Politička revija

ЕКОЛОШКА ПОЛИТИКА И ОТПОРНОСТ КРИТИЧНЕ ИНФРАСТРУКТУРЕ: ИЗАЗОВИ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА УСЛЕД КЛИМАТСКИХ ПРОМЕНА

Jana Marković, Lazar Stojanović — Tue, 03 Mar 2026 00:00:00 +0100

Промене климе и повезане негативне последице представљају значајан изазов за одрживи развој, угрожавајући циљеве које глобална заједница настоји да оствари. Услед негативног утицаја по екосистеме, економски развој и безбедност заједница, могућност да циљеви одрживог развоја буду дугорочно одржани доводи се у питање. Схватање одрживог развоја као настојања да садашње генерације задовоље своје потребе без угрожавања способности будућих генерација да учине исто постаје све сложеније и изазовније у условима развоја климатских промена. Критична инфраструктура, која обезбеђује функционисањедржаве и друштва, као и задовољење основних потреба становништва, све више је изложена негативним утицајима климатских промена, што представља значајан изазов. Екстремни климатски феномени, деградација земљишта и еколошке катастрофе све чешће доводе до озбиљних друштвених последица, при чему критична инфраструктура носи највећи ризик. Поремећаји у снабдевању електричном енергијом, водом и храном, потреба за обновом и улагањима у отклањање настале штете, повећани ризици по безбедност инфраструктуре и ширег окружења, као и смањена отпорност заједнице, само су неке од последица оваквог угрожавања. У контексту климатских изазова, неопходно је да мере заштите и јачања отпорности критичне инфраструктуре буду интегрисане у еколошку политику као скуп регулатива и активности усмерених на очување животне средине. Циљ рада јесте анализа улоге еколошке политике ујачању отпорности критичне инфраструктуре на природне катастрофе повезане са климатским променама, као савремени еколошки изазов, кроз призму регулаторног оквира и одрживих политика. У раду се разматра регулаторни оквир еколошке политике на глобалном нивоу, уз коришћење појединачних националних примера у контексту климатских промена и отпорности критичне инфраструктуре. На основу прегледа релевантне литературе и примера добре праксе, истиче се потреба интеграције еколошких принципа у све фазе управљања инфраструктурним системима ради повећања њихове отпорности и одрживости.

english ЕНЕРГЕТСКА БЕЗБЕДНОСТ И ОДРЖИВОСТ НА ЗАПАДНОМ БАЛКАНУ: ИЗАЗОВИ НА ПУТУ КА ЗЕЛЕНОЈ ТРАНЗИЦИЈИ

Marija Vukadinovic — Sat, 04 Apr 2026 00:00:00 +0200

Енергетска безбедност, као једна од кључних димензија националне безбедности, дубоко је повезана са економским и геополитичким процесима и представља један од највећих изазова са којима се регион Западног Балкана суочава, како на националном, тако и на наднационалном нивоу. На националном нивоу, енергетска безбедност је уско повезана са политичком стабилношћу и економском отпорношћу, док је на наднационалном нивоу тесно везана за текући процес европских интеграција региона. Западни Балкан се суочава са сложеним и узајамно повезаним изазовима у области енергетске безбедности и одрживости, који се посматрају у ширем оквиру Зеленог плана Европске уније и Зелене агенде за Западни Балкан. Овај рад анализира развој односа између енергетске безбедности, еколошке одрживости и регионалне сарадње, указујући на структурна и институционална ограничења која у појединим државама региона могу успорити темпо зелене транзиције. Применом квалитативног и компаративног оквира, истраживање идентификује кључне рањивости националних енергетских система и процењује ниво усаглашености са климатским циљевима ЕУ и циљем постизања климатске неутралности до 2050. године. Резултати показују да, упркос умереним помацима у интеграцији обновљивих извора енергије, регион Западног Балкана и даље у великој мери зависи од фосилних горива, посебно угља, и остаје осетљив на поремећаје у увозу енергената, што додатно успорава процес декарбонизације и дугорочне стабилности. Јачање механизама регионалне сарадње, уз транспарентне и предвидиве регулаторне оквире, намеће се као предуслов за унапређење енергетске безбедности и одрживости. Рад закључује да ће постизање климатске неутралности до 2050. године остати изузетно изазовно за државе Западног Балкана уколико регионална сарадња не буде значајно ојачана и усклађена са ширим европским напорима.

ЕКОЛОШКИ ДИСКУРС МЕДИЈА У СРБИЈИ

Miloš Jevtić, Nenad Spasojevic — Sat, 04 Apr 2026 00:00:00 +0200

Аутори у овом раду истражују на који начин су медији у Србији извештавали о еколошким проблемима, са циљем да се утврди њихова фреквентност, садржајна структура и доминантнe теме у насловима новинских издања и интернет портала. Актуелност и релевантност изабране теме своје утемељење налази у истраживaњима јавног мњења која су доследно указала на раст заинтересованости грађана за питања угрожености животне средине. Другим речима, еколошки проблеми, климатске промене и енергетске транзиције, на различите начине и у различитој мери, добијају на значају међу јавности у Србији. Сходно томе, анализа садржаја је спроведена на узорку текстова објављених у различитим новинским издањима и интернет порталима у периоду од 2015. до 2025. године. Одабрани временски интервал омогућава увид у лонгитудинални значај ових тема за канале масовног информисања, који се огледа у броју наслова, али и у шири еколошки и економски контекст (планирање изградње мини-хидроелектрана, загађења ваздуха, најава нових рударских пројеката и др.). Анализа је ограничена на наслове као главне носиоце информација текста, који усмеравају читаоце према њиховим интересовањима. У анализи текстова коришћена је комбинација квантитативне и квалитативне анализе како би се обухватио шири спектар карактеристика медијског дискурса: заступљеност различитих еколошких проблема, стил и информативност извештавања, присуство критичког или сензационалистичког начина писања и слично.

ИНСТИТУЦИОНАЛНИ, СТРАТЕШКИ И КОНТЕКСТУАЛНИ ФАКТОРИ РАЗВОЈА ЗЕЛЕНИХ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА У СРБИЈИ

Igor Stojanovic — Sat, 07 Mar 2026 00:00:00 +0100

Рад испитује на који начин институционални (изборни) дизајн, у интеракцији са страначким стратегијама и друштвеним контекстом, обликује парламентарну афирмацију зелених политичких партија у Србији. Полазећи од савремених приступа који развој тематски профилисаних партија не тумаче институционалним детерминизмом, већ кроз међудејство структурних правила, стратешког позиционирања и друштвене мобилизације, рад анализира улогу пропорционалног изборног система као једног од доминантних фактора њихове политичке релевантности. Посебна пажња посвећена је елементима изборног инжењеринга у Србији - јединственој изборној јединици, изборном цензусу, Д’Онтовој формули и затвореним листама - и њиховим кумулативним ефектима у условима посттранзиционе партијске конкуренције.

Емпиријска анализа обухвата изборне процесе и кључне реформе изборног законодавства у периоду 1990–2023. године, посебно од увођена пропорционалног изборног система 1992. године. Методологија комбинује квантитативну анализу диспропорционалности и фрагментације страначког система (Галагеров индекс и индекс ефективног броја партија) са квалитативном анализом коалиционих стратегија, процеса институционализације и контекстуалних друштвених конфликата који су омогућили политичку артикулацију зелених тема.

Налази показују да пропорционални изборни систем у Србији обезбеђује структурни простор за улазак зелених политичких партија у парламент, али да њихова трајна парламентарна релевантност зависи од способности зелених актера да стратешки консолидују подршку и политички артикулишу друштвене и еколошке конфликте. Рад тиме показује да је успон зелених актера резултат интеракције институционалних правила, њихових квантитативних ефеката и стратешког деловања у специфичном друштвеном контексту.

„БАУК ПРЕД НАШИМ ВРАТИМА” - МОЖЕ ЛИ РУСКА ПРЕТЊА ДА УЈЕДИНИ ЕВРОПУ?

Nikola Preradović — Sat, 07 Mar 2026 17:27:30 +0100

Када је француски председник Емануел Макрон на екстравагантан начин упоредио руског лидера Владимира Путина и његову политику са злим митолошким бићем, ,,бауком на прагу Европе”, он је одразио, у бројним европским престоницама уврежену перцепцију агресивне и експанзионистичке Русије која угрожава безбедност читавог континента. Идеја акутне руске претње је постала звезда водиља убрзане милитаризације држава чланица Европске уније (ЕУ) и покушаја унапређења заједничких одбрамбених капацитета. Иницијална каписла таквом развоју био је рат у Украјини, међу заговорницима веће интеграције и аутономије у сектору одбране представљен као потенцијална прекретница за европску безбедност, али и као својеврсни коперникански обрт који ће дуготрајну фантазију о европској стратешкој аутономији, независној од променљивих приоритета Сједињених Америчких Држава, приближити реалности. Циљ овог рада састоји се у преиспитивању претпоставке о оваквој улози рата у Украјини, на два основна начина. Прво, доводи се у питање сама кредибилност идеје о руској претњи која угрожава цео континент. Друго, указује се да деловање Москве, услед различите перцепције претње и дивергентних интереса, не изазива једнаки степен забринутости код свих држава ЕУ. Основна хипотеза рада је да наглашавање руске претње није довољан фактор за успостављање кохезивног и јединственог приступа држава ЕУ питањима одбране и безбедности. Ослањајући се на претпоставке теорије равнотеже претње за разматрање одлука о уравнотежавању и равнотежу интереса да би се осликали дивергентни интереси унутар ЕУ, у раду се указује на изазове са којима се суочава једна заједница суверених држава када треба да се понаша као велика сила у анархичном међународном систему.

ОПРАВДАВАЊЕ МИЛИТАРИЗАЦИЈЕ ОД СТРАНЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ КРОЗ КОНЦЕПТ СТРАТЕШКОГ МИРА

Uroš Popadić — Sat, 04 Apr 2026 00:00:00 +0200

Рад анализира трансформацију начина на који Европска унија након 2022. године концептуализује и оправдава мир у контексту убрзане милитаризације и промене безбедносног приступа и дискурса, а на основу ранијих корака ка томе. Полазећи од критичких студија мира, рад показује да милитаризација није представљена као одступање од мировног идентитета Уније, већ као његов логичан наставак, при чему се мир све чешће дефинише као стање које се мора активно обезбеђивати кроз одвраћање, војну спремност и стратешко усклађивање. Кроз анализу кључних стратешких докумената и званичних дискурса ЕУ, показује се да се Русија представља као егзистенцијална претња европској стабилности, док се повећање војних издатака, ширење НАТО-а и јачање одбрамбених капацитета представљају као нужни и одговорни кораци ради очувања мира. Рад уводи концепт стратешког мира како би означио ову дискурзивну синтезу мира и одвраћања, у којој мир више није супротстављен милитаризацији, већ се конституише кроз њу. За разлику од либералног мира заснованог на сарадњи и нормативној дифузији, стратешки мир задржава мировни дискурс, али га везује за одвраћање и стратешко усклађивање. Анализа показује да овај помак није краткотрајна реакција на сукоб у Украјини, већ део дугорочније трансформације у којој се мир све чешће схвата од стране ЕУ као стање које се одржава кроз одвраћање, војну спремност и стратешко усклађивање, а не као резултат трансформативних процеса и сарадње. Такав помак омогућава Европској унији да истовремено убрза милитаризацију и очува позитивну слику о сопственој нормативној мирољубивости Рад закључује да стратешки мир омогућава Европској унији да истовремено проширује своју војну улогу и очува самопредстављање као мировни актер, чиме доприноси разумевању начина на који мир може остати нормативно централна, али суштински преобликована категорија у савременој европској безбедносној политици.

ОД ГЕОПОЛИТИЧКИХ КА АСТРОПОЛИТИЧКИМ ТЕНЗИЈАМА: КАКО ЗАОШТРАВАЊЕ ОДНОСА ОБЛИКУЈЕ СВЕМИРСКЕ СТРАТЕГИЈЕ САД, РУСИЈЕ И КИНЕ?

Milica Šljivančanin — Tue, 10 Mar 2026 00:00:00 +0100

Рад анализира трансформацију свемира из научно-истраживачког домена у простор интензивног геополитичког надметања водећих светских сила. Циљ рада је да утврди на који начин појачане геополитичке тензије у периоду од 2014. до 2024. године утичу на редефинисање свемирских стратегија Сједињених Америчких Држава, Руске Федерације и Народне Републике Кине. Кроз компаративну анализу свемирских стратегија наведених држава, рад одговара на питање како се свемир претвара у арену у којој се преплићу и надмећу технолошки напредак, војна моћ и идеолошки утицај. Истраживање се заснива на комбинацији геополитичког и астрополитичког теоријског оквира, уз примену реалистичке парадигме међународних односа и тројног методолошког приступа који обухвата компаративну анализу, анализу садржаја званичних стратешких докумената и теоријско- интерпретативну анализу. Посебна пажња посвећена је истраживању начина на који технологије за истраживање свемира постају инструменти меке и тврде моћи, док се граница између њихове цивилне и војне употребе постепено брише. Резултати рада показују да, иако Сједињене Државе и даље задржавају доминантну позицију захваљујући дугогодишњим улагањима и институционалној инфраструктури, растуће амбиције Кине и покушаји Русије да ревитализују своје свемирске програме наговештавају процес мултиполаризације свемира. Закључно, свемир се појављује као један од кључних простора будућих геополитичких сукоба, али и као полигон за редефинисање међународних односа и безбедносних парадигми у 21. веку.

ЕВРОАЗИЈСКЕ ГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БАЛКАНСКОГ ПОЛУОСТРВА КАО ОКВИР ГЕОПОЛИТИЧКИХ ПРОЦЕСА

Demir Mujević — Tue, 10 Mar 2026 00:00:00 +0100

Географски положај Балканског полуострва на раскршћу Европе, Азије, али и Африке, чини га специфичним геополитичким чвориштем. Предмет рада је анализа евроазијских географских карактеристика Балканског полуострва и њихове реперкусије на геополитику великих свјетских сила (САД, Русија, ЕУ, Кина) и моћних регионалних актера на Балканско полуострво, без детаљног разматрања појединачних и међусобних геополитичких релација самих балканских држава. Кроз парадигме балканизације истражује се како географске и политичке разлике на Балкану обликују његову историју и савремене геополитичке односе. Неки од историјских геополитичких процеса који су доминантно обликовали Балкан укључују утицаје Османског царства и распад Југославије. Савремени геополитички процеси на Балкану, са фокусом на интеграцију у НАТО и ЕУ, показују како географске карактеристике и стратешки интереси великих сила (посебно САД-а и Русије) утичу на регион. На крају се разматрају могућности за очување стабилности, даљег повезивања и перспективу региона, што је директно повезано са географско-стратешким положајем Балкана у евроазијском контексту.

ПОД ЛУПОМ ВРЕМЕНА: КУЛТУРА СПОРТА У ЕПОХИ ПОСТМОДЕРНЕ

Zoran D. Nedeljković — Tue, 25 Nov 2025 00:00:00 +0100

Аутор је у раду, на основу одговарајуће литературе и применом упоредно историјске методе приступио анализи спортских догађаја кроз различите културно-историјске периоде. Текст се бави односом између спорта, културе и времена у контексту постмодерног доба, при чему се посебно истиче разликовање физичког, друштвеног и технолошког времена. Приказано је како је у ери глобалног технолошког убрзања спорт постао огледало савременог друштва, које вреднује човека према временском рекорду, резултату и медијском публицитету, а не према врлини и духу игре за коју су се залагали старогрчки олимпијци. За разлику од њих, савремени спортиста постаје медијски херој и магнет за глобалну индустрију забаве, што представља наставак римске традиције циркуса у постмодерном облику. Полазећи од Шпенглерове теорије о циклусима културе и цивилизације, аутор показује како је модерни (масовни) човек, од индустријске епохе до данас изгубио осећај историјског трајања, јер преживљава у безисторијском времену, у кавезу садашњег тренутка. Тај феномен се огледа и у спорту који губи свој изворни смисао. Технолошки напредак и медијска театрализација условљавају постепени нестанак хуманистичке димензије спорта.

FROM STATUS TO CONTRACT: THE BIOPOLITICS OF MODERN MARRIAGE AND THE LIMITS OF STATE INTERVENTION IN THE REPUBLIC OF SERBIA

Bogdana M Stjepanović — Sun, 05 Apr 2026 00:00:00 +0200

Усвајање Породичног закона Србијe 2005. године означило је прекретницу у односу државе према породичном животу, трансформишући брак из статусне институције у уговорни однос. Ова промена представља суштину шире неолибералне трансформације друштва, где држава кроз институционализацију брачног уговора промовише идеале индивидуализма. Иако овај процес делегира већу регулаторну моћ приватним лицима, држава не нестаје из приватне сфере, већ задржава свој утицај кроз нотарску процедуру, вршећи специфичан биополитички надзор. У овом контексту брачни уговор представља политичко оруђе које уноси тржишну логику у интиму, ефикасно замењујући механизме заштите из социјалистичког периода. Истраживање указује на то да структуралне баријере и даље спречавају стварну једнакост уговорних страна, при чему се посебно издваја „дилема избора“ обликована идеолошким илузијама и родно осетљивим асиметријама моћи. Из тог разлода се српска породица данас налази на раскршћу између традиционалних патријархалних структура и нових притисака глобализованог неолибералног поретка. Рад закључује да је за постизање стварне правде и једнакости страна уговорница неопходно напустити крути комерцијални модел и прихватити релациону теорију уговора, која омогућава држави да заштити достојанство слабије стране и спречи да брачни уговор постане инструмент доминације јаче уговорне стране.

ИЗМЕЂУ МУЛТИКУЛТУРАЛНОГ И ИНТЕРКУЛТУРАЛНОГ КОНЦЕПТА: ОБРАЗОВАЊЕ ЗА ПРИПАДНИКЕ НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА У СРБИЈИ

Danijela Nenadić — Sun, 28 Dec 2025 00:00:00 +0100

Образовање за припаднике националних мањина једно је од централних политиколошких питања, а посебна пажња посвећује се испитивању односа између образовања и концепата мултикултурализма и интеркултурализма. У друштвима која су етнички разнолика, заштита права и слобода националних мањина директан је показатељ степена демократичности државе и интеграције свих грађана. Управо је због тога област образовања од изузетне важности за постизање политичке стабилности у разноликим друштвима. Упркос чињеници да не постоји универзални модел примењив на сва друштва, успостављени су стандарди и механизми као смернице за очување и унапређење језичких и културних права мањина. Република Србија изградила је јединствен систем заштите права и слобода националних мањина кроз домаће законодавство, ратификовањем релевантних међународних докумената и осмишљавањем институционалних механизама. Упркос томе, бројни изазови у практичној примени указују на неопходност сталних промишљања јавних политика како би био достигнут прокламовани идеал интеркултуралности у образовању. Савремени теоретичари попут Кимлике, Тејлора и Бенета подвлаче да је образовање поље у којем се најбоље чува колективни идентитет, језик и култура. Образовање је и сфера у којој је неопходно подстицати дијалог између заједница и, последично, постизање друштвене кохезије. Стога су напори у теоријским расправама и практичним решењима усмерени ка проналажењу равнотеже између очувања посебности мањинских заједница иинтеграцијеуширедруштво, причемуседруштва, у зависности од вредности и политичких прилика, крећу између концепата мултикултурализма и интеркултурализма. У свом јединственом моделу, Србија предвиђа три различита модела образовања за припаднике националних мањина – целокупну наставу на матерњем језику уз изучавање српског као нематерњег језика, наставу на српском језику уз изучавање матерњег језика са елементима националне културе (и садржајем са елементима националне културе у другим, за мањину значајним предметима) и двојезичну наставу. У пракси доминира први модел, уз бројне изазове попут недостатка стручног кадра, уџбеника, недостатка финансија и компликованих процедура. Рад подвлачи да је, у примеру Србије, неопходно да образовне политике буду усмерене на изградњу интеркултуралности, уважавање разноликости, развијање солидарности и превазилажење етноцентризма. Рад се првенствено базира на теоријском методу и дескриптивној анализи релевантне научне литературе, законских и подзаконских аката, као и истраживањима из области јавних образовних и мањинских политика.

РАЗВОЈ ВАЗДУШНОГ САОБРАЋАЈА У ДРУГОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

Dubravka Stajić — Sun, 05 Apr 2026 09:05:02 +0200