и војна доктрина, да се идентификују главне фазе у развоју руске стратегије одвраћања и војне политике, као и да се покаже како се концепт одвраћања трансформисао у мултидимензионални инструмент националне безбедности. Уз коришћење метода анализе садржаја и компаративне анализе, рад пореди руску стратегију са западном (пре свега америчком) парадигмом. Резултати показују да је руски модел одвраћања значајно проширен и укључује не само традиционално нуклеарне и конвенционалне компоненте, већ невојне, сајбер, економске и идеолошке инструменте. У раду се закључује да одвраћање у руском контексту превазилази класичну дефанзивну функцију и постаје активан елемент пројекције моћи у нестабилном глобалном окружењу.

НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ И ДИНАМИКА ГЛОБАЛНЕ НЕСТАБИЛНОСТИ: СТРАТЕГИЈА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И НОВИ БЕЗБЕЗДНОСНИ ИЗАЗОВИ

Zoran Malbašić — 2026-03-25

Национална безбедност Републике Србије у трећој декади XXI века је условљена убрзаном динамиком глобалне нестабилности, као и вишедимензионалном трансформацијом безбедносних изазова, ризика и претњи које излазе из класичних државноцентричних оквира и шире се на нетрадиционална поља безбедности. Аутори настоје да сугеришу да, иако Стратегија националне безбедности Републике Србије из 2019. године настоји да понуди стратешко-институционални одговор на комплексан раст транснационалних ризика, попут хибридних и асиметричних претњи, тероризма, организованог криминала, миграција и климатских промена, она у значајној мери испољава концепцијска ограничења у сагледавању, детекцији и третману савремених безбедносних феномена попут пандемије заразних болести, сајбер безбедности, али и дигиталног суверенитета и безбедносних импликација у вези прекомерне употребе, али и злоупотребе вештачке интелигенције. Овај рад указује да је неопходно да се национална безбедносна политика Републике Србије оптимизује увођењем концепта „проширене безбедности“ (widened security), која настоји да интегрише војне и невојне димензије (политичку, економску, социјеталну, еколошку и технолошку) са циљем дугорочног обезбеђивања адаптибилног система који би на проактиван начин штитио националне интересе у глобалном поретку који је оптерећен нарастајућом мултиполарношћу и модификацијом традиционалних изазова безбедности.

ИСТОРИЈСКИ НАРАТИВ КАО ОСНОВА СТРАТЕШКЕ КУЛТУРЕ: СТУДИЈА СЛУЧАЈА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Dušan Kesić — 2026-03-25

У раду се апострофира средишњи значај историјског наратива као основе стратешке културе. Концепт стратешке културе усидрен на поставкама умереног конструктивизма у средиште пажње поставља питање каузалне везе идеационих чиниоца (тј. идентитета, норми, вредности и идеја) према политици националне безбедности. Ситуирањем стратешке културе унутар конструктивистичког истраживачког програма омогућава третирање историјског наратива као њене идеационе основе. Према томе, полазна хипотеза у овом раду заснива се на претпоставци да историјски наратив представља идеациону основу стратешке културе Републике Србије. Односно, историјски наратив обухвата кључне идеје, уверења, вредности и норме од значаја за политику националне безбедности. Тестирање ове хипотезе реализовано је кроз студију случаја стратешке културе Србије, анализом институционализованог историјског наратива. Применом квалитативне анализе садржаја анализирани су уџбеници историје као референтна основа историјског наратива. Основни циљ истраживања састојао се у идентификацију идеационих чиниоца стратешке културе Републике Србије у односу на четири аналитичке димензије: идентитет, вредности, норме и светоназор. Временски оквир истраживања обухватио је период од 90-их до данас. Анализа историјског наратива омогућила је дедуковање и идентификацију идеационих чиниоца који фундирају основне димензије стратешке културе Републике Србије. Издвојени идеациони чиниоци показују узајамну кохерентност, а димензија идентитета јавља се као угаони камен осталих аналитички димензија и стратешке културе Репубике Србије. Наиме, идентификовани кључних национални и државни интереси, легитимне методе њиховог остваривања и перцепција других држава и нација дубоко је укорењена у националној самоспознаји и особинама српског националног карактера.

ПАРАДОКС ДИСТАНЦЕ: ЕВОЛУЦИЈА ХРВАТСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА И РАТНОГ НАРАТИВА НАКОН РАСПАДА ЈУГОСЛАВИЈЕ

Veronika Vasilić — 2026-03-27

Социјалистичко насљеђе снажно је утицало на развој новог хрватског идентитета, који се базира на национализму, управо на начин да му је главна одредница одступање од социјалистичке и југославенске прошлости, те доживљавање Срба и Србије као главног ривала. Питање које је истражено у овом раду је како то да унаточ растућем временском одмаку од рата национализам и даље не јењава у Хрватској, већ расте, а ратни наратив не слаби ни најмање. Евидентно је да се хрватски национални идентитет, поготово онај колективни, базира на рату и ратној реторици, која је обојена национализмом, а особито нетрпељивошћу према Србима, који и даље имају улогу главног непријатеља. Национализам и ратни наратив, који се неодвојиви један од другог од ратова деведесетих па све до сад имали су узлазну путању, те нису довођени у питање. Нови замах им је дан и оснивањем и дјеловањем нових крајње десних политичких опција, као што су Домовински покрет, Хрватски суверенисти и Мост, који су преузели и надоградили на реторику водеће странке у земљи Хрватске демократске заједнице. Унаточ томе што је временски одмак од рата значајан, националистички и ратни наратив не јењава, а све је прихваћенији и међу млађим генерацијама које се рођене након рата. Хипотеза постављена у раду дакле гласи да се хрватски национални идентитет обликован након распада Југославије темељи на сталном репродуцирању ратног наратива и националистичке реторике, при чему се Срби представљају као трајни непријатељ, а тај наратив се учвршћује кроз дјеловање политичких странака (особито десних), институција и медија те преноси на млађе генерације. Методологија пак обухвата примарно анализу дискурса, укључујући политички дискурс и медијске наративе, као и квалитативну анализу примарних и секундарних извора, односно анализу садржаја.

ИЗМЕЂУ ЧИЊЕНИЦА И НАРАТИВА: ЗЛОЧИН У СКЕЛИ 1941. У ЛОКАЛНОЈ И НАЦИОНАЛНОЈ КУЛТУРИ СЕЋАЊА

Radosav Tucović — 2026-04-03

Злочин који је 15. августа 1941. године у селу Скела извршио 64. резервни полицијски батаљон немачке Полиције поретка представља један од првих масовних злочина над цивилним становништвом у окупираној Србији. Стрељано је 42 притвореника из логора на Бањици и 14 локалних мештана, док је велики део села запаљен. Немачки окупатор је овим злочином желео да створи пример одмазде и да застрашивањем спречи будуће нападе на своје снаге, па је вест о злочину била истакнута на радију, у новинама и на плакатима. Истраживачко питање рада гласи: на који начин сећање на злочин у Скели обликује локални и национални идентитет и како се у том процесу преплићу чињенице и митови? Полазна хипотеза је да је, иако засновано на стварном страдању, сећање на злочин подложно митологизацији и политичкој инструментализацији, што доводи до стварања наратива који одступају од историјских чињеница. У раду се анализирају меморијалне праксе, подизање споменика, именовање улица и комеморативни ритуали. Посебна пажња посвећена је наративу да је Скела „прво село које је горело у Европи“, који, иако нетачан, траје до данас. Закључак је да култура сећања на злочин у Скели има двоструку улогу. С једне стране чува успомену на жртве и учвршћује локални идентитет, а са друге стране отвара простор за политичку злоупотребу и националну митологизацију. Овај пример показује сложене механизме настанка и употребе културе сећања у савременом друштву.

РАЦИОНАЛНОСТ ДРЖАВА У МЕЂУНАРОДНОЈ ПОЛИТИЦИ: СТВАРНОСТ ИЛИ ЗАБЛУДА?

Siniša Simikić — 2026-03-25