Srpska politička misao

СТРАТЕШКО ЈАЧАЊЕ ДИПЛОМАТСКОГ МУЛТИЛАТЕРАЛИЗМА ПОСРЕДСТВОМ ЕКОНОМСКОГ ПАРТНЕРСТВА ДРЖАВА БРИКС

2024-12-18T17:00:42+01:00

БРИКС је мултилатерална иницијатива која окупља Бразилу, Русију, Индију, Кину, Јужну Африку, Египат, Етиопију, Иран, Уједињене Арапске Емирате, али и низ других држава у статусу посматрача. Овај савез је настао као одговор на доминацију западних економија и тежи да створи мултиполарни светски поредак, кроз првенствено економску, а потом и политичку сарадњу и развијање алтернативних финансијских институција. Од свог оснивања до данас БРИКС је стекао економску моћ, остварио геополитички утицај и истакао значај развоја „држава трећег света” и њиховог ослобађања од утицаја западне колонијалистичке политике. Овај рад се посебно бави економским развојем држава БРИКС-а и стратешким јачањем дипломатског мултилатерализма посредством економије, сагледавајући интеграционе процесе БРИКС-а из угла мање експлоатисаног у савременој српској науци, а стављајући у фокус иницијалне чланове ове организације: Бразил, Русију, Индију, Кину и Јужну Африку.

СТРАТЕШКА АУТОНОМИЈА РУСИЈЕ У МЕЊАЈУЋЕМ МЕЂУНАРОДНОМ ОКРУЖЕЊУ И ПОСЛЕДИЦЕ ПО РЕГИОНАЛНУ БЕЗБЕДНОСТ БАЛКАНА

2024-12-18T17:00:42+01:00

Промене карактера и интензитета међународних односа узрокују и промене стратешких приступа кључних актера. Текуће и будуће деловање пројектује се у складу са новонасталим околностима, услед тога мењају се досадашње доктрине. У том контексту овим радом анализира се промена приступа Русије након фебруара 2022. године која се одражава како на унутрашњу, тако и на спољну политику. Циљ Русије је осигуравање стратешке аутономије у односу на колективни Запад, а то подразумева и примену концепта проширеног одвраћања уместо инсистирања на нуклеарном одвраћању. Циљ истраживања је анализа остваривања стратешке аутономије Русије применом концепта проширеног одвраћања по регионалну безбедност Балкана. За то се користе методе анализе дискурса (усмерења руске политике) и анализе садржаја (појединих стратешких докумената и изјава репрезентативних званичника), студије случаја (балкански регионални оквир) и синтезе. Истраживање је спроведено ослањањем на теоријски оквир неореализма, уз сагледавање држава као кључних актера међународних односа. Хипотеза која се доказује гласи да ће упркос непредвидивости даљих догађаја и недоречености стратегија великих сила, окретање Русије ка осигуравању стратешке аутономије оставити последице по регионалну безбедност Балкана, зато што ће индуковати сучељавање са НАТО на овом географском простору који је значајан за примену концепта проширеног одвраћања.

СПЛИТАЊЕ ГЛОБАЛНЕ СИСТЕМСКЕ ПРОМЕНЕ ДИПЛОМАТСКОМ МОЋИ: КОРАЦИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

2024-12-18T17:00:42+01:00

Овај рад истражује трансформативну улогу дипломатске моћи у међународним односима, наглашавајући њен потенцијал да допринесе мирним глобалним системским променама. Традиционалне теорије моћи често истичу принуду или доминацију, занемарујући нијансиране и релационе аспекте дипломатије. Концептуализовањем дипломатске моћи као способности да се понуди оно што је другима потребно без очекивања непосредне накнаде, ово истраживање представља сложеније разумевање начина на који државе утичу једна на другу и преобликују глобалне односе. Кључни фокус рада је дипломатска стратегија Народне Републике Кине. Она је посебно наглашена државном посетом председника Си Ђинпинга Француској Републици, Републици Србији и Мађарској 2024. године. Посета, обележена грандиозним церемонијама и стратешким дијалозима, није само приказ кинеских глобалних амбиција, већ манифестација њеног ширег дипломатског приступа. НР Кина користи стратегију која укључује пружање подршке и формирање партнерстава без захтева за непосредном реципроцитетом, тиме изазивајући традиционалне хегемонијске структуре и редефинишући глобалне односе. У поређењу с тим, истраживање такође испитује реакције Европске уније (ЕУ) и Сједињених Америчких Држава (САД) на растући кинески утицај. И поред њихових комбинованих напора и ресурса, ЕУ и САД се боре да достигну ефикасност кинеске дипломатије. Иницијативе ЕУ, као што је „Глобална капија“ (“Global Gateway”), и ослањање САД на принуду и оштру моћ су анализирани у погледу њихове ефикасности у контрирању кинеском утицају. Резултати показују да, иако ЕУ и САД раде на јачању своје дипломатске моћи, и даље су ограничени традиционалним динамикама моћи и спорије се прилагођавају новим глобалним трендовима. Истраживање користи компаративну анализу политичких смерница ЕУ за период 2019-2024 и 2024-2029 како би тестирало теоријски оквир дипломатске моћи. Ова анализа показује да, иако ЕУ постиже напредак у коришћењу дипломатске моћи, њени напори често бивају спутани успостављеним структурама моћи и опрезним приступом дипломатији. Студија истиче како кинески приступ дипломатији, карактерисан неограниченим понудама и стратешким савезима, успешно нарушава постојећи глобални поредак и представља нови модел утицаја. Студија закључује да дипломатска моћ, како је концептуализована, игра кључну улогу у глобалним системским променама. Кинеска употреба дипломатске моћи, са нагласком на обострану корист уместо непосредне накнаде, успешно изазива тренутни хегемонијски поредак и преобликује глобалне односе. ЕУ и САД, упркос својим напорима, нису потпуно искористили потенцијал дипломатске моћи, настављајући да се ослањају на традиционалне методе утицаја. Будућа истраживања требало би да даље истражују улогу дипломатске моћи у различитим регионалним контекстима и њене последице за глобално управљање. Емпиријска истраживања треба да теже валидацији теоријског оквира и испитивању практичних примена дипломатске моћи у различитим међународним окружењима. Рад наглашава значај препознавања потенцијала дипломатске моћи у стварању уравнотеженијег и сарадничког глобалног поретка. Залаже се за ре-евалуацију традиционалних концепата моћи, наглашавајући потребу за релационим разумевањем међународних односа које ставља у први план узјамност и сарадњу као путеве ка одрживом глобалном систему.

ПОЛИТИЧКО- БЕЗБЕДНОСНЕ РЕФЛЕКСИЈЕ АЛБАНСКОГ ТЕРОРИЗМА НА РЕПУБЛИКУ СРБИЈУ

2024-12-18T17:00:42+01:00

Комплекс проблема у дугој историји српско-албанских односа доказ је сложености историје Балкана. Историјски гледано, два суседна народа на Балкану, српски и албански, нису превазишли своје несугласице и сукобе и са њима су ушли у 21. век. Кроз призму схватања и разумевања политичко-безбедносне ситуације на Косову и Метохији, у раду се истиче значај објективног сагледавања развоја српско-албанских односа кроз историју и утврђивања правих разлога, захтева и поступака Албанаца на Косову и Метохији. Аутори настоје да дескриптивно прикажу и компаративно анализирају распрострањеност албанског тероризма и последице његовог деловања на простору Косова и Метохије, а све у контексту угрожености безбедности Републике Србије и живота људи на простору КиМ. Анализа и синтеза, класични метод испитивања, компаративни метод, техника усмереног интервјуа и научног разговора, неки су од метода коришћених у раду. Циљ аутора је да укажу на чињеницу да је албански тероризам инициран апетитима остваривања политичког циља, идеје о стварању тзв. Велике Албаније. Као такав, албански тероризам се, у овом моменту мора схватити као највиши облик угрожавања безбедности Републике Србије као целине.

ИСТОРИЈАТ НАСТАНКА И РАЗВОЈА ПОЛИТИЧКИ МОТИВИСАНИХ КРИВИЧНИХ ДЕЛА - ПОЛИТИЧКИХ ДЕЛИКАТА

2024-12-19T12:45:57+01:00

Имајући у виду геополитичка дешавања у првој деценији XXI века, мигрантску кризу, оружане сукобе у Украјини и појасу Газе, Север Африке и политичке промене и сукобе на Западу, политички мотивисане насилне протесте у Србији током 2022, 2023 и 2024. године, политички мотивисана кривична дела – политички деликти као запостављена и заборављена категорија добијају на значају. Јавни наступи, радње и понашања одређених социјалних или политичких група или појединаца којима се не поштују и крше опште друштвене норме, владајући политички систем, уставни поредак или званична идеологија и религија, позива на насилне промене политичког система, одувек су изазивала одређену реакцију владајућих елита преко кривичног законодавства и државног система. Реакција владајућих елита на ове појаве кроз историју била је осуђујућа и најчешће је доводила до опште стигматизације и најстрожег санкционисања. Кроз историју, како пре настанка, тако и након стварања државе као друштвене творевине, сва уређена друштва, сматрала су оваква понашања друштвено опасним и штетним, због чега су била осуђивана и инкриминисана у прописима. Опасност политичких деликата, кроз историју, усмерених против владајућих структура, друштвеног и религијског система, приказивала се у односу на постојећу религијску и друштвену заједницу, као и на основне вредности на којима је она била успостављена, а тиме и на појединачне чланове тих заједница и друштвених класа и политичких елита, које успостављају, прописују, штите и деле те вредности. У складу са изнетим, недвосмислено је да се развија и изграђује друштвена реакција, која се испољавала у разним временским периодима у историји, као и појавним облицима и различитим степенима интензитета – преко неодобравања до формалне опште осуде и санкционисања. Посматрано кроз ране историјске епохе, развој кривичноправне заштите религијских и друштвених вредности друштва, а касније и државе као друштвене творевине, поред свих уочених аномалија поступања владајућих елита, ипак је неоспорно показао како се друштвена и политичка репресија, некада и религиозно и идеолошки обојена, коначно ипак политика подредила праву. Једна од најважнијих тековина европске правне културе и мисли преко хуманизма и ренесансе, до најновијих времена, је и успостављање појма и правног института политичког деликта као привилегованог деликта – кривичног дела уређеног законом, као опште и правне културе, и поред тога што се и у демократским државама ограничио углавном на вербалне политичке радње, док су остали политички мотивисана кривична дела, као појавни облици тероризма и екстремизма, измештена из ове структуре крајем XX века.

ПРОЈЕКЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА: ИЗАЗОВИ ПРЕДВИЂАЊА ДЕТЕРМИНАНТИ ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВОЈА У КОНТЕКСТУ ДРУШТВЕНО–ПОЛИТИЧКИХ ПРОМЕНА

2024-12-18T17:00:43+01:00

Становништво је значајан ресурс на коме се заснива друштвено–економски развој једне земље. Познавање карактеристика становништва, као и политичких, идеолошких и социолошких детерминанти које формирају образац демографског развитка у прошлости и предвиђања будућег тренда, неопходни су за планирање политика из различитих друштвених области. Предмет рада је усмерен на пројекције становништва које дају слику о томе како би у будућности могла изгледати величина и структура становништва према старости и полу. У раду је представљен теоријско–методолошки приступ израде пројекција становништва, као и изазови са којима се аутори суочавају приликом њиховог израчунавања. Будући да је у основи израда пројекција базна популација, која представља процењен број становника у пописној години, сагледан је и друштвено–политички контекст у време спровођења пописа становништва Србије, који често нису дозвољавали њихово комплетно и несметано спровођење. Додатно, изазови су присутни, не само у случају прогнозирања будућег тренда фертилитета и морталитета, a понајвише опредељења будућих миграционих токова који поред економске имају и политичку условљеност, већ и у одлучивању које методе треба користити, који је оптималан пројекциони период и на ком територијалном нивоу треба поставити хипотезе о детерминантама кретања становништва. Циљ рада је да пружи могућа решења изазова предвиђања будућег кретања становништва и укаже на важност усаглашеног деловања свих сегмената друштва, институционалне сарадње и заједничког решавања стратешких питања, укључујући и најизазовније попут мера популационе политике и стратегије управљања миграцијама. Од посебног значаја истиче се предвиђање демографских трендова на нижим територијалним нивоима, које представља основу за планирање развоја и смањење регионалних диспаритета на нивоу јединица локалне самоуправе.

ПОЛИТИКА ЈЕДНОГ ДЕТЕТА И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ: АЗИЈА И БАЛКАН

2024-12-18T17:00:43+01:00

Политика једног детета први пут се у оквиру законских регулатива појавила у НР Кини 1979. године. У складу са увреженим веровањима по кинеској традицији, породице са мушким наследником сматране су угледнијим и просперитетнијим од породица са женским наследником. Како је велики број породица желео да осигура себи мушког наследника, а истовремено да избегну казне због прекорачења дозвољеног броја деце, родитељи су се одлучивали на разне методе: од селективних абортуса, до сакривања рођења женске деце, која су трпела злостављање, изгладњавање и често сурово убијана. Задржаћемо се посебно на феномену селективних абортуса, који није карактеристичан само за Кину, него и за већи део Азије, а стигао је и на Балкан. Рад који се налази пред читаоцима не представља огледало ставова ProLife или ProChoice, када су у питању абортуси. Овај рад представља објективан, мултидисциплинарни поглед на феномен селективних абортуса, који се појавио прво у НР Кини, као последица увођења „политике једног детета”, а потом и у Индији, арапском свету, а последње две деценије се практикује и у одређеним државама Балкана (Албанија, Северна Македонија, Црна Гора). Разлози за тзв. преференцију синова су различити: систем вредности, васпитање, социо-економски разлози. Међутим, последице таквог чињења су несагледиве, будући да се ремети природни демографски баланс између броја припадника мушког и женског пола.

ЛИДЕРСТВО КАО ЖЕНСКА ПОЛИТИЧКА КАРАКТЕРИСТИКА У СРБИЈИ

2024-12-18T17:00:43+01:00

Уобичајена представа у нашој литератури о женском политичком лидерству инсистира на патријархалним предрасудама као основном узроку слабије заступљености жена у политичким институцијама. У овом раду указује се на дијалектичко преплитање овог узрока с другим узроком који се често потцењује: присутношћу лошијих карактеристика политичког лидерства код појединих припадница (женске) политичке (под)елите. У питању је дијалектичка повезаност ова два узрока, уз дејство повратне спреге негативне синергије: слабије присуство жена у политичким институцијама доводи до мање прилика за стицање политичког искуства и ограниченијег базена за кадровску регрутацију, због чега поједине политичарке имају слабије карактеристике потребне за политичко лидерство; с друге стране, овај њихов хендикеп оснажује патријархалне предрасуде према женама и даље јача редуковано присуство жена у политичким институцијама. Циљ овог рада није да се критикује политички изборни систем, већ да се укаже на контроверзе женског лидерства као ‛специфичног’ политичког обрасца.

ЛОКАЛНИ ИЗБОРИ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ 2024. ГОДИНЕ – ПОЛИТИЧКА ДИНАМИКА И ПОСЛЕДИЦЕ

2024-12-18T17:00:44+01:00

У овом раду, анализираћемо политичку динамику последњег циклуса локалних избора у Србији. Осврнућемо се на постојећи институционални оквир као и реформе у овој области изборног права које су претходиле самим изборима. У том смислу, у првом делу биће примењена институционална парадигма како би се истражио институционални контекст. Други одељак анализира шири друштвено-политички контекст који је утицао на излазност и резултате избора. У трећем одељку, пажња је посвећена изборним актерима, било појединачним партијама било њиховим коалицијама. Обрађују се и мањинске партије које узимају учешће у изборној утакмици под посебним условима кроз видове позитивне дискриминације. Четврти одељак је посвећен формирању локалних власти, док је засебан део везан за групе грађана као засебне политичке актере у локалним срединама. Закључак се односи на кључне налазе овог истраживања. Чинећи извесну целину са локалним изборима одржаним у граду Београду и још 65 општина, градова и градских општина у централној Србији, 17. децембра 2023. године, они су показали слику политичке сцене Србије, њену динамику, актере на националном и локалном нивоу, њихове стратегије политичке борбе и, коначно, изборне преференце грађана везане за политичку утакмицу у локалним политичким аренама. Ови избори су били својеврстан тест пошто су се одржали одвојено у односу на парламентарне изборе са краја 2023. године. Они такође пружају одличну основу за анализу политичких последица у случају њихове раздвојености у односу на националне изборе, с обзиром да су се пре пола године у једном броју градова и општина локални избори одржали истовремено са националним.

НЕПОЗНАНИЦЕ ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ ПОРЕСКОГ ДОМЕНА

2024-12-18T17:00:44+01:00

Модернизација домена опорезивања, уз подршку дигиталних технологија, налази се у средишту интересовања пореске власти и креатора пореске политике многих држава. Она привлачи велику пажњу и пореских обвезника, јер дигитализовани порески поступак постаје стварност са којом се учестало сусрећу. Предмет анализе у раду јесу различите појавне форме дигиталног обрасца обављања пореске функције државе. Како дигитализација доводи до посве другачијег модуса развоја опорезивања, циљ рада је сагледавање позитивних аспеката овог процеса, али и пратећих отворених и још нерешених питања. У почетном делу рада, одмах након увода, дата су разматрања проблематике дигитализације пореског домена и пореских односа у светлу дигитализације. Ново обликовање пореске реалности, настало као резултат примене најнапреднијих дигиталних достигнућа у пореској области, обрађено је у наставку рада. Неспорно, дигитални свет опорезивања собом имплицира пуно непознаница. Стога су излагања, у завршном делу рада, посвећена њиховој бољој спознаји, нарочито у контексту неизвесности крајњег дејства неких дигиталних пореских новина, покренутих друштвено‒етичких дилема и даљег опстанка одређених традиционалних начела и вредности.

КОНЦЕПТУАЛНО-МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР АНАЛИЗЕ АЛБАНСКИХ ЈАВНИХ ДИСКУРСА О СРПСКИМ САКРАЛНИМ СПОМЕНИЦИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

2024-12-18T17:00:44+01:00

Циљ овог рада је представљање концептуално-методолошког оквира анализе албанских јавних дискурса о српском сакралном споменичком наслеђу на Косову и Метохији. Полазећи од идеје о идентитетском кодирању ових дискурса, истраживање је, с једне стране, усмерено на разматрање конструисања такозваног „косовског идентитета” као компоненте „националне, државне политике”, односно брендирања такозване косовске државе/нације. Други истраживачки фокус рада представља деконструисање културно-историјских ознака српског идентитета, отелотвореног у најзначајнијим српским сакралним споменицима на Косову и Метохији. За потребе анализе, адаптиран је аналитички модел конструисања дискурса националног идентитета, настао у оквиру дискурзивно-историјског приступа критичкој анализи дискурса. Кључни теоријски концепт стратегије својеврсна је синтеза категорија стратегија из поменутог модела и неких категорија стратегија политичког дискурса, операционализованих у аналитичке алатке нашег истраживања. Коришћена методологија пружила је могућност конкретних увида у то каквим глобалним дискурзивним и језичким стратегијама и аргументативним схемама, и у којим релевантним контекстима јавни албански дискурси о српским сакралним споменицима на Косову и Метохији остварују своје конструкционе ефекте везане за такозвани „косовски идентитет”, односно оне деконструишуће везане за српски идентитет. Главни допринос рада састоји се у пружању референтног оквира за концептуално и аналитичко повезивање дискурса о културном наслеђу и идентитетских дискурса, у контексту одређене политичке агенде. Реч је о контексту албанске политике негирања српског идентитета на Косову и Метохији, односно присвајања српског културног наслеђа, са циљем идентитетског утемељења псеудодржавне творевине Косово. Операционализацијом концепта стратегије за анализу дискурса о културном наслеђу, понуђен је аналитички модел којим се, полазећи од текстуалне, језичке и аргументативне анализе, разоткривају манипулативни механизми за дискурзивно остваривање политичких циљева, пре свега у области идентитетске политике.

ОДНОС РЕЛИГИЈЕ И ПОЛИТИКЕ У МАКИЈАВЕЛИЈЕВОЈ МИСЛИ

2024-12-18T17:12:37+01:00

Предмет овог рада је анализа јединствене позиције и улоге религије у политичкој мисли ренесансног фирентинског теоретичара Никола Макијавелија. У првом делу рада ће бити представљен општи оквир његове политичке мисли, са освртом ка њеном ситуирању у период у коме је била суочена са оштрим критикама услед јаког хришћанског културног утицаја. Други део ће бити посвећен Макијавелијевом схватању религије, превасходно заснованом на историјском тумачењу њене улоге у раном периоду развоја римске државе. У трећем делу рада ће бити упоређени Макијавелијеви ставови о религији и легитимитету поступака у контексту њихове везе са темељним политичким и етичким елементима његове мисли.