Filozofija i društvo (ne)znanja

Uz »krizu humanistike«

Sažetak

Tekst uvodi, već pomalo zaboravljeni, ideologem tzv. »društva znanja«, proizveden tzv. Bolonjskom deklaracijom o visokoškolskom obrazovanju. Iz perspektive najlucidnije kritike istoga, a koju je svojedobno »prosvjetiteljski« iznio Konrad Paul Liessmann, otvara se horizont preispitivanja tzv. »krize humanistike«. Liesmannova Teorija neobrazovanosti tek je osebujni uvod u moguću re-afirmacije uloge filozofije u razrješavanju takovrsne »krize«. U tu svrhu uspostavlja se dijalog/polilog s trojicom suvremenih francuskih filozofa. Alain Badiou, Gilles Deleuze i J.-F. Lyotard nude nam diskurse otvorenosti i »novog započinjanja«, s eventualno revolucionarnim potencijalom obnove smislenosti discipline koja se naziva – filozofija. Koncepti metafizike zbiljske sreće (Badiou), »postajanja revolucionarnim« (Deleuze), te iskušavanje »zaigrane slobode« (Lyotard), plediraju za obnovu filozofijskog MIŠLJENJA. Konačno, u detekciji Deleuzeove svojevrsne »ne-fašističke« egzistencije, razotkriva se nova slika u kojoj se situira tzv. »kriza humanistike«. Filozofija tako biva angažiranim OTPOROM zbiljskoj opstojnosti »društva ne-znanja«.