Sabornost - Teološki godišnjak

Света Тројица и људска личност

Јован Д. Зизијулас — Fri, 09 Dec 2016 00:00:00 +0100

У савременим условима живота оно што се појављује као најважнији богословски проблем јесте вредност људске личности и њен фундаментални егзистенцијални значај. Базична питања која аутор поставља, јесу: да ли за нас људска личност има темељни животни значај, или је сматрамо средством, па је третирамо тако да је можемо жртвовати ради неке више вредности? Како хришћанска вера и теологија схватају људску личност? Одговор произлази из тријадолошког учења Цркве, које је једини чврсти темељ здраве антропологије и персонологије и које може послужити као темељ једног егзистенцијалног екуменизма, који би хришћанско јединство учинио битним за кључне потребе људског друштва.

Символични аспекти гносеологије космолошких догађаја

Предраг Петровић — Fri, 09 Dec 2016 00:00:00 +0100

Богоустановљена структура постојања, у својим појединачним аспектима сведочи о дејству божанске промисли не само на саборној, већ и на појединачној равни. Творевина неретко показује дејства божанске промисли и на драматичне начине. Проблем разумевања драматичних догађаја у творевини остаје отворен. Истраживачи таквих историјских догађаја наводе мноштво показатеља који потребују дефинисање главног узрока таквих дешавања. Библијски текстови сведоче о драматичним покретима творевине у њеном историјском трајању, али и о коначном исходишту историјских догађаја. Господ у таквим, драматичним околностима не прекида дејства Своје Промисли већ, најављујући догађаје кроз које послепадни свет мора проћи, води изабранике у обећано Васкрсење мртвих и живот Будућег Века.

Примат у Цркви. Еклисиолошке претпоставке и црквена пракса у првом миленијуму (православни приступ)

Игнатије Мидић — Fri, 09 Dec 2016 00:00:00 +0100

За правилно разумевање примата у Цркви и црквене праксе у односу на период пре Великог раскола 1054. године, неопходно је размотрити два проблема: разумевање Цркве и апостолског наслеђа — предања, током првог миленијума историје Цркве. Примат и синодалност уско су повезани и тичу се очувања евхаристијског јединства. Апостолско предање, пак, у свим својим аспектима (епископске хиротоније, поучавање, мисија) увек је до идентификације повезано са Евхаристијом.

Почетне етапе развоја богословске мисли Жан-Мари Р. Тијара

Златко Матић — Fri, 09 Dec 2016 00:00:00 +0100

Досадашњи аналитичари дела римокатоличког теолога Жан‑Мари Роже Тијара (1927–2000) на различите начине су класификовали еволуцију његовог теолошког опуса. Готово сви они сматрају да је Други ватикански концил прекретница у његовом стваралаштву, па најчешће започињу анализу Тијаровог дела сагледавајући његов рад током концилских година. Други период његовог богословља отвара се екуменском активношћу, која буквално диктира анализу нових области и сфера јединствене речи о Богу. Наша анализа различитих етапа развоја Тијарове богословске мисли требало би, ипак, да потврди став, према коме, без обзира на широк дијапазон богословских тематика, опус овог оца има јединствену централну идеју‑водиљу и да се она сагледава у концепту киноније.

Небески символи Старог Завета у божанском домостроју спасења

Предраг Петровић — Fri, 09 Dec 2016 00:00:00 +0100

Видљивим и невидљивим димензијама постојања небески свет пројављује недокучивост, али и чудесност тварног начина постојања, што човеку отвара другачију перцепцију многодимензионалности божанског чина стварања од оне површне, искључиво чулне, којом се човек радије користи. Иако запажана кретања у небеским димензијама символичног начина постојања сведоче о неким устаљеним покретима небеских светила, она истовремено пројављују и свој догађајни смисао. Старозаветна пројекција кретања небеских тела отвара управо такав, догађајни смисао небеског начина постојања који нема судбински, него слободарски карактер проистекао из видљивих пројава воље Бога Творца, Сведржитеља и Спаситеља света.

Документ из Кјетија (2016): Саборност и примат током првог миленијума

Златко Матић — Fri, 09 Dec 2016 00:00:00 +0100

Тема рада је представљање шестог заједничког темељног документа који је усвојила Мешовита међународна комисија за богословски дијалог Римске Католичке и Православне Цркве у Кјетију (Италија), 21. септембра 2016. године. Документ говори о односу саборности и примата у Цркви, на основу заједничких предањских сведочанстава из првог миленијума. Документ из Кјетија упућује обе стране на процењивање могућности како да међусобни однос поменутих еклисиолошких реалности могу бити вршени сада али и убудуће. У прилогу аутор доноси превод новоусвојеног документа на српски језик.

Богослужбене књиге Карловачке митрополије у XIX столећу

Петар Николић — Fri, 09 Dec 2016 00:00:00 +0100

У раду је изложен кратак преглед богослужбених књига које су употребљаване у Карловачкој митрополији у XIX столећу. Познато је да су прве богослужбене књиге стизале из Русије и Украјине, које су код нас превођене или прештампаване. Утврдили смо значајне изворе за истраживање литургијских књига, хронолошки приказујући део штампаних издања на простору Карловачке митрополије и шире. Као посебан сегмент, обрађена је проблематика њиховог прештампавања, а разлози су били како религиозне тако и политичке природе.

Парадокси рационалистичке етике наспрам привидних парадокса ирационалистичко‑религијске етике у Кјеркегоровој филозофији

Валентина Чизмар — Fri, 09 Dec 2016 00:00:00 +0100

Аутор у раду разматра Кјеркегорову етику, изведену из ирационалних аспекта вере, доказујући да ирационалистичко‑религијско усмерење може пружити легитимност етици као науци, уз истовремено обарање парадокса који се приписују таквој етици. У том настојању указује се на Кјеркегорово тумачење слабости рационалистичких етика, које аутор разјашњава као кључне парадоксе и проблеме етике као такве, а који се нарочито јављају у негацији индивидуалног бивствовања и немогућности да изврше истински морални препород у човеку. Недостаци рационалистичке етике су нарочито видљиви у савременом свету бездуховности, али и у њеном објективном, разумском приступу која стварајући морални формализам не уме да пружи потпору појединцу у кључним егзистенцијалним ситуацијама, што Кјеркегор доказује на примеру Аврама и Јова.

Истинска етика треба да буде заузета бригом око појединца (а не општим човеком), а њен темељ треба да буде неегоистички принцип духовне љубави, који се заснива најпре на односу љубави човека према Богу, настављајући је према сваком човеку без изузетка. Кјеркегорова етика љубави представља један корак у превладавању досадашњег етичког формализма и рационализма, али и нихилизма као облика отуђења човека од Бога, од другог човека и самога себе.

Свети Рафаило Банатски у контексту историјских извора и етнолошке грађе

Дејан Воргић — Fri, 09 Dec 2016 00:00:00 +0100

Овај истраживачки рад пре свега има за циљ да расветли историјске околности живота и смрти Преподобног Рафаила. У посебном сегменту рада акценат ће бити стављен на постојање манастира са посветом Ваведења Богородице концем XVII века у Бечкереку, у коме је краткотрајно боравио и умро јеромонах Рафаило. Почетком XVIII долази до развоја култа посвећеног овом хиландарском монаху, а ово истраживање ће испратити све сегменте његове манифестације, до званичног саборског канонизовања 1965. године.

Златна — рајска врата у хришћанским храмовима

Живојин Андрејић — Fri, 09 Dec 2016 00:00:00 +0100

У раду се доказује да је хришћански храм и персонификација Раја и да је, сходно томе, био опремљен позлаћеним вратима — Златним вратима. Открива се, на основу сачуваног ктиторског модела, да је и црква Св. Тројице деспота Стефана у Ресави имала Златна врата. Такође, златна врата су имале и многе друге велике српске задужбине.

Aura vitalis и техничка репродукција иконе

Александар Дуроњић — Fri, 09 Dec 2016 00:00:00 +0100

Текст представља покушај да се обухвати један шири богословски аспекат иконе, који се креће од умјетника ка посматрачу, од историјске до есхатолошке стварности, рађајући на тај начин славословље и близину сусрета са Богом. Превасходно се прати основно назначење иконе, како би се указало на њену auru vitalis (животну снагу), а самим тим и на једну посве нову стварност у којој се она тренутно нашла. Губећи контакт са иконописцем, кроз силе техничке репродукције, губи се и однос са посматрачем и црквеном заједницом у цјелини на начин да се њена улога у литургијско‑аскетском животу цркве доводи у питање. Као таква, икона постаје „хришћански украс“ губећи ону животворну снагу да преображава људски дух на његовом путу ка Христу.