Nacionalni interes

ПРОШИРЕНО ОДВРАЋАЊЕ: КОНЦЕПТ, ИЗАЗОВИ И ПРОБЛЕМИ

Igor Pejić — 2024-11-08

Стратегија проширеног одвраћања представља један од основних инструмената политике великих сила како би заштитиле сопствене интересе, интересе савезника и уједно обезбедиле политичко и војно присуство на удаљеним територијама. Као у случају директног, основни циљ проширеног одвраћања представља спречавање напада потенцијалног противника. Ипак, у случају проширеног одвраћања, одвраћање се врши на рачун партнера или савезника који представљају додатну варијаблу која значајно усложњава процес одвраћања и могуће проблеме који се појављују. Геополитичке калкулације у случају проширеног одвраћања обухватају интересе, страхове и жеље мањих савезника које често могу да иду на рачун већих актера и потенцијално умање изгледе за успех стратегије. Ослањајући се на теоријске основе стратегије одвраћања и концепте спољашњег уравнотежавања у раду анализирамо различите изазове и проблеме са којима се суочавају актери у процесу проширеног одвраћања. Анализом историјских примера, пре свега из периода Хладног рата, можемо видети да савезничке дилеме остварују значајан утицај на актере који врше одвраћање, актере који представљају објекат одвраћања, као и на потенцијалне агресоре против којих се ова стратегија имплементира. На крају, видећемо да превазилажење ових проблема не-ретко иде на рачун савезничких односа, док у појединим случајевима води и до неуспеха читаве стратегије.

ОДВРАЋАЊЕ РУСИЈЕ И СТРАТЕШКИ НАРАТИВ О РУСКОЈ ПРЕТЊИ У ИНОВИРАНИМ ПОЛИТИКАМА ОДБРАНЕ У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ

Milan Igrutinović — 2024-11-08

Рад обрађује јавно исказану логику одвраћања Русије, схваћене као безбедносне претње, у важећим стратешким документима Европске уније и државама чланицама у области безбедности и одбране усвојеним након напада Русије на Украјину фебруара 2022. године. Прво се анализирају декларативни ставови према рату и улози Русије, и позиционирање Русије као непосредне и дугорочне безбедносне претње. Ти ставови се разумеју као елементи стратешког макро наратива о руској претњи. Потом се наводе нови кораци направљени са циљем одвраћања стварне или перципиране претње од Русије, од повећања војних буџета до развоја војне индустрије. Ови кораци су затим анализирани у светлу формалних надлежности Европске уније у домену одбране, које су минорно везане за војне ефективе, имајући у виду националне надлежности и улогу НАТО-а, а много више у развоју војне индустрије и технолошких решења са војном наменом. Закључак аутора је да на делу имамо утврђени стратешки наратив на нивоу ЕУ који фиксира улогу Русије као безбедносне претње. Спрам такве претње су покренути процеси наоружавања, иновирања војних доктрина, и развоја војне индустрије који имају функцију одвраћања Русије за предвидиво дуг период, и без посебног обзира на непосредни исход рата у Украјини.

(НЕ)УСПЕХ НЕМАЧКЕ У СПРОВОЂЕЊУ АМЕРИЧКЕ СТРАТЕГИЈЕ ПРОШИРЕНОГ ОДВРАЋАЊА РУСИЈЕ

Mile Obrenović — 2024-11-12

Разматрајући однос Немачке и САД кроз Лејкову (Lake) теорију међународних хијерархија, уочава се да се он у области безбедности налази на самом хијерархијском крају, у којем се Немачка налази у субординираном положају. У основи тог односа је „размена”: безбедност за сувереност, што значи да Немачка бригу о својој безбедности препушта САД, али за обавезу има усклађивање своје безбедносне политике са америчком политиком, чиме губи део суверености. Са почетком руско-украјинског рата 2022. године САД су се определиле за стратегију проширеног одвраћања Русије, а Немачка је, како налаже овај хијерархијски однос, ускладила своју одбрамбену политику са америчком и прихватила своју улогу у америчкој стратегији проширеног одвраћања. Иако од почетка руског-украјинског рата Немачка игра битну улогу у америчком проширеном одвраћању Русије, поставља се питање да ли је у случају Немачке примена ове стратегија успешна? Да би се једна стратегија сматрала успешном она мора да буде и ефикасна и ефективна. Основна хипотеза је да како време пролази и рат одмиче, Немачка примена стратегија проширеног одвраћања се испољава и као неефикасна и неефективна стратегија. У циљу одговора на централно истраживачког питања рад је подељен на три поглавља. У првом се анализира однос Немачке и САД кроз Лејкову теорију међународних хијерархија, са нагласком на то шта тај однос значи за Немачку. У другом се разматра зашто је Немачка на почетку руско-украјинског веровала у успешност стратегије проширеног одвраћања Русије и како су САД допринеле томе. И на крају, треће поглавље се односи на анализирање ефективности и ефикасности Немачке примене стратегије проширеног одвраћања.

ПРОШИРЕНО ОДВРАЋАЊЕ: ПОГЛЕД ИЗ ИРАНА

Slobodan Janković — 2024-11-08

Проширено одвраћање је део стратегије усмерене ка одбијању ривала или непријатеља од војног деловања против савезника, али и земље која организује само одвраћање. Иран, регионална сила је изградио партберство са више блискоисточних актера и дипломатско савезништво са више изванрегионалних држава, посебно са Русијом и Кином. Стога иранско, условно речено, проширено одвраћање Ирана према САД и Израелу делује регионално и глобално и има дипломатску и војну димензију. Концепт проширеног одвраћања у случају Ирана не функционише, јер та држава примењује макро одвраћање. То је стратегија употребе више државних и недржавних актера, војних и дипломатских напора како би се претња непосредне војне агресије удаљила и раширио фронт отпора претњама. КОмбинација овог концепта и стратешког стрпљења допринела је одлагању напада на Иран, али и на савезнике. Аутор је приказао како се иранско стратешко проишљање прилагодило на основу историјског искуства, контекста и идеологије Исламске револуције. Отуда су дефанзивни приступ и асиметрично хибридно ратовање, особености иранског приступа непријатељима и ривалима.

ГЕОПОЛИТИКА И НЕПРОЛАЗНОСТ ЗНАЧАЈА ПРОСТОРА У МЕЂУНАРОДНОЈ ПОЛИТИЦИ

Slobodan Radojević — 2024-09-28

Геополитика се бави географским чиниоцем у међународним односима, стога у нашем истраживању заузима централно место. Рад разматра улогу простора или територије у међународним односима тј. међународној политици. У раду се полази од места и улоге геополитике у међународним односима и на том трагу се истиче непролазност значаја простора у међународној политици. У раду се под појмом територија разматра географско место, док се под појмом простор подразумева и друштво које ту територију „оживљава”, ка унутра и ка споља. Наиме, у једном периоду дошло је до опадања улоге државе у међународним односима и самим тим и до „кризе значаја простора”. Простор је био занемарен у теоријама друштвених наука, па и у политичкој теорији. Међутим, у геополитичкој пракси је ситуација била сасвим другачија. У извесној мери рад приказује схватања простора из угла геоекономије за коју се тврдило да је наследница геополитике. Такође, рад се осврће и на теоретичаре који су под утицајем технолошког напретка тврдили да је географски чинилац превазиђен. Разматрајући примере процеса и догађаја у међународној политици аутор анализом долази до закључка да је приступ класичне геополитике најподеснији за њихово научно објашњење. У раду аутор аргументовано закључује да су догађаји на међународној сцени поново актуелизовали питања геополитике и истакли значај простора у међународној политици.

БАЛКАНИЗАЦИЈА И ОРИЈЕНТАЛИЗАЦИЈА? РЕЛАЦИОНИ ТЕОРИСЈКИ ПРИСТУП РАЗУМЕВАЊУ ГЕОДИПЛОМАТИЈЕ ПРИСТУПНИХ ПАРТНЕРСТАВА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Jelica Stefanović-Štambuk — 2024-09-24

Предмет овог истраживања је одвијање геодипломатије приступних партнерстава Европске уније у Источном партнерству и на Западном Балкану. Опкорачивање граница и проблема и искључивање и повлачење нових граница је оно што вођење геодипломатије чини да надсвођује приступну партнерску дипломатију и на Истоку Европе у најновијим приступним партнерским дипломатским односима са Западним Балканом образовањем полусуверених малих држава и уобручавањем посебног региона хегемоно га пенетрирајући од 1997. године приступном партнерском дипломатијом. Обухватиће се и ток процеса зачињања од средине 2022. године приступне партнерске геодипломатије Европске уније на Истоку према три државе са којима је до тада вођена суседска партнерска дипломатија ради њихове хегемоне пенетрације политиком проширења. Искључивана могућност измењеним околностима постала је нужни обрт како би се створио истурени одбрамбени штита на Истоку у покренутом вођењу ривалитетне геодипломатије се заговорницима ‘Глобалног Поретка Модернизације’ који предводи Народна Република Кина. Ривалитетна геодипломатија приступне партнерске дипломатије Европске уније није имуна на утицаје моћи партнера приступања како се претпоставља. То видљиво отискивање њихове моћи је балканизацијом геодипломатије приступне партнерске дипломатије ЕУ на Западном Балкану, а оријентализацијом геодипломатије приступне партнерске дипломатије у Источном партнерству, посебно отискивањем моћи Украјине опирањем демократизацији за чије заобилажење рат не може бити оправдање.

ДИГИТАЛНИ САМИТ ЗАПАДНОГ БАЛКАНА: КА ДЕЛОТВОРНОМ УПРАВЉАЊУ ПРОЦЕСОМ ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ У РЕГИОНУ

Ivana Dunjić — 2024-10-24

Дигитална трансформација је процес глобалног домашаја који неће изузети ниједан део света. Упркос томе, она не захвата све крајеве истовремено и са истим интензитетом, што за последицу има дигитални јаз. Један од начина на који регион Западног Балкана настоји да смањи свој заостатак за глобалним токовима дигитализације јесте регионални дијалог у виду Дигиталног самита. Предмет овог рада је Дигитални самит Западног Балкана и његова улога у делотворном управљању процесом дигитализације. Основни циљ овог истраживања је допринос постојећој литератури из уже научне области дипломатских студија. Виши научни циљеви су дескрипција друштвено-политичких промена изазваних дигиталном револуцијом, класификација Дигиталног самита као самита више заинтересованих страна, и на темељу тога објашњење његове у делотворном управљању процесом дигитализације у региону. Друштвени циљ је актуелизација ове теме и приближавање заинтересованој јавности улоге Берлинског процеса и Европске уније у дигиталној трансформацији региона. Теоријски истраживање је засновано на концепту самит дипломатије у комбинацији са Хокинговим приступом дипломатије више заинтересованих страна, како би се акцентовала на еволуцију самита која одражава трансформацију дипломатског система у коме се одвија. Емпиријски део овог истраживања бавиће се компаративном анализом студија случаја свих шест одржаних дигиталних самита. Закључује се да Дигитални самит Западног Балкана јесте допринео делотворнијем управљању процесом дигитализације у региону, и да као такав представља пример добре праксе регионалне сарадње у глобалним питањима.

ТЕОРИЈСКЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ СОЦИЈАЛНИХ НЕЈЕДНАКОСТИ У ОБРАЗОВАЊУ

Blagica Marinković — 2024-11-08

Усмерен на истраживање фактора који обликују ставове и могућности у образовању, овај рад нуди увид у социолошке димензије образовних неједнакости. Указано је на значај социјалних услова и идеолошких уверења на појаву неједнакости у друштву и друштвене стратификације и анализирани су различити облици социјалних неједнакости у образовању. Појам друштвена стратификација се односи на систем рангирања група у друштву, који се заснива на различитим факторима као што су економски статус, образовање и приступ ресурсима и другим факторима. На основу разматрања класичних социолошких теорија: функционалистичке, радикалне, интеракционистичке, теорије образовног капитала, културне депривације и позиционе теорије, у раду се истражују различити аспекти образовног процеса и њихова веза са социјалним неједнакостима. Представљени су ставови типичних представника поменутих социолошких теорија. Детаљно су анализиране социјалне неједнакости у образовању, са фокусом на теоријска објашњења овог феномена. Истакнути су обрасци утицаја социјалног порекла на образовна постигнућа и образовне аспирације учесника образовног процеса, што је и био циљ истраживања у овом раду.