Politika nacionalne bezbednosti

ПОВРАТАК ОБАВЕЗНОГ СЛУЖЕЊА ВОЈНОГ РОКА У ЕВРОПИ – ДРУШТВЕНИ ДЕТЕРМИНИЗАМ И ПЕРСПЕКТИВЕ

Srđan Starčević — 2024-06-04

У периоду између 1995. и 2012. године, бројне европске државе суспендовале су обавезу служења војног рока, на којој су биле утемељене европске националне стајаће војске, од 19. до краја 20. века. Друга кримска криза, са обнављањем перцепције Русије као претње Западу, проузроковала је промену наратива о војном организовању у Европи и уписала у политичку агенду јавно изражавање бриге за ефикасност сопствене војске и способност одвраћања.

Предмет овог рада је анализа друштвених чињеница које отежавају доношење политичке одлуке о војном обавезивању европских друштава или отежавају процес враћања обавезног служења војног рока у европским државама. Циљ рада је да се укаже на друштвене детерминизме који истовремено обесхрабрују увођење обавезе служења војног рока у Европи и иду у прилог професионалној војсци као основном типу војног организовања савремених европских друштава и приватним војним компанијама као њеним „подизвођачимаˮ и помоћним војскама. Хипотеза која се доказује у раду је да су друштвене промене које су се одиграле крајем 20. и почетком 21. века обликовале савремена европска друштва са доминантним друштвеним вредностима које су у супротности са друштвеним вредностима које је традиционално подразумевала општа војна обавеза са обавезним служењем војног рока. За потребе рада коришћена је теорија флуидне модерности Зигмунта Баумана, допуњена теоријским разматрањима Ђованија Сарторија о друштву полагања права. У раду су коришћене хипотетичко-дедуктивна и историјско-компаративна метода.

На основу историјског искуства, мултиполарни свет биће свет војне компетиције и може се очекивати да многе државе покушају да поново уведу обавезу служења војног рока. Државе које могу да убеде своје грађане да је опасност за слободу земље реална, увешће ову обавезу, с тим да ће то бити лакши облик обавезе од оног који је био на снази у прошлом веку. Оне државе које су обуставиле обавезу служења војног рока, па желе да је врате на снагу, а не убеде грађане у реалност претње, суочиће се са јасним негодовањем својих грађана.

ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ И НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ

Miša Stojadinović — 2024-06-04

Проблем доприноса друштвених и хуманистичких наука националној безбедности настао је због некритичких реформи ових области које су иницирали западни центри моћи. Вредновање научних радова и деловање научника је за државу од изузетног значаја и захтева један уређен систем, у супротном може бити значајан извор угрожавања националне безбедности. Аутори у раду анализирају значај који се придаје друштвеним и хуманистичким наукама, као и њиховом вредновању у друштву. Нарочити значај посвећује се њиховом проучавању са аспекта националне безбедности. Основна претпоставка којом се аутори руководе јесте да недовољна контрола науке од стране државе доприноси угрожавању националне безбедности. То не значи уједно и цензурисање и апсолутну контролу, већ стварање једног уређеног система унутар којег ће аутори моћи својим радом да јачају националне и демократске капацитете државе, и да не буду злоупотребљавани зарад њене дестабилизације, што је нарочито важно у кризним подручјима. Истовремено се истиче проблем недовољног вредновања значаја друштвених и хуманистичких наука у односу на друге науке. Аутори се у раду користе методом анализе садржаја и компаративном методом.

ИРЕГУЛАРНЕ МИГРАЦИЈЕ КАО ИЗАЗОВ РЕГИОНАЛНОЈ И НАЦИОНАЛНОЈ БЕЗБЕДНОСТИ

Milovan Subotić — 2024-06-04

Феномен ирегуларних миграција, у форми безбедносног изазова у регионалном и националном оквиру, анализиран је са два аспекта. Први је изазов који генерише сама ирегуларна миграција. Он се примарно односи на пораст небезбедности у смислу присуства криминала од стране понајпре кријумчарских група, али и самих појединаца из редова мигрантске популације, што утиче на узнемиреност становништва – углавном на локалитетима близу граница са земљама даљег транзита или коначног одредишта. Такође, овај изазов односи се и на већ вишедеценијску опасност од инфилтрирања појединаца или група које могу да се доведу у везу са тероризмом. Други, и у овом тренутку ништа мање значајан, је изазов тзв. претераног одговора усмереног према припадницима мигрантске популације, са израженим генеричким потенцијалом за даљу екстремизацију европских друштава, али и на регионалну и националну безбедност. Стога се у раду анализирају наведени изазови и, кроз упоредну анализу између шире-европског и регионалног контекста, покушава утврдити њихова међузависност.

ВЕЛИЧИНА, ОБЛИК И ГРАНИЦЕ СРБИЈЕ КАО БИТНИ ЧИНИОЦИ БЕЗБЕДНОСНИХ ИЗАЗОВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Darko Lukić — 2024-06-04

У раду су разматрани величина, облик и границе као чиниоци безбедности територије Републике Србије. Противправно отцепљење Косова и Метохије представља важан безбедносни изазов који услед промена квалитативних и квантитативних аспекта величине, облика и граница Републике Србије утиче на одбрамбену осетљивост простора. Проблем рада истражен је у војногеографском и политичкогеографском домену. Примењен је аналитички и синтезни приступ у истраживању проблема кроз компарацију територије Републике Србије са претходним државама које су постојале на нашем простору у савременом историјском периоду. Графичко-аналитички метод као општи географски метод примењен је у разматрању квалитативних и квантитативних математичких чинилаца територије. Резултати истраживања показали су да мала величина, неправилан облик и изломљене границе представљају изазов када је реч о организацији одбране територије Републике Србије у миру и рату. У потенцијалном оружаном сукобу или агресији на територију Републике Србије простор као фактор оружане борбе имао би умањен значај за општи успех одбране. У раду су дате препоруке чија би имплементација умањила неповољне геостратешке аспекте величине, облика и граница територије Републике Србије.

АСИМЕТРИЧНО УГРОЖАВАЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – ТЕОРИЈСКИ ОКВИР ЗА АНАЛИЗУ ПРОБЛЕМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Igor Barišić — 2024-06-04

Асиметрија, као концептуални приступ у анализи противника, омогућава свеобухватно сагледавање његових предности, али и слабости, без обзира да ли се ради о државном, или недржавном актеру, стању рата или мира. У исто време, представља релативно добар аналитички оквир за анализу сукобљених страна, јер разматра асиметрију мултидимензионално, у различитим сферама сукоба, надметања, или невојног супротстављања.

Рад представља покушај примене концепта асиметрије као теоријског оквира за анализу угрожавања безбедности Републике Србије од стране такозване „Републике Косово”. Сагледавањем природе асиметричне релације између Србије и поменуте државолике творевине могуће је идентификовати, описати и објаснити стратегију, методе и тактике које политички режим такозване „Републике Косово” примењује у намери да максимално искористи своје предности и експлоатише слабости Републике Србије у погледу решавања овог комплексног проблема.

Политички режим такозване „Републике Косово”, комбиновањем различитих инструмената моћи, константно експлоатише политичке, војне и економске слабости Републике Србије и њен неповољан геополитички положај, у погледу решавања питања Косова и Метохије. Истовремено, проактивно користи недостатак политичке воље, прећутну подршку, толерантност и инертност дела међународне заједнице, као и рањивост и осетљивост српске мањине на северу КиМ, да наметне политичка решења која би била неповољна за Републику Србију.

ПОТЕНЦИЈАЛ АНТИХЕГЕМОНСКЕ КОАЛИЦИЈЕ

Dejan Mihajlović — 2024-06-04

Аутори разматрају потенцијал лабаве коалиције у обуздавању глобалног утицаја САД, тј. импликације формирања и јачања исте на коначну успоставу мултиполарности. На основу става да међународне односе све више дефинише мултиполарност и да опозиција све гласније иступа насупрот дојучерашњем хегемону, аутори указују на то да САД инсистирају на све оштријој глобалној поларизацији, док Русија и Кина настоје да покрену механизме глобалне „дедоларизације“. Прикључивање афричких и блискоисточних земаља антиамеричком блоку иницира међународне процесе који потенцијално воде ка јачању постојећих и формирању нових целина колективне безбедности. Након периода меког уравнотежења моћи САД, у периоду од доласка на власт Путинове администрације па до сукоба у Грузији 2008. године, Руска Федерација је започела епоху тврдог уравнотежења а сукоби у Сирији и овај актуелни у Украјини су најбољи показатељи. Интервенцијом у Сирији Русија је у датом моменту осигурала снабдевања Европе сопственим гасом и повратила међународни углед, док је покретањем војних операција у Украјини одбацила непосредне војне претње НАТО са својих граница. Равнотежа снага се тренутно намеће као најреални концепт међународних односа иако Русија и Кина чекају моменат када ће неминовност економског раста променити однос моћи у њихову корист.

КАДА ДОМ ПОСТАНЕ БОЈИШТЕ – ФЕМИЦИД И НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Milica Topalović — 2024-06-04

Фемицид се, као најекстремнији облик родно заснованог насиља, у последњим годинама у Републици Србији издваја као посебан друштвени и безбедносни проблем. Статистички подаци говоре у прилог томе да је у десетогодишњем периоду више од три стотине жена убијено од стране чланова домаћинстава супротног пола, од чека је преко стотину употребом ватреног оружја. Иако Стратегија националне безбедности Републике Србије не препознаје конкретно феномен фемицида као изазов, ризик или претњу националној безбедности, интерпретативним приступом се оваква тврдња може релативизовати из најмање два разлога. Први проистиче из значаја који је у Стратегији намењен људској безбедности, тј. очувању и здравствене безбедности група и појединаца, где се фемицид и те како може уврстити. Други проистиче из значаја социјалне политике за националну безбедност где се посебна пажња посвећује повећању наталитета, демографској структури и заштити породице, која, у контексту фемицида, постаје место бојишта, а не уточиште. Семиотичком анализом садржаја стратешких докумената, уз употребу квантитативних података о фемициду у Србији, рад тежи да превазиђе сагледавање фемицида као безбедносног проблема, односно да од стране мушкараца усмерену тежњу да се повреди, уништи или казни жена, представи као ризик националној безбедности. Посебан део рада биће посвећен позитивној корелацији између доступности ватреног оружја и стопе фемицида у Републици Србији, као и упоредној анализи статистике и искустава других држава које бележе неславни тренд повећања броја фемицида.

ВЕЛЕИЗДАЈА У КРИВИЧНОМ ЗАКОНОДАВСТВУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Goran Matić — 2024-06-04

Почетак 21. века је довео до бројних безбедносних и политичких проблема на регионалном и глобалном нивоу, од једностарног признавања тзв. „Косова“ до војне интервенције у Украјини, војне интервенције Израела у појасу Газа, преко бројних оружаних сукоба на тлу Африке, као и радикализације проблема у односу Кина – Тајван. Поред тога, распаду СФРЈ су претходиле бројне активности на пољу разбијања уставног уређења и безбедности СФРЈ, као и Савезне Републике Југославије, чије се последице и дан данас осећају у Републици Србији. Због тога су у раду су приказани неки правни аспекти велеиздаје - напада на уставно уређење и безбедност и позивања на насилну промену уставног уређења Републике Србије као један од облика репресивног деловања и кривичноправне заштите уставног поретка и безбедности, односно заштите постојања саме државе, што је једнако правно значајно питање како у ХХ, тако и у ХХI веку.

Иначе, обрада проблематике велеиздаје је занемарена, као у теорији, тако и у пракси. Због тога је у раду приказан и историјски развој правних аспеката велеиздаје кроз призму заштите уставног уређења Србије. У критичком сагледавању актуелне легислативе, детаљно је анализирана одредба чл. 308. (Напад на уставно уређење) и чл. 309. (Позивање на насилну промену уставног уређења) Кривичног законика Републике Србије, а у неопходној мери исто важи и за одредбе чл. 319. (Удруживање ради против уставне делатности), чл. 320. (Припремање дела против уставног уређења и безбедности Србије) и чл. 321. (Тешка дела против уставног уређења и безбедности Србије). Указано је и на нека занимљива решења која срећемо у упоредном праву.

ПОЛИТИКА ОДБРАНЕ ЗАСНОВАНА НА КОНЦЕПТУ ТОТАЛНЕ ОДБРАНЕ

Slobodan Radojević — 2024-06-04

Тотална одбрана треба да обезбеди одговор државе у ситуацијама изазваним ратом и ванредним стањем. Овакав свеобухватни приступ реаговања државног система захтева да сви сегменти друштва у целини активно делују у циљу очувања суверенитета и безбедности државе. Како би једно друштво било у стању да се супротстави изазовима, ризицима и претњама, неопходно је да стратегија одвраћања буде заснована на концепту тоталне одбране. Историјски почеци успостављања тоталне одбране сежу у период након Другог светског рата, док се развој концепта интензивирао током Хладног рата. Наведене периоде карактерише пораст страха од агресија и потенцијалне окупације, што је проузроковало да државе јачају сопствену спремност за одбрану.

Циљ овог рада је да, на основу искустава и примера других земаља, прикаже научене лекције које би се могле искористити за изградњу концепта тоталне одбране у Републици Србији.

Аутори су проналазећи битне карактеристике примене концепта тоталне одбране у државама широм света покушали да пруже важне поуке за јачање војне неутралности и изградњу концепта тоталне одбране Републике Србије.

„КИНЕСКИ САН“ И ПОДМЛАЂИВАЊЕ КИНЕ КАО ВЕЛИКЕ СИЛЕ

Jana Marković — 2024-06-10

nema