Зборник радова Филозофског факултета у Приштини

Специфичне теличке конструкције са предлогом до у српском

2024-10-08T11:53:28+02:00

У овом раду тежили смо да откријемо специфичне употребе српског предлога до у тзв. теличким конструкцијама, које подразумевају да субјекат реченице учествује у колективној активности везаној за дато место. Такође, показали смо да, за разлику од прототипичних предлога на, у и код, српски предлог до сигнализира да (захваљујући реинтерпретацији свог просторног динамичког односа) субјекат на дато место (у сферу локализатора) стиже како би испунио одређени циљ, али и да ће његово присуство тамо бити релативно кратко. На основу тога се одређује да ли се намера може повезати са теличком интерпретацијом. Ако се намера не може повезати са овом интерпретацијом, разлози се могу контекстуално закључити или дати експлицитно.

Контрастивна анализа садашњег времена у српском и енглеском језику

2024-10-08T11:53:28+02:00

Циљ овог рада је да представи садашње време (презент) са свим његовим синтаксичко-семантичким значењима у српском језику, као и да испита постојање тих значења у енглеском језику. У оквиру поменутих значења интегришемо индикативно, релативно и модално значење. Поред основних значења презента, посебна пажња придаје се темпоралном домену, односно могућности презента да изрази прошле, али и будуће ситуације. Како би се расвијетлила улога времен ског домена или могућност презента да изрази друге темпоралне домене, у раду имплементирамо теоријски осврт на граматичку категорију времена и физички аспект времена. Када се говори о комплексности садашњег времена у енглеском језику, у рад уврштавамо категорију вида (аспекта) са циљем да се појасне различити глаголски облици презента у енглеском и пронађу пандани у српском језику. Ослањајући се на контрастивну и дескриптивну анализу, испитујемо степен еквиваленције садашњег времена и за сва поменута значења тражимо еквиваленте у енглеском језику.

Метафора и метонимија у еуфемизмима у званичним изјавама краљице Елизабете II

2024-10-08T11:53:28+02:00

Кoликo гoд сe мeтaфoрa и мeтoнимиja прeпoзнaвaлe кao чeстo кoришћeнe стилскe фигурe у ствaрaњу eуфeмизaмa, кao тaквe нису чeстa тeмa лингвистичких истрaживaњa. Предмет овог истраживања је eуфeмистички jeзик прeпoзнaт у звaничним гoвoримa и изjaвaмa бившe бритaнскe крaљицe Eлизaбeтe II, која je одржала вeлики брoj инспиративних и вaжних гoвoрa и дала изjaве у кojимa je прoмoвисaлa oпштe врeднoсти, спajaлa људe oкo вaжних тeмa и прoблeмa, уливала вeру и нaду, позивала нa нeсeбичнoст, дужнoст, пoнoс, сaмoдисциплину и eмпaтиjу. Она је билa свeснa врeднoсти и вaжнoсти jeзикa кojи мoжe сa нeкoликo рeчи пoстaти спoнa мeђу људимa. Нeки oд тих гoвoрa и изjaвa чинe jeзичку грaђу oвoг истрaживaњa, a прoнaђeни су нa звaничнoм сajту бритaнскe крaљeвскe пoрoдицe.

Циљ рaдa je идентификовати и објаснити мeтaфoрe и мeтoнимиje кoje сe кoристe у фoрмирaњу eуфeмизaмa, oслaњajући сe нa тeoриjу кoнцeптуaлнe мeтaфoрe и мeтoнимиje, кao и нa критичку aнaлизу мeтaфoрa. Meтaфoрa и мeтoнимиja су прoцeси oдгoвoрни зa фoрмирaњe вeћинe eуфeмизaмa oбрaђeних у oвoм кoрпусу.

Дoлaзимo дo зaкључкa дa je вeћинa aнaлизирaних мeтaфoрa мoтивисaнa идeoлoшким кoнцeптимa a) бoрбe зa oпстaнaк; б) мaтeриjaлизмa, дoк су нeкe мeтaфoрe мoтивисaнe нaмeрoм дa сe пoзитивнo врeднуjу oдрeђeнa пoлитичкa и свaкoднeвнa стрeмљeњa. Анaлизирaни мeтoними мoтивисaни су са нaмeрoм дa сe нaглaсe нeки мaњe или вишe пoжeљни aспeкти дoгaђaja и ствaри.

Конструктивистичко образовање будућих наставника страних језика: принципијелно процењивање дидактичке вредности активности увежбавања страних језика

2024-10-08T11:53:29+02:00

Овај рад бави се образовањем једне од кључних компетенција наставника страних језика, способности да се процени дидактичка вредност језичке активности за потребе увежбавања ученика на различитим нивоима познавања страног језика. Поставља се питање када током образовања будућих наставника почети с грађењем ове способности и какве наставне поступке при томе користити. У склопу представљеног акционог истраживања студенти су упознати с критеријумима концептуализације активности увежбавања страних језика Пени Ур, након чега се радило на њиховом усвајању и примени. Критеријуми укључују: 1) сврсисходност (валидност) активности; 2) предзнање (поседовање предзнања из материје која се увежбава); 3) активно увежбавање страног језика (могућност да се ученици равноправно количински што више служе изучаваним језиком током активности); 4) усмереност ка постигнућу циља (схваћено као давање одговора, учешће); 5) хетерогеност (структурно-исходишну флексибилност наставне активности), схваћену као могућност да ученици различитих нивоа знања учествују у активности, ураде вежбу или дају одговоре; 6) активну помоћ наставника; и 7) побуђивање и држање пажње код ученика. У истраживању је стављен нагласак на први, трећи и пети критеријум, због уверења ауторке да су управо они најпроблематичнији и да их је најтеже применити у пракси. Студенти су добили задатак да приликом хоспитовања у школама и посматрања огледних часова колега анализирају појединачне активности увежбавања енглеског језика, по властитом избору, на основу представљених критеријума. Анализа садржаја извештаја већине студената (20 од 25) указује на адекватно и целовито разумевање већине или свих критеријума и њихову доследну и тачну примену, што је потврђено и у њиховим припремама и приликом извођења огледних часова. Петоро студената никако није применило критеријуме у анализи часова у основним и средњим школама, док то јесу учинили, мање или више успешно, у анализама часова колега. Потребно је даље испитивање дидактичког потенцијала наведених принципа за потребе јачања истраживане компетенције.

Ангажовање и мотивација студената англистике за учење на даљину у периоду након завршетка пандемије ковида 19

2024-10-08T11:53:29+02:00

Вртоглаво брзи напредак и развој технологије показао је свој значај и постигнућа суочивши се са једним од највећих изазова до сада у последњих неколико година током, а и непосредно након пандемије ковида 19, посебно у области образовања. Наше истраживање имало је за циљ да испита мотивацију и ангажовање српских студената англистике у онлајн окружењу. Студију је најпре понукало свакодневно искуство у настави ауторки рада, које се срећу са све већим бројем студената који осећају недостатак мотивације и безвољност да обављају онлајн задатке сада када пандемије малтене више нема. Стога смо се фокусирали на истраживање степена мотивације и ангажовања студената, али и њихових ставова о утицају који је пандемија коронавируса имала на њихову мотивацију за онлајн учење. У истраживању je учествовало 82 студената англистике на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. У време анкетирања сви су похађали трећу или четврту годину основних студија. Главни инструмент за прикупљање података о мотивацији ученика и ангажовању у онлајн учионици био је упитник адаптиран из две раније студије (Reeve, 2013; Altunay, 2019). Већ постојеће изјаве модификоване су како би одговарале потребама наше студије, док је последњих шест изјава о утицају коронавируса на мотивацију за онлајн учење додато од стране аутора рада како бисмо додатно поткрепили постојеће налазе. Када је у питању мотивација за онлајн учење, резултати упитника показали су да студентима одговара начин учења онлајн, али да преферирају традиционалне учионице. Подскала учинковитости учења од нарочите је важности јер је показала да ученици не сматрају онлајн учење ефикаснијим од традиционалног које се одвија уживо у учионици. Добијени резултати могу бити последица специфичности студијског програма који студенти похађају, јер они схватају важност непосредне интеракције и увиђају њене користи за унапређење језичких вештина. Подскала навика у учењу чини се посебно важном, јер наглашава свеприсутан проблем са којим се наставници енглеског као страног језика свакодневно суочавају, а то је подстицање ученика да прихвате одговорност за сопствена достигнућа.

Посматрајући типове ангажовања у учионици, могли бисмо закључитида ученици показују висок ниво когнитивног ангажовања онлајн, док њиховопонашање и емоционално ангажовање указују на нешто негативније тенденције.Чини се да је ангажовање везано за самоиницијативу у наставном процесу потребно знатно побољшати како би се уједно унапредила и комуникација измеђунаставника и ученика, а тиме и коначни резултати.

Ученици наводе да су свесни да је пандемија променила њихов став према онлајн учењу, али,нажалост, већина испитаника не сматра да промена води ка позитивнијем ставу.Испитаници такође сматрају да су се услед пандемије уморили од онлајн учења.

Помало изненађујући резултати анкете подвлаче неке важне педагошкеимпликације. Имајући у виду да студенти проводе доста времена онлајн, судећипо одговорима на уводна питања у анкети, резултати указују на неопходностактивног рада и ангажовања у наставном процесу. Ипак, објашњење за овакверезултате додатно можемо потражити у чињеници да ученици више воле дапроводе време на интернету да би се забавили, док сматрају да је право учењерезервисано за физичке, формалне учионице. Дата перспектива се, наравно, можепроменити одговарајућим изменама, применљивим и на онлајн и на традиционалне учионице. Чини се да резултати нашег рада указују на неопходност онлајнучења у XXI веку, које не сме бити једина могућност, већ тек додатно средство унастави енглеског као страног језика, које ће допунити непосредну интеракцијуу традиционалној учионици са циљем постизања жељених резултата.

Анализа потреба у функцији енглеског језика струке: Студија случаја српских правних стручњака

2024-10-08T11:53:29+02:00

Наставници енглеског језика за посебне намене неретко користе анализу потреба како би утврдили најважније потребе и/или захтеве својих студената и иденти- фиковали недостатке у контексту свих језичких вештина – писања, говорења, читања и слушања. Ова студија пружа увид у стање реалних потреба правних стручњака у Републици Србији у контексту језика струке. Рад настоји истражити ставове правних стручњака, попут адвоката, судија, професора, јавних бележника и дипломираних правника, према значају правног енглеског језика (енглеског за правне сврхе / енглеског језика за правнике). Сто један испитаник попунио је онлајн упитник с циљем идентификовања њихових реалних језичких потреба, утврђивања кључних недостатака у контексту језичких вештина и процене важности континуираног учења енглеског језика струке током студија права. Имајући у виду вишејезичну природу Европске уније, којој Србија тежи да се придружи, од велике је важности обезбедити правним стручњацима интердисциплинарно знање и језичке вештине како би се успешно прилагодили константним променама на тржишту рада. Значај језика струке у правној професији један је од главних разлога за спровођење овог истраживања, као и идентификовање реалних језичких потреба посленика правне струке у Републици Србији, те њихове перцепције о значају континуираног учења енглеског језика за правнике. Резултати истраживања показали су да посленици правне струке верују да се учење енглеског језика за правнике заснива на усвајању правне терминологије и симулацији стварних ситуација из адвокатских канцеларија, судница, пословних разговора и околности у Републици Србији, уместо читања и анализе текстова о правним праксама у Енглеској или САД. Такође, резултати недвосмислено указују на подручја којима је потребно посветити посебну пажњу при усавршавању енглеског језика правне струке: јавни наступи, развој вокабулара, писање правних текстова и телефонска комуникација. Ауторка ове студије се нада да ће резултати истраживања допринети јасном разумевању реалних језичких потреба правних стручњака, идентификацији кључних недостатака у језичким вештинама, процени важности континуираног учења, усмеравању на критичне области за усавршавање и наглашавању практичних аспеката наставе. Такође, студија се може схватити и као чврста основа за (ре)дизајнирање курикулума, наставних материјала и оцењивања у области енглеског језика за правнике у Републици Србији и шире.

Фактографија и фикција: oгледавања у роману Време смрти Добрице Ћосића

2024-10-08T11:53:30+02:00

Предмет овог рада је анализа романа Време смрти I–IV (1972–1979) Добрице Ћосића превасходно из угла теорије могућих светова. Један од најзначајнијих српских романа о Првом светском рату, који критика често одређује као роман-епопеју, био је инспиративан за истраживање из најмање два разлога: први лежи у чињеници да је историографска метафикција још увек највидљивија струја у српској романескној продукцији, а друга да су се савремени читаоци вратили Ћосићу кроз интензивне екранизације у последњих неколико година. Управо анализа и преглед односа фактографског и фиктивног донекле је довела до расветљавања и бољег разумевања комплексног односа савремених читалаца према тзв. новоисторијском роману који, по речима Тихомира Брајовића, зачиње Добрица Ћосић. У центру истраживачке пажње нашло се тумачење ликова Времена смрти у терминима теорије могућих светова, посебно функције екстратекстуалних наративних идентитета војсковођа, државника, политичара, ратника (Никола Пашић, Александар Карађорђевић, Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић, Апис, Станислав Винавер). Циљ рада представља разумевање креативног процеса који је подразумевао трансформацију и обликовање ликова на путу од фактографског ка фикционалном, и у том контексту анализу документарне, уметничке функције различитих врста докумената инкорпорираних у наративно ткиво романа. Аутопоетички коментари самог писца сматрани су релевантним у откључавању процеса метаморфозе историјског у фикционално. Као посебан истраживачки изазов отворена су још два питања: (1) колико је специфичан начин изградње такозваних историјских ликова у овом роману важан за формирање националног идентитета и (2) општије питање историјске истине, односно природе историографског наратива. Методолошко полазиште у тумачењу ликова представљала су достигнућа посткласичне (когнитивне) наратологије, са посебним упориштем у типологији трансфикционалних идентитета Јурија Марголина и Хилари Даненберг. Закључак је, без обзира на дисонантне гласове који се могу чути у вези са обрадом историјске грађе у Времену смрти, да је при обликовању ектратекстуалних наративних идентитета / ликова историјских личности / аутор остајао у оквирима о њима познатих чињеница, али да је, унутар тих граница, његова имагинација била потпуно слободна; да код већине Ћосићевих ектратекстуалних трансветовних јединки (тзв. историјских ликова) претеже/доминира замишљање над фактографијом, те да у поступку карактеризације обе врсте ликова – тзв. историјских и неисторијских (фиктивних), нема суштинске разлике.

Допринос романа Чарлса Дикенса, Вилијама Мејкписа Текерија и Џорџ Елиот бољем разумевању енглеске историје и културе XIX века

2024-10-08T11:53:30+02:00

Студенти англистике о историји Енглеске уче из историјских уџбеника, који пружају ширу слику о значајним догађајима, али у великој мери изостављају искуства појединаца. Резултат такве перцепције историје јесу колективне приче, односно уопштена слика друштва и његове историје и културе. За разлику од текстова из историјских књига, књижевност причама о појединачним судбинама, прожетим детаљима, гради широку панораму, која, у комбинацији са историјским подацима, подстиче студенте да повежу опште чињенице са личним наративима. Резултат тога је боље поимање историјских догађаја у културолошком контексту, њиховог утицаја на животе појединаца, као и повезаности догађаја и промена у одређеном временском периоду. Романи Вашар таштине Вилијама Мејкписа Текерија, Велика очекивања Чарлса Дикенса и Воденица на Флоси Џорџ Елиот оправдано су део програма студија англистике јер показују како приче о животима појединаца доприносе бољем разумевању историјских околности и културолошког контекста у Енглеској током прве половине XIX века. Богата слика коју граде укључује тамне и светле стране тог времена, тешкоће и прилике за успех у приватном и јавном животу, друштвене улоге, норме и очекивања, која су нераскидиво повезана са материјалним околностима и положајем у друштву. Наведено потврђује трајну вредност ових романа и њихов значај за боље разумевање људског искуства.

Неконвенционална религија „Малих жена” Луизе Меј Олкот

2024-10-08T11:53:30+02:00

Полазећи од запажања да је вера важан аспект романа „Мале жене” (1868–1869) Луизе Меј Олкот, овај рад нуди доказ да овај роман представља живописну илустрацију ауторкине верзије америчког протестантизма, која је негде између пуританизма и прогресивнијих варијанти хришћанства попут унитаријанизма. Религијска визија романа најсличнија је концепту хришћанског васпитања Хораса Бушнела, представљеног у истоименој књизи, нарочито у нагласку на улози ро дитеља у усађивању хришћанских врлина код деце. Рад се посебно усредсређује на постепени преображај сестара Марч у боље хришћанке, који се догађа под туторством њихове мајке.

Вредносни плурализам у романима Црни пси и Субота Ијана Макјуана

2024-10-08T11:53:31+02:00

Окупиран савременим темама, Ијан Макјуан, познати британски мислилац и писац, препознат је као друштвено и политички ангажовани аутор. Рад покушава да сагледа његове романе Црни пси и Субота кроз призму вредносног плурализма, концепта који се приписује Исаији Берлину. Рад истиче значајну улогу Макјуана у процесу суочавања са савременим изазовима, видљиву како у његовом реализму у књижевности тако и у његовим чланцима и интервјуима, који заједно потврђују његов атеистички, либерално-хуманистички став. Анализа сугерише да Макјуанова дела представљају рефлексију изазова и ограничења својствених либералним демократским друштвима XXI века. Централни теоријски оквир у раду представља вредносни плурализам, који претпоставља постојање више морално исправних, али неспојивих и некомпатибилних моралних принципа. Суживот ових принципа оставља конфликте наизглед нерешеним, како на личном тако и на друштвеном нивоу. Фокус на вредносном плурализму омогућава истраживање моралне комплексности и политичке свести у Макјуановим каснијим романима. Тако су ликови у романима Црни пси и Субота приказани као они који плове кроз плуралистичко окружење, откривајући нијансе усклађивања приватног живота са променљивим светом. У основи, рад покушава да укаже на значај Макјуанових дела, која кроз вредносни плурализам приказују комплексност савременог либерализма, и да, ослањајући се на идеје Исаије Берлина, расветли како се Макјуанови ликови носе са суживотом супротстављених моралних принципа, као и какве то импликације има за разумевање изазова либерално-демократских друштава у XXI веку.

Најплеменитији део Царства: слика Италије и Сицилије у византијској историографији XI века

2024-10-08T11:53:31+02:00

Циљ рада је да прикаже како су византијски историчари XI века гледали на Италију и Сицилију. То је посебан тренутак у византијској историји јер је Царство тада остало без ових територија. Предмет истраживања је анализа историографских дела Михаила Псела, Кекавмена, Михаила Аталијата, Јована Скилице и Скиличиног настављача како би се дошло до перцепције какву су ови историчари имали о наведеним (тада већ) бившим византијским територијама. Последњи покушај повратка Сицилије, као и коначан губитак свих византијских упоришта у Италији, десио се управо у овом бурном веку за историју Византијског царства. Иако су Византинци били заокупљенији унутрашњим питањима и селџучким освајањима у источним провинцијама, посматрајући наше наративне изворе можемо да уочимо како и питање Италије и Сицилије и норманских освајања постаје нешто о чему ће се тек писати у XII веку, након што ове територије буду коначно изгубљене. У XI веку историчари су још увек били суздржани јер је и даље било неизвесно да ли су ти губици били сталног или привременог карактера. Међутим, циљ је видети и како се писало о најранијој прошлости, с обзиром на чињеницу да је Италија место где је настао стари Рим. Пошто су Византинци били Римљани, управо је важно како су Римљани XI века гледали на римску Италију. Италија је управо и била важна као колевка Рима и често када се Италија у наративима и спомиње, имплицира се и на стару престоницу Римског царства. Иако се види да је Рим увек задржао посебно место код Византинаца, он је виђен, пре свега, као ствар прошлости. Ни Рим ни они делови Италије који су били у византијским рукама нису држали монопол над римским наслеђем у очима Цариграђана. Још од IV века и времена цара Константина Великог, Рим и Италија више нису били потребни да би неко био Римљанин, пошто је управо први хришћански цар преместио престоницу на Исток, где је уједно Цариград постао седиште римства. Ипак, посебан положај Италије никада није нестао и византијски историчари су умели често да га спомену или да Италију доведу у везу са старим Римом, односно да су Рим и Италија увек повезани. И сам назив Италија представљао је једну спону са Римом, док је вулгарнији облик за исту територију Лангобардија упућивао на оно неримско на Апенинском полуострву. Стога су Италијани били како Византинци тако и Лангобарди, а с обзиром на новонастале прилике у XI веку, постало је јасно да ће и тај термин постати заправо назив за нове господаре Италије – Нормане. Они су посматрани као узурпатори византијске Италије и то је оно о чему нам наши извори стидљиво говоре, док никако не спомињу норманско освајање Сицилије које је почело већ 1061. године. Разлог за то је што Сицилија у том тренутку није била византијска већ арабљанска територија, коју су Византинци нешто раније били заувек изгубили. Сицилија, иако богато и славно острво, није била од суштинске важности у свести Цариграда као Новог Рима. Чак ни Калабрија, византијска провинција на Апенинском полуострву попут многих других у Византији, није била у жижи интересовања наших историчара. Италија је једино због Рима могла имати већи значај, али је у овом периоду она постајала седиште нових узурпатора. Управо су због тога освајачи Италије и виђени као узурпатори, јер су Римљанима узимали ту важну територију. Византинци су губитак Сицилије и Италије гледали кроз дело византијског заповедника Георгија Манијакија, чија је војна експедиција, или само њено присуство (1038–1040, 1042), била последња нада да се сачува крајњи западни део Царства (како су то они перципирали). Након Манијакијевог пада, Сицилија је коначно изгубљена, а његов кратак боравак у Италији 1042. године коначно је наговестио норманско освајање Италије, које је оставило Византинце без „најплеменитијег дела Царства”. Аутори наших историја били су опрезни при описивању савремених догађаја, док је Византија постепено била истискивана са Апенинског полуострва. Византијска италијанска политика мењала се са сваком сменом на престолу док су наши извори још били писани, тако да наилазимо на различите судове о збивањима из друге половине века. С друге стране, временска удаљеност је била довољно велика између историчара XI века и Георгија Манијакија, што је оставило простора да напишу како су они перципирали да су управо Манијакијева и судбина италијанских територија биле уско повезане.

Необјављени рукопис преписке венецијанског дужда Франческа Доната подестаду града Бује (XVI век)

2024-10-08T11:53:31+02:00

У оквиру писане продукције канцеларије венецијанског дужда из XVI века можемо издвојити богати опус званичних докумената. Она су написана по правилима ars dictaminis и представљају значајна сведочанства на пољу историје, дипломатије, културе и других сродних области. Један од примера таквих докумената представља дукал венецијанског дужда Франческа Доната који потиче из XVI века. У питању је рукопис који се чува у Државном архиву у Пазину. На основу палеографских карактеристика поменутог рукописа, можемо рећи да је сам текст делимично читљив, јер је написан на пергаменту коме недостаје део. С друге стране, када је реч о дипломатичким својствима, долазимо до закључка да је реч о званичној епистоли, написаној узвишеним регистром по правилима ars dictaminis и ars notariae, што је одлика ренесансних италијанских текстова. Управо из тог разлога овај извор представља вредно сведочанство у оквиру културне баштине, историје и дипломатике.

Топоними османског Ниша: нова касарна под Бубњем

2024-10-08T11:53:31+02:00

Рад представља истраживање о Новој касарни у Нишу, војном здању изграђеном у последњем веку османске управе над овим градом. У раду су анализиране околности због којих је и у којима је Нова касарна настала, као и значај који је имала за урбани развој савременог Ниша. На примеру Нове касарне доказано је да поједини урбани садржаји из османског периода историје наших градова не утичу само хипотетички на њихов савремени развој (кроз задржано топонимско име) већ и директно, онда када је било могуће утврдити континуитет њихове функционалности на прелазу из османске у савремену српску епоху. Како би се боље сагледала тродимензионалност теме у урбанистичком и историјском контексту, српска и османска архивска грађа, која чини основну структуру рада, обогаћена је литературом различитог формата – наративима, предањима и резултатима истраживања савремених домаћих и страних истраживача.

Die Balkan-Renaissance nach dem Ersten Weltkrieg: Antik-griechisches Erbe in der Sokol-Bewegung 1919–1924

2024-10-08T11:53:32+02:00

Die Untersuchung der Sokol-Zeitschriften zwischen 1919 und 1924 offenbart eine deutliche Betonung klassisch-griechischer Begriffe wie „Kalokagathia“ und „Eudaimonismus“. Das unterstreicht den erheblichen Einfluss antiker Gedanken auf die Philosophie der Sokol-Bewegung. Dies wiedererweckte Interesse an der klassischen Denkweise, vor allem im Kontext des Ersten Weltkrieges, korreliert mit dem globalen Erstarken liberaler Demokratien. Es ist beachtenswert, dass der facettenreiche jugoslawische Kontext des Königreichs Jugoslawien 1919 in diesen Idealen ein vereinheitlichendes Element sah, was die Bemühungen um einen ganzheitlichen Jugoslawismus unterstützte. Der spezielle Fokus der südslawischen Sokol-Bewegung auf klassisch-ethische Grundsätze in der Nachkriegszeit zeugt von einem strategischen Bestreben, die Folgen des Ersten Weltkriegs durch eine Besinnung auf die antike Beständigkeit und Klugheit zu bewältigen. Obwohl der Eudaimonismus in der Sokol-Literatur prominent vertreten ist, blieb seine spezifische Erforschung in diesem Rahmen begrenzt. Das weist auf vielversprechende Forschungsmöglichkeiten hin, besonders im Hinblick auf die tschechischen Quellen aus dem 19. Jahrhundert. Diese Untersuchung markiert einen innovativen Ansatz, um die philosophischen Wurzeln der Sokol-Bewegung und deren Einfluss auf weiter gefasste europäische Denkströmungen zu beleuchten.

О Екмечићевом методу изучавања и разумевања појма нације и национализма

2024-10-08T11:53:32+02:00

Милорад Екмечић је значајан део своје истраживачке енергије усмеравао ка проучавању појаве, развоја, тежњи и циљева националних препорода Јужних Словена, које је, у складу са западноевропском историографском традицијом, неретко називао национализмима. Нит Екмечићеве тенденције ка објашњавању појединих сегмената споменуте проблематике може се пратити од самих почетака његове академске каријере. Касније је са годинама и нагомиланим искуством само додатно продубљивао, прилазио јој са разних страна и сагледавао из различитих перспектива. Том приликом није наступао само као проучавалац прошлости, већ и као својеврсни аналитичар идеја и филозоф историје.

Екмечић је путем резултата својих истраживања понудио широк дијапазон најразличитијих објашњења теорија нације и национализ(а)ма. Ходајући кривудавим стазама историје ових појмова, прешао је дуг пут од раних европских рационалиста XVIII века до савремених идеолога глобализма. Презентовао је њихове идеје које су се кретале од теза да је нација природна заједница говорника истог језика, до оних које тврде да се ради о друштвеном конструкту који се временом може и створити и разорити. Екмечић је одувек заступао ову прву, „хердеровску тезу”, ценећи да је језик основни идентитетски параметар сваког етничког или националног колективитета. Зато је веровао да на подручју штокавског наречја живи један народ, подељен различитим конфесијама. Из тога је касније произилазила његова чувена мисао о религији као „вододелници нација” на споменутом простору.

У општем одмеравању свих позитивних и негативних достигнућа процеса изградње националних идентитета, Екмечић је био становишта да је то један од дестилата људске прошлости који није настао по неком унапред створеном идеолошком пројекту, већ да је реч о природном резултату човековог успона од феудализма ка добу слободног тржишта и демократских установа. Националност, односно националну опредељеност, сматрао је конститутивним принципом модерности и поручивао да би „претапањем” (и последичним нестанком) историјских нација кроз модел глобалистичког „мелтинг пота” ишчезао свет какав познајемо, а са њим и историја кроз коју је стваран.

Царски балдахин над улазом у цркву: облици, просторни контексти, иконографски програми и смисао куполе у српским припратама XIV века

2024-10-08T11:53:32+02:00

Присуство купола над припратама у одређеним српским црквама XIV века, нарочито током владавине краља (касније цара) Стефана Душана и након тога, одражава значајан феномен у архитектури, иконографији и симболичком представљању. У чланку се анализирају архитектонска форма, просторни односи, сликана декорација и значење купола, посебно у контексту царског покровитељства и симболике царске власти. На почетку је истражена могућа предисторија куполног склопа постављеног над улазном зоном византијских цркава, најчешће у припратама. Обухваћени су примери из средњовизантијског и позновизантијског градитељства. Аутор узима у обзир архитектонске карактеристике централног травеја у припратама католикона светогорских манастира, чији је значај наглашен кроз употребу куполастог свода, подне декорације и особене иконографије, а што упућује на везу са царским церемонијалом и симболиком. Поред ових, слично и веома карактеристично решење у јужној цркви цариградског манастира Пантократора, аутор сматра од највећег утицаја на потоње облике и решења у српским споменицима. Посебно се истиче да су у Србији усвојено присуство купола у приземно решеним припратама, што је можда резултат ових утицаја или одраз потенцијално сличних церемонијалних пракси на двору Србији суседног Епира. У Епиру се, на прелазу из XIII у XIV век, као и нешто касније у Србији, наилази готово искључиво на куполне склопове над приземним припратама, док у Мистри куполе над западним галеријама одражавају цариградски утицај. И једно и друго решење било је одраз царског церемонијала—прво свечаног уласка цара у цркву, друго његовог присуства на црквеним богослужењима. Закључује се да је купола имала улогу у формирању церемонијалног простора, али и у симболизацији царског присуства и заштите у црквеном контексту.

Аутор потом прелази на детаљно представљање сачуваних или документованих примера куполног склопа над улазима у српске цркве. Као главни период узето је време Српског царства (1346–1371). Међутим, пошто се куполна решења јављају и пре тога, прво су анализирана она и закључено је да су царски елементи већ тада били присутни. Главни представници овог периода су Црква Св. Николе у Дабру, задужбина Стефана Дечанског и Душана, и северни параклис католикона Трескавца, чији је ктитор Душан. У Трескавцу, у куполи пред улазом у параклис, насликан је Небески двор, са Христом као царем у средишту калоте, што се може довести у везу са царским статусом манастира. Потом излагање прелази на сам период Царства, током ког настају најзначајнији примери куполног склопа на улазу у цркву: царска задужбина Свети Архангели код Призрена, властелинске задужбине Лесново и Псача, као и спољна припрата у Хиландару. Купола над лесновском припратом је од посебног значаја, са потпуно очуваним сликаним програмом, који својом комплексном иконографијом и вишеструким значењским елементима проширује владарски симболизам куполе над улазним простором, а који овде садржи и монументални портрет цара Душана. Континуитет овог архитектонског и иконографског феномена, чак и након Душанове смрти, рефлектује се у веома сложеном иконографском решењу куполе у Марковом манастиру, са представом Гозбе Премудрости и Речи Божије, и у употреби куполе у припратама Раванице, Манасије и бројним другим цркава Моравске Србије.

Богати и сложени иконографски програми у куполама Трескавца, Леснова и Марковог манастира не само да представљају литургијске и есхатолошке теме већ такође истичу политички и духовни ауторитет владара. Један аспект, наслеђен из Византије, посебно се издваја: употреба куполе као архитектонске реплике церемонијалног балдахина, намењеног за царски улазак, али и као обележја суверенове заштите над манастиром. Поред тога, куполе у одређеним црквама функционишу као симболични оквир над царским портретима, интегришући владара у космички систем и визуелно потврђујући везу између земаљске и небеске власти. Ова пракса додатно учвршћује улогу цара као духовног заштитника и политичког суверена.

У закључку се истиче да је увођење купола над припратама у српску црквену архитектуру представљало специфичан искорак у уметничком и идеолошком изразу у контексту успостављања царства, али и потоњег покушаја његовог продужења. Ове куполе нису биле само функционални и декоративни елементи, већ су имале дубоко симболичко значење, које је било повезано са идејом присуства Христа и божанске власти у свету. Такође, оне су служиле као репрезентација хармоније између духовне и световне власти, што је било од посебног значаја у контексту новоформираног српског царства, указујући на континуитет са византијском царском традицијом и истовремено успостављањем новог идентитета српске државе као самосталне и суверене царевине. Еволуција овог архитектонског склопа, од раних примера до софистициранијих, показује свесну апликацију и адаптацију византијских модела, постепено водећи ка комплексној синтези византијских узора и локалних потреба, што је резултирало стварањем јединственог архитектонског и уметничког израза који је обележио епоху.

Улога Уметничког прегледа у развоју нове урбане културе и модернизације Краљевине Југославије

2024-10-08T11:53:33+02:00

Одлучна иницијатива Милана Кашанина да се покрене часопис Уметнички преглед (1937–1941), као гласило Музеја кнеза Павла, важна је спона у координацији делатности у домену културе и просвете, али и незаобилазан подстицај културној политици Краљевине Југославије. Часопис је од почетка био утемељен на осмишљеној и плански организованој уређивачкој, кадровској и финансијској политици. Вођен у континуитету као стручно, едукативно, популарно и пропагандно штиво, часопис је дао немерљив допринос културном развоју и друштвеној модернизацији Краљевине Југославије.

Рад се бави написима објављеним у Уметничком прегледу у периоду од 1937. до 1941. године о архитектури, урбанизму, хортикултури, ентеријеру и народном градитељству, као и самим архитектама који су писали те текстове, у намери да се на тај начин укаже на величину значаја овог часописа у тумачењу основних креативних импулса архитектонског стваралаштва, на путу разумевања архитектуре као изразито друштвено-уметничке делатности. Предвођени секретаром уредништва Иваном Здравковићем, сарадници Уметничког прегледа, архитекте Милан Злоковић, Бранислав Којић, Александар Дероко, Бранислав Маринковић, Бранко Максимовић, Ђурђе Бошковић, Милутин Борисављевић и други, били су учесници и сведоци свих европских духовних покрета, а уједно и њихови промотери на овим просторима. У том контексту, у раду се разматра питање особеног креативног мишљења о архитектури из пера српских и југословенских архитеката, са освртом на две комплементарне компоненте креативности: субјективну или индивидуалну и општедруштвену, као виши ниво сагледавања и разумевања архитектуре, на коју је указивао и сам Кашанин.

Хеуристичка ретроспектива мета-архитектонских конструката у планирању Савског амфитеатра (Београд)

2024-10-08T11:53:33+02:00

Текст се бави опсервацијом квалитативних промена планских решења Савског амфитеатра у Београду током друге половине XX века, са циљем формулисања парадигматских идејних образаца и интелектуалне историје. Рад демонстрира карактеристичну хеуристички поступак архитектонске анализе који подразумева филозофију квалитативног визуелног мерења архитектонских предлога – research by design (истраживање кроз пројекат) и grounded theory (теорија утемељена на чињеницама). Теоријски оквир у којем се сагледавају ови критеријуми полазе од епистемолошких програма културе мишљења које је конституисао француски филозоф наука и социјални антрополог Жан-Мишел Бертло (Jean-Michel Berthelot), а који имају три поларности: натуралистичку, интенционалну и симболичку. На основу критичке анализе просторних синтеза у планским и пројектним решењима Савског амфитеатра, текст полази од хипотезе да се може идентификовати хронологизација архитектонске културе мишљења радикализма, либерализма и конзервативизма, која би аналогно одговарала концепту транзиције од натуралистичког преко интенционалног до симболичког пола као сегмената општег савременог епистемолошког програма. Пратећи транзицију Бертлоових полова у оквиру општег епистемолошког програма са становишта генералног разумевања социо-културних и социо-техничких програмских промена, циљ текста је успостављање могућности хеуристичког генерисања и дефинисања појма мета-архитектонске херитологије као конструкционистичког модалитета мишљења који метатеоријски повезује архитектонску антропологију и архитектонску филозофију технике, планирања и пројектовања. Резултат трансдисциплинарног увођења у истраживачки фокус конструкционистичког теоријског програма указује на то да сваки облик техничке савремености добија своју онтолошку вредност из медијатизованих кореспонденција са историјским наслеђем, по моделу који се конструише посматрањем од „спољашњости”, из подручја историјског просторног узорка. Разматрањем Бертлоовог општег савременог епистемолошког програма натуралистичке поларности, радом је опсервиран мета-архитектонски образац радикалне филозофије планске и пројектне синтезе простора који се у домаћој историографији одвија током периода непосредно након Другог светског рата и естетичког модела социјалистичког реализма, чије су карактеристике просторни репрезентативизам и објективизам (пројектни предлог Николе Добровића, 1946). Затим, у оквиру интенционалне поларности закључено је да се Бертлоов епистемолошки програм у домаћим друштвеним условима позиционира на либералном мета-архитектонском конструкту као манифестацији филозофије планске и пројектне синтезе простора у близини опште теорије система и кибернетике са естетичким референцама на визионарску архитектуру у техничком и технолошком тоталитету (пројектни предлог Милоша Р. Перовића, 1975). И коначно, у симболичкој епистемолошкој поларности филозофија синтезе простора се позиционира на конзервативној мета-архитектонској социотехничкој морфологизацији, чије се културне и естетичке референце налазе у постмодерним епистемологијама симулакрума и комплексности (пројектни предлог групе аутора са позивног конкурса САНУ). Аутори рада дају предлог који у оквиру симболичког пола планирања и пројектовања простора, хронолошки открива и његову неоконзервативну димензију, чије се културне и естетичке референце имплицитно налазе у аутономним аранжманима значења који повезују оба претходна пола синтезе (решење Драгомира Манојловића – Дика, 1978/2007).

Макијавели о arte dello stato

2024-10-08T11:53:33+02:00

У својој изузетној студији From Politics to Reason of State, професор Маурицио Вироли указао је на моменат у коме је антички појам политике уступио место ренесансном и нововековном појму државног разлога. Оно што је остало изван његовог истраживања јесте да је управо тада у речник политичке теорије уведен нови појам који објашњава ову транзицију и дерогацију од класичног одређења појма политике. Сложеница arte dello stato, коју је употребио Макијавели како би описао делатност политичких актера, представља епохалну новину, и у овом раду желим да покажем како је до тога дошло, као и да објасним њено значење. На крају, увођењем историјског контекста у причу, показаћу да је управо пракса тадашњих политичких актера могла да послужи Макијавелију у формулисању ове нове идеје.

Самоефикасност и перципирана организациона подршка као предиктори задовољства послом, медијаторска улога задовољства платом. СЕМ анализа

2024-10-08T11:53:33+02:00

Ова студија истражује однос између самоефикасности, перципиране организа ционе подршке и задовољства послом, при чему задовољство платом има потенцијални медијаторски утицај. Узорак је погодан и чини га 269 испитаника (139 мушкараца и 136 жена), старости од 19 до 43 године (М = 25,8, Sd = 4,3), који раде у организационом или индустријском окружењу. Што се тиче месечних примања, 223 испитаника изјавило је да су она у границама просека, 45 изнад просека и 1 испод просека. Подаци су прикупљени помоћу следећих инструмената: Упитника о задовољству радника Минесоте (Minnesota Satisfaction Questionnaire), Скале опште самоефикасности (General Self-Efficacy Scale) и Скале перцепције о подршци организације радницима (Perceived Organizational Support Scale), док се задовољство платом мерило на основу једног питања. Утврђена је статистички значајна корелација између свих варијабли укључених у студију (p < 0,01). Задовољство платом остварује медијаторски утицај у односу између самоефикасности и задовољства послом, док је перципирана организациона подршка директан статистички значајан предиктор задовољства послом. Модел се показао као одржив. Резултати студије размотрени су у смислу релевантних теоријских претпоставки и њихове практичне примене, наведена су ограничења студије (пригодни узорак, онлајн примена, место запослења) и препоруке (истраживање других варијабли које се могу укључити у модел) будућим истраживачима.

Биљешке о лекарству са југа провинције Далмације (Свједочанства са источне обале Јадрана и његовог залеђа)

2024-10-08T11:53:33+02:00

У раду се презентују подаци о лијечењу болесника на југу провинције Далмације у античко доба. Епиграфска свједочанства и археолошки налази указују на постојање лекара и њихово лијечење у вријеме римске власти на југу Далмације. О томе нам свједочи надгробни споменик са натписом лекара из Доброте код Котора. Нађени су и скромни материјални остаци који свједоче о тадашњем лијечењу болесника на југу провинције Далмације. Ријеч је о лекарским инструментима из Царина код Стоца, Требимље, Љубиња, Паника, Бијељана и Качња код Билеће, који указују на постојање здравствене службе на солидном медицинском и организацијском нивоу на југу провинције Далмације. Ова свједочанства имају изузетну историјску вриједност, јер поближе указују на постојање ових занимања у јужној Далмацији у античко доба.