Vojnosanitetski pregled

The Imunsko-inflamacijski odgovor domaćina i terapija nadoknadom intravaskularnog volumena kod kritično obolelih sa sepsom – da li su tečnosti mač sa dve oštrice?

2026-05-28T07:56:47+02:00

Terapija nadoknade intravaskularnog volumena tečnostima igra ključnu ulogu u lečenju bolesnika u cirkulatornom šoku. Interakcija između različitih vidova terapije i imunskog odgovora kod kritično obolelih sa sepsom i dalje predstavlja značajan klinički izazov bez jednostavnog rešenja. Plazma ekspandere, kristaloide (kao što su fiziološki rastvor, balansirani Ringer laktat i Plazma-Lyte rastvor) i rastvore humanog albumina–jedinog prihvatljivog koloida za kritično obolele–treba smatrati neophodnim potentnim lekovima sa značajnim neželjenim efektima. Sepsa je veoma heterogen sindrom, sa različitom jačinom i trajanjem inflamacijskog odgovora. Imajući na umu da je prirodni tok sepse vrlo složen, sa fazama hiperinflamacije i imunosupresije koje se često javljaju istovremeno u različitim delovima organizma, skoro je nemoguće izbeći neželjene efekte kristaloida, koji su terapija prve linije za nadoknadu intravaskularnog volumena. Primena velikog volumena tečnosti ili brza intravenska infuzija rastvora mogu izazvati oštećenje ili parcijalni gubitak endotelnog glikokaliksa, čime se podstiče oštećenje tkiva, adhezija i aktivacija leukocita i trombocita. Oštećeni glikokaliks dovodi do štetnog sindroma kapilarnog curenja kod sepse. U kliničkoj praksi, nivoi serumskog albumina mogu ukazati na vreme i potrebu uključivanja intravenskog rastvora humanog albumina tokom reanimacije tečnočšću kada su potrebni veći volumeni kristaloida. Ovo je primer ,,glikoprotektivnog“ pristupa nadoknadi tečnostima, uz primenu manjih volumena i sporije brzine infuzije kristaloidnih rastvora. Složena interakcija između primene tečnosti, endotela, glikokaliksa i imunskih medijatora je patofiziološki relevantan problem, veoma važan za kliničare u terapijskim pristupima.

Precizna hemoembolizacija hipovaskularnog hepatocelularnog karcinoma vođena kompjuterizovanom tomografijom konusnog zraka

2026-05-28T07:56:48+02:00

Uvod/Cij. Hipovaskularni hepatocelularni karcinom (hepatocellular carcinoma – HCC) i dalje predstavlja terapijski izazov zbog nedovoljne arterijske vaskularizacije i slabog odgovora na standardnu transarterijsku hemoembolizaciju (transarterial chemoembolization – TACE). Cilj rada bio je da se procene klinička efikasnost i bezbednost precizne TACE vođene trodimenzionalnim (3D) snimanjem pomoću kompjuterizovane tomografije konusnog zraka (cone-beam computed tomography – CBCT) u odnosu na konvencionalnu TACE vođenu digitalnom subtrakcionom angiografijom (DSA) u lečenju hipovaskularnog HCC. Metode. Retrospektivnom studijom obuhvaćeni su oboleli od hipovaskularnog HCC i koji su bili podvrgnuti TACE proceduri u našoj ustanovi u periodu od januara 2020. do decembra 2023. godine. Korišćenjem metode uparivanja na osnovu skora sklonosti (propensity score matching – PSM) u odnosu 1 : 1, po 58 bolesnika raspoređena su u svaku od dve grupe: grupu preciznog TACE vođenog CBCT (grupa CBCT) i grupu konvencionalnog TACE vođenog DSA (grupa DSA). Kovarijate podudarnosti obuhvatile su životno doba, pol, Child-Pugh stepen, veličinu i broj tumora. Upoređeni su kratkoročna efikasnost, dugoročno preživljavanje i bezbednosni profil između ove dve grupe. Rezultati. Tri meseca nakon procedure, u grupi CBCT zabeležene su znatno viša stopa objektivnog odgovora (63,79% vs. 36,21%) i stopa kontrole bolesti (86,21% vs. 68,97%) u poređenju sa grupom DSA (p < 0,05). U pogledu dugoročnog preživljavanja, grupa CBCT imala je značajno dužu medijanu preživljavanja bez progresije bolesti (10,80 meseci vs. 7,10 meseci) kao i višu jednogodišnju stopu preživljavanja bez progresije bolesti (65,52% vs. 41,38%) u poređenju sa grupom DSA (p < 0,05). Međutim, nisu primećene statistički značajne razlike između grupa CBCT i DSA za medijanu ukupnog preživljavanja (22,50 meseci vs. 19,10 meseci), niti za jednogodišnju stopu ukupnog preživljavanja (81,03% vs. 72,41%) (p > 0,05). Učestalost postembolizacijskog sindroma i teških komplikacija (npr. apsces jetre, insuficijencija jetre) nije se značajno razlikovala između grupa (p > 0,05). Primećeno je da je porast nivoa alanin aminotransferaze trećeg dana posle operacije bio znatno niži u grupi CBCT nego u grupi DSA (p = 0,016). Zaključak. Precizna TACE vođena 3D CBCT snimanjem značajno poboljšava kratkoročnu terapijsku efikasnost, produžava preživljavanje bez progresije bolesti i obezbeđuje bolju zaštitu jetre bez povećanja rizika od procedure, čime se potvrđuje kao bezbedan i efikasan interventni terapijski izbor za lečenje hipovaskularnog HCC.

Povezanost doziranja antikoagulantne terapije sa laboratorijskim biomarkerima i kliničkim ishodima kod kritično obolelih od COVID-19 u odeljenju intenzivne nege

2026-05-28T07:56:49+02:00

Uvod/Cilj. Kod imunotrombotskih poremećaja kao što je bolest izazvana korona virusom 2019 (coronavirus disease 2019–COVID-19), nivoi D-dimera često su povišeni, što odražava povećano stvaranje i razgradnju fibrina. Dodatni biomarkeri, kao što su odnos neutrofila i limfocita (neutrophil-to-lymphocyte ratio – NLR) i nivoi C-reaktivnog proteina (CRP) i laktat dehidrogenaze (LDH), povezani su sa težinom i ishodima bolesti. Cilj rada bio je da se proceni uticaj dva različita antikoagulaciona protokola na nivoe biomarkera D-dimer, NLR, CRP i LDH u serumu, kao i njihova prognostička vrednost u pogledu kliničkih ishoda kod kritično obolelih od COVID-19. Metode. Retrospektivnom studijom obuhvaćeni su kritično oboleli od COVID-19, primljeni na Odeljenje intenzivne nege u periodu od aprila 2020. do decembra 2021. godine i upoređeni su protokoli za vođenje antikoagulantne terapije pomoću D-dimera i pomoću anti-Xa inhibitora. Bolesnici su prema režimu antikoagulantne terapije bili podeljeni u dve grupe: grupu u kojoj je primenjen protokol vođen anti-Xa vrednostima (AXa grupa – A-XaG) i grupu gde je primenjen protokol sa doziranjem prema D-dimer vrednostima (D-d grupa – D-dG). Rezultati. Analizirano je ukupno 395 bolesnika: 137 u A-XaG i 258 u D-dG. Vrednosti CRP, LDH i D-dimera bile su značajno niže u A-XaG u odnosu na D-dG (p < 0,001, p < 0,001, p = 0,001, redom). Univarijantnom analizom su kao prognostički faktori mortaliteta pokazani životno doba [odds ratio (OR): 1,064; p < 0,001)], LDH (OR: 1,002; p < 0,001), CRP (OR: 1,005; p < 0,001) i D-dimer (OR: 1,054; p = 0,020). Analizom multivarijantnog modela pokazano je da su samo životno doba > 64 godine (OR: 10,215; p < 0,001) i LDH > 395 U/L (OR: 5,491; p = 0,005) ostali nezavisno povezani sa smrtnim ishodom. Zaključak. Antikoagulantna terapija vođena anti-Xa vrednostima bila je povezana sa nižim vrednostima inflamacijskih biomarkera kod obolelih od COVID-19 na Odeljenju intenzivne nege. Iako su univarijantnom analizom kao potencijalni prognostički faktori mortaliteta identifikovani životno doba, LDH, CRP i D-dimer, samo su životno doba i LDH ostali statistički značajni pokazatelji u multivarijantnom modelu, što ukazuje na nezavisnu prognostičku vrednost kod te populacije bolesnika.

Dijagnostičke karakteristike McIsaac skora za streptokokni faringitis grupe A kod dece mlađe od tri godine

2026-05-28T07:56:49+02:00

Uvod/Cilj. Faringitis izazvan β-hemolitičkim streptokokom grupe A (group A β-hemolytic streptococcus – GAS) najčešće pogađa decu školskog uzrasta. Cilj rada bio je da se procene efikasnost i klinička primenljivost McIsaac skora u dijagnostikovanju faringitisa izazvanog GAS-om kod dece mlađe od 3 godine. Metode. Retrospektivnom studijom obuhvaćeno je 282 dece mlađe od 3 godine, kojima je postavljena dijagnoza akutni faringitis u pedijatrijskoj ambulanti u Subotici, Srbija, u periodu od septembra 2023. do avgusta 2024. godine. Prikupljeni su podaci o demografskim i kliničkim karakteristikama, uključujući vrednosti McIsaac skora. Dobijeni rezultati analizirani su u odnosu na nalaze brzog antigenskog testa (rapid antigen detection test – RADT), koji je urađen svakom detetu. Rezultati. Od ukupno 282 dece, 143 (50,7%) bilo je RADT pozitivno. McIsaac skor pokazao je ograničenu dijagnostičku tačnost, sa vrednostima osetljivosti i specifičnosti za rezultate 0–2 od 69,9% i 38,1%, redom, i za rezultate 3–4 od 30,7% i 61,9%, redom. Analizom receiver operating characteristic (ROC) krive dobijena je vrednost površine ispod krive (area under the curve – AUC) od 0,561. Odsustvo kašlja bio je jedini pojedinačni kriterijum McIsaac skora značajno povezan sa pozitivnim nalazom RADT-a. Zaključak. McIsaac skor, sam po sebi, ima ograničenu efikasnost u prepoznavanju GAS izazvanog faringitisa kod dece mlađe od 3 godine. S obzirom na značajno preklapanje simptoma bakterijskih i virusnih infekcija u ovoj uzrasnoj grupi, neophodne su dodatne dijagnostičke metode radi unapređenja tačnosti dijagnoze.

Klinički i radiografski ishodi autologne transplantacije pulpe unapređene koncentrovanim faktorom rasta kod stalnih nekrotičnih zuba: klinička studija

2026-05-28T07:56:50+02:00

Uvod/Cilj. Regenerativna endodontska terapija kod stalnih zuba predstavlja izazov zbog ograničene migracije matičnih ćelija i nedovoljne apikalne vaskularizacije. Cilj ove prospektivne pilot kliničke studije bio je da se procene izvodljivost i preliminarni klinički, radiografski i funkcionalni ishodi autologne transplantacije pulpe unapređene koncentrovanim faktorom rasta (concentrated growth factor – CGF) kod stalnih nekrotičnih zuba. Metode. Studijom je obuhvaćeno šest sistemski zdravih pacijenata (pet ženskog i jedan muškog pola, starosti 18–27 godina) sa jednokorenim stalnim zubima, kod kojih je dijagnostikovana nekroza pulpe sa pratećim periapikalnim lezijama. Autologno pulpno tkivo uzeto je iz ekstrahovanih trećih molara i transplantirano u dezinfikovane kanale korena recipijentnih zuba u kombinaciji sa CGF dobijenim iz venske krvi. Kliničke i radiografske procene sprovedene su nakon 3, 6 i 12 meseci. Periapikalno zarastanje procenjivano je pomoću kompjuterizovane tomografije konusnog zraka (cone-beam computed tomography – CBCT), dok je osetljivost pulpe procenjivana električnim testiranjem pulpe (electric pulp testing – EPT). Mere ishoda lečenja uključivale su postoperativne simptome, funkciju zuba, radiografsko zarastanje i oporavak osetljivosti pulpe. Rezultati. Svi lečeni zubi (6/6) ostali su asimptomatski i funkcionalni tokom 12 meseci praćenja, bez postoperativnih komplikacija kao što su bol, otok, formiranje sinusnog trakta ili abnormalna pokretljivost. Tokom praćenja zabeležen je progresivan oporavak pulpne osetljivosti, a pozitivni EPT odgovori (koji odražavaju osetljivost nerva) otkriveni su u dva slučaja posle 4 meseca, u jednom slučaju posle 6 meseci i u svim slučajevima do kraja 12. meseca. Primenom CBCT nakon 12 meseci pokazana je potpuna rezolucija periapikalnog rasvetljenja i obnova apikalne koštane strukture u svim lečenim zubima (6/6). Zaključak. Uzimajući u obzir ograničenja ove pilot kliničke studije, autologna transplantacija pulpe unapređena primenom CGF bila je povezana sa povoljnijim kratkoročnim kliničkim i radiografskim ishodima, kao i sa oporavakom pulpne osetljivosti kod stalnih nekrotičnih zuba. Ovi preliminarni nalazi ukazuju na potencijal tog biološki zasnovanog regenerativnog pristupa. Međutim, uporedna efikasnost tek treba da bude utvrđena.

Iznenadni edem pluća indukovan nepravilnom primenom fenilefrina

2026-05-28T07:56:50+02:00

Uvod. Fenilefrin, vazoaktivni lek koji se često koristi u kliničkoj praksi, može dovesti do teških kardiovaskularnih komplikacija u slučaju nepravilne primene. Među ovim komplikacijama, iznenadni edem pluća, iako redak, zaslužuje pažnju kliničara. Prikazan je slučaj iznenadnog edema pluća izazvanog pogrešnom upotrebom fenilefrina. Prikaz bolesnika. Bolesnica starosti 68 godina, koja je bila podvrgnuta radikalnoj mastektomiji zbog karcinoma leve dojke, razvila je tešku hipertenziju i hipoksemiju 40 minuta nakon početka operacije. U anamnezi je naveden meningeom ali ne i drugi značajni komorbiditeti. Postavljena je dijagnoza iznenadnog (akutnog) edema pluća. Bolesnici je odmah ordinirana terapija, uključujući strogu kontrolu krvnog pritiska perioperativno, protektivnu plućnu ventilaciju, glukokortikoide, diuretike, koronarne dilatatore i kardiotonike, terapiju kiseonikom postoperativno, uz kontinuirano praćenje vitalnih znakova. Istragom je utvrđeno da je umesto deksametazona greškom primenjen fenilefrin intravenski. Bolesnica se oporavila i otpuštena je nedelju dana posle operacije. Zaključak. Prikazani slučaj ističe rizike povezane sa nenamernom primenom visoke doze fenilefrina, što dovodi do iznenadnog edema pluća. Time je naglašen značaj postojanja opreznosti među anesteziolozima, brzog rešavanja komplikacija i strategija za sprečavanje grešaka, uključujući bolju edukaciju specijalizanata iz anesteziologije, mera za rešavanje zamora lekara praktičara i poboljšanja pakovanja lekova, u cilju što manjih grešaka zbog njihove sličnosti.

Od „Skakača u Mejnu” do „Dečaka iz Pariza“: život Georges Gilles de la Tourette-a i prvi opis bolesti tikova

2026-05-28T07:56:51+02:00

Godine 1885, francuski neuropsihijatar dr Georges Gilles de la Tourette prvi je opisao bolest tikova. Njegov uspeh nije bio neočekivan, jer je bio učenik čuvenog neurologa dr Jean-Martin Charcot-a. Georges Gilles de la Tourette rođen je 30. oktobra 1857. godine u mestu Sen Žerve le Troa Kloše u Francuskoj, kao najstarije od četvoro dece. Odmah nakon diplomiranja 1881. godine, otišao je u Pariz na dalje usavršavanje. Posebno su ga interesovale histerija, psihoterapija i hipnotizam. Revidirajući članak pod nazivom „Eksperimenti sa ‘Skakačima iz Mejna’ ”, zaključio je da sličan poremećaj postoji u različitim kulturama širom sveta. Ubrzo je opisao dodatne znake sindroma, uključujući neartikulisane zvuke, eholaliju i koprolaliju i naglasio naslednu prirodu bolesti. Pronicljiv i posvećen, ali i nagle naravi i arogantan, Georges Gilles de la Tourette bio je inspirativan lekar i učitelj. Ostavio je značajan trag u proučavanju nevoljnih pokreta, naročito kroz opis sindroma koji će kasnije biti poznat kao Turetov sindrom. Opis ovog sindroma predstavlja samo deo njegovog doprinosa neurologiji i psihijatriji. Njegov rad, često dočekivan i sa divljenjem i sa kritikama, odražava složenost njegove ličnosti i izazove sa kojima se suočavao u profesionalnom životu.