Nacionalni interes

ПОТРЕБА ЗА ФИЛОЗОФИЈОМ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

Srđan Starčević — 2024-02-24

Misliti o suštinskim pitanjima, smislu ljudskog trajanja, društveno–istorijskim i ontološkim zagonetkama Sveta, znači nužno biti u odajama filozofije. Nažalost, naš (post)moderni, globalizovani i užurbani svet, olako okreće leđa mudrosti svih vekova. U ovom radu autori ukazuju na odbacivanje filozofije u savremenom potrošačkom društvu i tragaju za odgovorima na pitanja o potrebi izučavanja filozofije danas, o njenoj važnosti za čoveka, narod i čovečanstvo. Rad se sastoji od tri celine, u kojima se daje doprinos razumevanju značaja filozofije za čoveka, društvo i čovečanstvo, istražuju razlozi odbacivanja filozofije u savremenom dobu i ispituje odnos filozofije i nauka.

Filozofija potrebna savremenom čoveku/društvu/čovečanstvu iz istih razloga zbog kojih je bila potrebna u prošlosti, ali je potreba za njom skrivena u savremenom potrošačkom društvu.

Filozofija je večna i večita. Ukoliko je koren filozofije dubok oko 27 vekova i preživeo je sve radikalne promene u svetu i sve (r)evolucije, vladare i dinastije, političke i socijalne pokrete, sve ratove i razaranja, sva geografska otkrića i osvajanje Kosmosa, zar je pametno da se dobrovoljno odreknemo takvog dubokog izvora mudrosti?

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У РАЉАМА АКТУЕЛНИХ ГЛОБАЛНИХ ГЕОПОЛИТИЧКИХ ПРОМЕНА

Zoran Devrnja — 2024-02-24

Циљ овог рада је да се укаже на процесе који су почели пре једног столећа, а који у потпуности мењају савремени лик Православне цркве. Једна патријаршија, првенствујућа у части, покушава себе да наметне за јединог тумача предања и теолошких наратива, као и да промени канонско устројство и елисијални идентитет свих других аутокефалних Православних цркава. Наведени процеси су део глобалних геополитичких промена, а ток стварности говори и да су синхронизовани из истог центра моћи и политичког одлучивања, као и узајамно компатибилни и допуњујући. То нам говори да су међусобни односи Православних цркава у кризи која се чини пројектованом и вођеном у циљу лакшег и свеобухватнијег интервенисања у простору самопоимања православних народа и испољавања њиховог еклисијалног, националног, етичког и политичког идентитета.

ПРЕИСПИТИВАЊЕ ХАНТИНГТОНА: ТЕОРИЈА О СУКОБУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА И МУЛТИПОЛАРИЗАЦИЈА СВЕТА

Aleksandar Gajić — 2024-02-24

У раду се преиспитује Хантингтонов модел за разумевање конфликата у савременим међународним односима по коме су културно-религијски идентитети народа примарни узроци њихових међусобних сукобљавања. Полазећи од основних елемената његове парадигме о сукобу цивилизација, попут појма цивилизација и њихове типологије, појма сукоба, њихових врста и узрока којима је посвећен први део рада, у средишњем делу рада се даје пресек критичких осврта на Хантингтонов модел сукоба цивилизација од начелних критика до оних појединачних. Након тога се – а имајући у виду савремена међународна дешавања и процесе у временима „новог хладног рата” – синтетичко аналитичким методом покушава утврдити да ли је у којој мери Хантингон био у праву, односно колико је био тачан његов модел за разумевање сукоба, а колико није. Завршни део рада посвећен је разумевању савремених међуцивизацијских односа управо у односу на Хантингтонове предикције.

БАЛКАН (И ЗАПАДНИ БАЛКАН) КАО НЕГАТИВНИ ПОЛИТИЧКИ ПОЈМОВИ

Marija Đorić — 2024-02-25

У раду се анализира негативна перцепција Балкана, са посебним освртом на Западни Балкан, као на новоизведени политички појам. Аутор објашњава историјске и политичке околности кроз које се градио негативан имиџ Балкана, указујући на то да је овај регион одвајкада био преципиран као „другост” у односу на Европу. По истој тој аналогији, аутор објашњава како се сада Западни Балкан нашао у позицији „другости” у односу на остатак балканских земаља (које су постале чланице ЕУ). Виолентна прошлост, „проклетство малих разлика” и неразрешени политички конфликти, чине Западни Балкан проблематичним регионом који је под будним оком великих сила. Тачка у којој се могу поклопити интереси свих земаља Западног Балкана јесу евроинтеграције које указују на „заједницу судбине” овог региона.

АНТИЈУГОСЛОВЕНСТВО КАО АНТИСРПСКА ПЛАТФОРМА ЗА ПОЛИТИЧКУ И ВОЈНУ САРАДЊУ УСТАША И КОМУНИСТА У ОКВИРИМА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И ТОКОМ РАТА НА ТЕРИТОРИЈИ НДХ

Vanja Glišin — 2024-02-24

О антијугословенству комунистичког и усташког покрета које је било један од доминатних политичких постулата, али и озбиљна акциона платформа деловања између два рата, већ је делимично писано у нашој историографији. Оно на шта ми желимо да скренемо пажњу у раду јесте да се иза тог и таквог антијугословенства некада скривено, а некада јавно истицало антисрпство као заједнички именитељ политичког делања обе идеолошке опције. Иако различито политички мотивисано и идеолошки образлагано, антијугословенство у крајњој инстанци код усташа и код комуниста сводило се у својој суштини на антисрпство. Управо ту везу желимо да анализирамо у првом делу нашег рада, док ћемо њихову активну и координисану сарадњу изложити у другом делу на примерима из Другог светског рата, који су се најчешће дешавали на државном простору НДХ, јер су Брозови партизани највећи део времена трајања рата провели боравећи управо на тој територији, уз, како ћемо видети, обилату логистичку подршку, координацију и толеранцију свих државних и војних формација Павелићевог злочинаког режима.

ЈАВНО ИНФОРМИСАЊЕ И ИНФОРМИСАЊЕ ЈАВНОСТИ: KАПАЦИТЕТИ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Dejan Milenković — 2024-02-24

Једна од уставних и законских надлежности јединица локалне самоуправе односно општина и градова у Републици Србији је и „старање о јавном информисању“. Ова надлежност садржински подразумева обезбеђење права на јавно информисање путем медија (локалних или других, између осталог и кроз правила о државној помоћи и пројектног финансирања, правила о јавним набавкама и сл.). Међутим, постоји и друга значајна страна у вези са функционисањем јединица локалне самоуправе, која подразумева „информисање јавности“. Реч је о обавези јединица локалне самоуправе да у оквиру јавности рада и права грађана на обавештеност, као такође Уставом (Устав Републике Србије 2006) и законом утврђеног права, и саме „пружају“ информације грађанима на локалном нивоу. На тај начин се јавност информише о раду и поступањима, као и спровођењу одређених јавних политика у јединицама локалне самоуправе (нпр. путем саопштења о раду органа јединица локалне самоуправе, пружањем некомерцијалних аудиовизуелних медијских услуга, издавањем билтена о предузетим „акцијама“ и сл.). У фокусу овог рада је истраживање које на узорку од 25 општина и градова у Републици Србији, показује на који начин јединице локалне самоуправе у Републици Србији осим кроз (локалне) медије и саме обезбеђују информисање грађана на локалном нивоу. Истраживање треба да покаже да ли у јединицама локалне самоуправе у Републици Србији: (1) постоје организациони, кадровски и други капацитети за старање о информисању јавности и (2) начинима и облицима кроз које јединице локалне самоуправе независно од регистрованих (локалних) медија обезбеђују информисање јавности на локалном нивоу.

УЛОГА АУТОРИТАРНОГ ФУХИМОРИСТИЧКОГ РЕЖИМА У ПЕРУУ У СУЗБИЈАЊУ ДЕЛОВАЊА ЛЕВИЧАРСКИХ ГЕРИЛСКИХ ГРУПА СЕНДЕРО ЛУМИНОСО И РЕВОЛУЦИОНАРНИ ПОКРЕТ ТУПАК АМАРУ

Rajko Č Petrović — 2024-02-24

Предмет истраживања овог рада представља анализа улоге коју је фухимористички режим у Перуу, односно владавина Алберта Фухиморија у тој латиноамеричкој земљи од 1990. до 2000. године, имала у сузбијању деловања левичарских, односно марксистичко-лењинистичких герилских група Сендеро Луминосо и Револуционарни покрет Тупак Амару, а које су представљале главну безбедносну претњу на посматраном простору од 1980-их до 2000. године. Полазна претпоставка је да је фухимористички режим, због свог ауторитарног карактера, имао веће успехе у борби против Сендеро Луминоса и Револуционарног покрета Тупак Амару него што је то случај са демократским режимoм пре њега, превасходно због веће употребе насиља и бруталних метода сузбијања герилског деловања. Резултати истраживања показали су да су управо у периоду 1990-их постигнути највећи успеси државе у борби против посматраних герилских група, о чему, између осталог, сведоче и хапшење лидера Сендеро Луминоса Абимаела Гусмана (Abimael Guzmán) 1992. године и потпуна неутрализација Револуционарног покрета Тупак Амару 1997. године. Закључак истраживања јесте да је посматрани случај још један од показатеља да ауторитарни режими, склонији насиљу и мање заинтересовани за људска права и слободе, имају тенденцију да брже и ефикасније решавају безбедносне проблеме попут деловања герилских група, али и да безбедносни ризици везани за активности Сендеро Луминоса у Перуу још увек постоје, премда су далеко мањи неголи пре 2000-их. У истраживању смо се користили историјском методом, методом студије случаја и компаративном анализом.

СМРТОНОСНА ЛУДОСТ

Dušan Dostanić — 2024-02-24