Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini

Преферирани језик медијског садржаја међу припадницима српске дијаспоре у Бечу

Sanja D. Miketić Subotić — Thu, 02 Oct 2025 11:37:06 +0200

Циљ овог рада је утврђивање преферираног језика (српски, немачки или неки други језик) различитих врста садржаја – музике, ТВ програма, филмова, књига, новина и часописа, радија и вести – међу припадницима српске дијаспоре у Бечу. Истраживање је обухватило хетерогену групу насумично одабраних одраслих особа које су се идентификовале као Срби или српског порекла и које су живеле у Бечу најмање годину дана (N = 400). Учесници су пријавили своје типичне језичке изборе користећи упитник затвореног типа, а подаци су анализирани путем SPSS софтвера. Варијабле коришћене у овом раду биле су: старост, пол, језик попуњавања упитника, матерњи језик, земља рођења, мигрантска генерација, дужина боравка у Аустрији, ниво образовања, језик којим говоре родитељи, партнер и пријатељи, етничка и културна самоидентификација, намере за повратак у Србију и верска укљученост (посећивање цркве). Желели смо да увидимо на који начин су језичке преференције међу члановима српске заједнице у Бечу обликоване сложеном интеракцијом биографске блискости језику порекла, укорењеношћу у друштвеним мрежама где се доминантно говори на српском, и идеолошког преговарања са етнокултурним идентитетом, када су у питању различите врсте медија. Закључили смо да је избор медијског језика унутар ове заједнице мање обликован традиционалним социодемографским варијаблама (пол, узраст, образовање), већ пре свега афективним, симболичким, прагматичним и контекстуалним факторима, који су уско повезани са идентитетском припадношћу, степеном афективне везе са језиком порекла и фазом миграционог процеса. Резултати указују на доминантно коришћење српског језика у медијима са снажнијом афективном компонентом као што су, пре свега, музика, а потом, у мањој мери, и књиге, док је уравнотежен ниво употребе и српског и немачког језика примећен у другим анализираним медијским доменима.

Преводилачки изазови у симултаном превођењу: студија случаја

Marko E. Kukić — Fri, 19 Sep 2025 13:55:12 +0200

Симултано превођење као најизазовнији вид превођења захтева изузетно развијене језичке компетенције преводиоца како у изворном тако и у циљном језику, добре когнитивне способности, као и одлично познавање технике превођења. Будући да представља комплексну вештину која захтева темељно изучавање, потребно је расветлити њене основне карактеристике посредством дескриптивног метода. Стога овај рад за циљ има да представи основне карактеристике симултаног превођења, са посебним освртом на изазове и проблеме који могу настати током његове реализације. У фокусу овог рада је анализа преводилачког подухвата преводиоца који је симултано преводио један говор са енглеског на српски језик на конференцији Уједињених нација. Истраживачки рад анализира изазове који су се јавили приликом усменог (конференцијског) тј. симултаног превођења, обраћајући посебну пажњу на технику превођења, когнитивне процесе и врсте грешака. На овај начин, компаративна анализа је утврдила шта се може сматрати грешкама у симултаном превођењу, а шта преводилачком техником. Након урађене компаративне анализе превода говора, потврдили смо да највећи број грешака долази из домена когнитивних вештина, односно да преводилац није успео да постигне висок ниво прецизности услед недовољне развијености процеса памћења.

Испитивање ставова универзитетских наставника енглеског језика струке о евалуацији наставног предмета

Jelena M. Jerković, Mirna M. Vidaković — Wed, 27 Aug 2025 11:59:23 +0200

У раду се испитују искуства и перцепције универзитетских наставника енглеског језика струке у вези са евалуацијом наставног предмета у савременом теоријском оквиру како би се утврдио подстицај за евалуацију, идентификовали недостаци у погледу дисеминације резултата евалуације, испитале потребе наставника у смислу јачања компетенција и сагледали проблеми и сугестије у вези са процесом евалуације. Анализа је мотивисана све већим утицајем предмета енглеског језика струке, критиком тренутне праксе евалуације на универзитетима и недовољном истраженошћу ове области. Испитивање има за циљ продубљивање разумевања процеса евалуације и јачање компетенција наставника и других учесника у образовном процесу за њено спровођење, што на крају доприноси изврсности у образовању и успеху студената. Узорак обухвата 43 наставника са приватних и државних високошколских установа у Србији, који су попуњавали електронски упитник. Квантитативни подаци су анализирани путем дескриптивне статистике и непараметријског Фишеровог теста, а квалитативни употребом тематске анализе садржаја. Налази су показали да евалуација наставних предмета још увек није у потпуности прихваћена као редовна процедура на терцијарном нивоу у Србији, јер је не иницирају све институције и постоје очигледне мањкавости у процесу саопштавања резултата. Упркос томе, подаци указују да наставници евалуацију сматрају кључном компонентом предмета енглеског језика струке, те да им треба пружити могућност обуке за стицање знања и вештина релевантних за њено ефикасно спровођење. Педагошке импликације истраживања указују на потребу за професионалним развојем наставника, усклађивањем процедура евалуације са педагошком реалношћу и унапређењем сарадње са институцијама и другим заинтересованим странама.

Значај различитих елемената енглеског као страног језика за учествовање у програмима међународне мобилности студената: ставови студената

Ivana D. Miškeljin, Ljiljana J. Knežević, Žana G. Gavrilović, Ognjen M. Kurteš — Wed, 24 Sep 2025 23:23:35 +0200

Циљ рада је да утврди како студенти Универзитета у Новом Саду из Србије и универзитета у Источном Сарајеву из Републике Српске (Босна и Херцеговина) виде значај одређених језичких вештина и сегмената знања енглеског као страног језика за учествовање у међународним програмима студентске размене и да ли постоје значајне разлике у одговорима студената са поменутих универзитета. За ову сврху састављен је структурирани упитник и анкетирани су студенти завршних година десет факултета Универзитета у Новом Саду (N = 727) и једанаест факултета Универзитета у Источном Сарајеву (N = 264) који су учествовали у програмима међународне студентске мобилности током зимског семестра 2024/2025. академске године. Прикупљени подаци обрађени су помоћу дескриптивне статистике, т-теста и Ман-Витнијевог U теста. Добијени резултати показују да студенти високо вреднују општу комуникацију путем говора и разумевања слушања и да студенти из Источног Сарајева придају готово једнаку важност скоро свим језичким вештинама и сегментима знања енглеског језика, за разлику од њихових вршњака из Новог Сада. Различите перцепције студената двају универзитета доводе до извесног броја значајних разлика. Од једанаест ставки из упитника, девет показују значајне разлике између испитаника. Те разлике односе се на познавање конвенција академског стила изражавања, комуникацију у свакодневним ситуацијама, широк општи вокабулар, стручни вокабулар, правилну употребу граматичких структура, одличан изговор, усмено и писмено изражавање на теме из струке и праћење и разумевање предавања и уопште комуникације на енглеском језику. Налази истраживања отварају широко подручје за даља истраживања и указују на потребу за сличним истраживањем у региону Западног Балкана да би се боље разумели ставови студената и да би се створило окружење које ће подстицати студенте да у већем броју учествују у програмима међународне мобилности, имајући на уму значај ових програма за интернационализацију високог образовања и за већу сарадњу институција високог образовања у региону.

Перцепција језичког система у уџбеницима енглеског као језика струке од стране студената информационих технологија и психологије: компаративна пилот-студија

Milica M. Kočović Pajević, Dušica S. Obradović — Tue, 30 Sep 2025 20:46:52 +0200

Истраживање испитује како студенти информационих технологија и психологије перципирају лексику и граматичке компоненте у својим уџбеницима за енглески као језик струке, фокусирајући се на усклађивање са њиховим професионалним и академским потребама. Коришћењем контролне листе за евалуацију у виду Ликертове скале прикупљени су и анализирани подаци од 96 студената како би се идентификовале предности и недостаци уџбеника када су у питању наведене категорије. Резултати показују да, иако лексика представља компоненту уџбеника која је добро процењена, граматички садржаји, посебно за студенте психологије, захтевају значајно побољшање у домену разноврсности задатака и контекстуалној релевантности. Резултати истраживања наглашавају потребу за прилагођеним дизајном уџбеника и предлажу будуће правце истраживања како би се побољшала ефикасност материјала за енглески као језик струке.

Родитељски узори и субверзија родних норми: читање романа „Труба” Џеки Кеј

Milena M. Kaličanin, Kristina S. Mitić — Thu, 25 Sep 2025 19:21:51 +0200

Чланак разматра сложеност родног идентитета у роману Џеки Кеј „Труба” (1998). Теоријски оквир садржи кратак преглед друштвене конструкције рода засноване на родној бинарности која раздваја род у две различите категорије, мушки и женски, на основу пола додељеног при рођењу. Концепт трансродног и небинарног родног идентитета уводи се и проблематизује у првом сегменту истраживања, уз позивање на критичке увиде Страјкерове, Батлерове, Витигове, Фукоа, Алтисера и других. Ауторке рада испитују положај маргинализованих појединаца са родом који није ни женски ни мушки, већ представља њихово прожимање, и испитују како се ове особе, које се данас категоришу као примери небинарног рода или родне флуидности, третирају у савременом друштву. Чланак истражује критичке ставове Џеки Кеј о родном идентитету, наметнутој хетеросексуалности, родној неједнакости и друштвеном угњетавању. Такође проблематизује идеју романа да се субверзија родних норми може постићи комбинованим утицајем родитељских узора, као и уметничких (посебно из домена џез музике) и родитељских узора.

„Блуз за Месију” Артура Милера: најмање милеровска драма?

Nataša V. Ninčetović — Wed, 27 Aug 2025 11:54:51 +0200

Полазећи од запажања да је драма „Блуз за Месију” Артура Милера по много чему особена у односу на пређашњи опус драматурга, нудимо доказ да ова драма сведочи о еволуцији пишчевог стила, али не и фокуса. Закључак да је ова драма најмање милеровска, последица је њене савремености и прилагођавања теме постмодерним интелектуалним струјама. Иако је контекст Милерове претпоследње драме непобитно постмодеран, теме које прожимају читав његов опус, теме друштвене критике, као и кривице и невиности, кључне су и за ову драму. Аутор у овом раду тврди да драма „Блуз за Месију”, иако често тумачена као цинична, сугерише да могућност пружања отпора систему и препорода постоји. Међутим, драма не имплицира да је дубинска промена могућа политичком револуцијом, већ једино променом унутар појединца, тј. револуцијом свести.

Ана Крејчик, хуманиста, социјални радник и прва жена на полицијским дужностима у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца

Nevenka D. Knežević Lukić — Thu, 02 Oct 2025 11:35:52 +0200

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), хуманитарна женска друштва, под окриљем Народног женског савеза Краљевине СХС (1919–1941), покренула су иницијативу за ангажовањем жена у раду полиције, посебно током полицијског поступања према малолетницима и женама. Превентивни рад на сузбијању малолетничког криминалитета и спречавању друштвено неприхватљивих понашања, који су често настајали услед тешких животних околности и недовољне бриге надлежних државних институција, све више је био заступљен у свету. Схватајући значај превентивног деловања, у Народном женском савезу Краљевине СХС формирана је посебна секција која је касније прерасла у самостално друштво „Заштита девојака” (1924) ради пружања помоћи незбринутој деци, ратној сирочади и женској омладини, који су често постајали жртве криминала.

За рад са малолетницама извршиоцима кривичних дела и девојчицама склоним друштвено неприхватљивом понашању било је неопходно искуство на пољу социјалног и хуманитарног рада, где су активисткиње добротворних женских друштава имале истакнуту улогу. Законом је било омогућено да се у заштити најугроженијег дела становништва, поред државних органа, као помоћни органи месне заштите укључе и лица са истакнутом склоношћу за рад са децом у својству повереника.

Ана Крејчик (1870–1944), хуманиста, социјална радница и добровољна болничарка, чланица Кола српских сестара, именована је за првог повереника полиције за заштиту и спасавање женске младежи (1923) при полицијским властима Управе града Београда. Основни задатак поверенице био је да се кроз активно учешће у истражним полицијским радњама према малолетним лицима и превентивни рад у хуманитарним женским удружењима утиче на смањење криминалитета младих девојака.

Рад поверенице за заштиту девојака показао се као успешан спој социјалног старања и рада полиције у превенцији женског малолетничког криминалитета. Стручна и саветодавна подршка поверенице при испитивању приведених малолетница била је од пресудне важности за доношење одлука о даљем поступању према њима. Рад на социјалном пољу преко хуманитарних женских друштава исказан је кроз бригу о деци без старатељства. Под утицајем поверенице, велики број девојака, лишен делимично или у потпуности родитељског старања, стручно је оспособљен за рад и самосталан живот, чиме је створена могућност да постану позитивни чланови друштвене заједнице. Бригом и надзором над штићеницама под окриљем друштва „Заштита девојака” током боравка у дому и након осамостаљивања смањене су могућности за одавање криминалу и препуштање животу са друге стране закона.

Синтезом резултата спроведеног истраживања презентованих у овом раду може се закључити да је Ана Крејчик, повереник за заштиту женске младежи, била прва жена на полицијским дужностима у Краљевини СХС. Својим радом у својству поверенице, постала је позитиван пример ангажовања жена за рад у полицији и потврдила значај примене превенције у сузбијању криминалитета.

Жандармеријске јединице на територији Моравске бановине (1929–1941)

Dalibor Z. Velojić — Fri, 26 Sep 2025 12:06:46 +0200

Као специфична формација, жандармерија је представљала саставни део сталне војске, док је у погледу своје употребе била потчињена министру унутрашњих послова. У мирнодопским условима, задатак ове јединице био је одржавање реда и мира, као и спровођење закона. Према организационој подели, жандармерија се састојала од пукова, који су одговарали административној подели земље на бановине. На територији Моравске бановине био је стациониран Моравски (6.) жандармеријски пук, који је обухватао седам чета. Задаци са којима се ова јединица сусретала укључивали су заштиту граничних подручја од деловања агената и комитских побуњеничких група из Бугарске, као и борбу против комунистичке пропаганде. Жандармеријске јединице често су представљале репресивну силу у рукама окружних начелника, који су, занемарујући службене прописе, преузимали улогу полицијских органа.

У потрази за идентитетом: Аполоније versus Јулијан – представа на уљаној лампи из Музеја града Београда

Danijela T. Tešić Radovanović — Thu, 11 Sep 2025 21:09:04 +0200

Касноантичко друштво обележено је трансформацијом класичног наслеђа, ширењем нових религија и синкретизмом у којем различите религиозне групе деле сличне идеје, култну праксу и аспекте визуелне културе. У раду се, уз нову аргументацију, разматра идентитет брадатог мушкарца приказаног на диску античке северноафричке лампе откривене у Сингидунуму, која се данас чува у Збирци за античку археологију у Музеју града Београда. У ранијој литератури изнете су различите хипотезе о приказаној личности, које су у раду анализиране поређењем са визуелним материјалом и текстуалним изворима, а у складу са рецентним научним сазнањима. Посебна пажња усмерена је на портрете Христа, Јулијана Апостате и Аполонија из Тијане, односно иконографске особености њихових представа у касној антици, будући да су у ранијој литератури изнете претпоставке да су управо они приказани на светиљци. Разматрани су и провенијенција лампе, културне прилике у Северној Африци у V веку и контекст настанка, као и могући контекст налаза светиљке из Сингидунума. На основу аналогија и свих познатих извора, у раду је изнето мишљење да је личност приказана на лампи Аполоније из Тијане.

Два репрезентативна ликовно-просторна остварења комеморације жртава Другог светског рата у топографији Приштине

Marta M. Vukotić Lazar, Olivera S. Marković Savić — Mon, 13 Oct 2025 20:34:57 +0200

Рад се бави периодом у Југославији након Другог светског рата у коме су неговање револуционарне традиције и тековина Народноослободилачког рата били приоритетни друштвени задаци. Културна политика је у том правцу предста вљала разнородни и разгранати систем плански координираних акција духовног и материјалног културног простора, потпуно подређеног фактору политичког руковођења. У том контексту се власт одмах определила за скулптуру у јавном простору као значајном медију за ефикасно преношење вредносних идеала, али и спровођења важног задатка – преобликовања идеолошке мапе Нове Југославије.

Кроз призму два ликовно-просторна остварења у Приштини, граду на простору Косова и Метохије – Споменика Народноослободилачкој борби народа Косова и Метохије (1959–1961) скулптора Миодрага Живковића, који се налази у јавном простору на тргу у „новом центру града” који се развијао након Другог светског рата и Спомен костурнице палих у Народноослободилачкој борби (1960–1961), која се налази на Матичанском брду у насељу Веланија, изнад града Приштине, архитекте Светислава Личине у сарадњи са архитектом Првославом Јанковићем – рад има за циљ да укаже на ова два значајна остварења из угла поимања скулпторске архитектонике и урбане меморије, а у том контексту да нагласи и њихов значај у опусу ова два ствараоца у сфери савремене споменичке изградње у Србији након Другог светског рата. Овде је реч о уметницима чији ауторски рукопис по свему превазилази оквире идеолошких написа и ограничавања. У том контексту су и сагледана њихова дела у Приштини: са једне стране као незаобилазна у опусу уметника, а са друге стране су издвојена из топографије Приштине као кључна „места сећања” на Други светски рат и важна у сагледавању целог спектра сличних меморијала, којима је у периоду након ослобођења мапиран простор бивше Југославије.

Трансцендентно и естетско искуство религиозне уметности у православљу: иконографија, ритуал и психологија

Aleksandra R. Dimitrijević, Tijana R. Todić Jakšić, Ivan Z. Stojilović — Fri, 19 Sep 2025 14:03:16 +0200

Религиозна уметност, посебно православна иконографија и литургијска пракса, играју кључну улогу у обликовању духовног и естетског искуства верника. Овај рад испитује како се религиозна уметност доживљава на субјективном нивоу, анализирајући међусобно деловање естетских, когнитивних, емоционалних и трансцендентних елемената. Утемељена у православној традицији, студија истражује модел православне естетике који обухвата божанску, светску, људску и уметничку лепоту, пре него што уведе концепт трансестетског искуства (Ott, 2013). Кроз призму психологије уметности, естетског искуства и верских ритуала, студија истражује механизме којима православна уметност служи као посредник између материјалног и духовног.

Анализирајући православну иконографију, литургијске гестове и искуства богослужења, овај рад такође предлаже проширени модел субјективног искуства у религиозној уметности. Овај модел обухвата шест кључних димензија: емоционалну, визуелно-естетску, когнитивну, комуникативну, духовно-трансформативну и социокултурну. Прелиминарна истраживања сугеришу да верници доживљавају религиозну уметност кроз вишеслојни однос са вером, културом и личним идентитетом, док за нерелигиозне посматраче естетска димензија остаје примарна. Ова студија доприноси дубљем разумевању религиозне уметности не само као естетског феномена већ и као медијума за дубоку духовну и психолошку интроспекцију.

Кантов естетички формализам: форма, материја и судови укуса

Alex-Flavius Deaconu — Wed, 27 Aug 2025 11:55:54 +0200

Рад испитује естетички формализам Имануела Канта, са посебним освртом на тврдњу да универзална комуникативност о судовима укуса произилази искључиво из форме објеката, а не чулног садржаја или материје. У средишту овог аргумента јесте Кантов концепт „сврсисходности без сврхе”, који омогућава хармоничну интеракцију маште и разумевања. Рад се осврће на савремене критике, посебно на аргумент Пола Гајера да боје и тонови, традиционално повезани са чулним садржајем, такође могу изазвати естетске реакције, активирајући слободну игру маште и разумевања.

Анализом уметничких дела као што је Carbon Gunmetal/Divide Лизе Лу, рад показује да чулни елементи обогаћују форму, утичући на дубину и хармонију. Предлаже се ревидирани кантовски формализам у којем чулни елементи добијају естетичку релевантност једино због свог доприноса форми. На крају, студија стаје у одбрану релевантности Кантове естетичке теорије у савременим расправама о естетском суду.

Психосоцијални аспект НЕЕТ младих

Aleksandar M. Stevanović, Almudena Iniesta Martínez, Práxedes Muñoz Sánchez — Fri, 19 Sep 2025 14:02:14 +0200

Period mladalaštva je poseban razvojni period koji se karakteriše transformacijama dotadašnje dece u odrasle osobe, odnosno, sazrevanjem psihičkog aparata i psihosocijalnog funkcionisanja, od infantilnog ka odraslom. Ovaj period života najveći broj mladih prolazi lako i uspešno, međutim i kod njih je uočljivo da postoje određene promene u ponašanju i psihosocijalnom funkcionisanju. S obzirom na činjenicu da se psihičke transformacije unutar mlade osobe dešavaju za kratak vremenski period i da obuhvataju sve aspekte ličnosti, one imaju mogućnost da utiču na dezorganizaciju bića mladih. Upravo iz tog razloga, ovaj period u životu ljudi može predstavljati rizičan period koji može uzrokovati određene psihološke probleme i određene specifične psihopatologije, kako po manifestacijama, tako i po psihodinamici njenog razvoja. NEET mladi, kao posebno osetljiva grupa ljudi se iz dana u dan imaju sve više problema sa mentalnim zdravljem, te je u skladu sa tim cilj ovog rada da se sagledaju psihosocijalni aspekti NEET mladih, kako bi se moglo preventivno delovati na mlade ljude.

Однос између емпатије и стреса у контексту помагачких професија

Aleksandra Z. Radulović, Staša V. Lalatović, Tijana M. Mirjanić — Thu, 04 Sep 2025 18:09:37 +0200

Емпатија је од кључног значаја у оквиру свеобухватног приступа усмереног на појединца, који је карактеристичан за помагачке професије. Својом афективном и когнитивном компонентом, она омогућава успостављање односа који обезбеђује висок степен квалитета у пружању бриге и подршке. На способност помагача да испољи емпатију могу утицати бројни фактори, а стрес се често препознаје као један од значајнијих. Циљ овог истраживања био је да се испита повезаност између стреса (професионални стрес и стресни животни догађаји) и емпатије (њене афективне и когнитивне компоненте) у различитим групама стручњака из помагачких професија (лекари, дефектолози и психолози). Резултати ових група упоређивани су са резултатима учесника који обављају занимања која не подразумевају директан рад са људима у контексту пружања помоћи (нпр. инжењери). Укупно 243учесника попунило је онлајн упитнике који се базирају на самопроцени емпатије и стреса – 142 учесника из помагачких професија и 101 учесник из групе инжењера.

Учесници из помагачких професија показали су значајно веће нивое когнитивне емпатије у односу на учеснике из професија које нису усмерене на пружање помоћи. Међутим, нису уочене значајне разлике између ових двеју група када је реч о афективној емпатији. Такође, групе се нису значајно разликовале у нивоу професионалног стреса нити у броју стресних животних догађаја. Ипак, примећене су значајне разлике у перципираном интензитету стресних животних догађаја.

Посматрајући само узорак стручњака из помагачких професија, утврђене су значајне позитивне корелације између перципираног интензитета стресних животних догађаја и две варијабле емпатије – афективне и глобалне емпатије. Уз то, показало се да су варијабле стреса у значајној мери индикатори нивоа афективне и глобалне емпатије. Интензитет стресних животних догађаја издвојио се као најрелевантнија варијабла стреса у предвиђању емпатије, пре свега њене афективне компоненте. Такође, утврђена је статистички значајна корелација између мера афективне/глобалне емпатије и професионалног стреса.

Резултати истраживања доприносе бољем разумевању односа између емпатије и стреса, сугеришући да стресни догађаји којима су изложени стручњаци из помагачких професија могу утицати на ниво њихове емпатије. Налази потврђују хипотезу да искуство интензивнијег доживљавања животних догађаја утиче на способност помагача да препозна и изрази емпатију према искуствима других, при чему се процес посттрауматског раста препознаје као један од могућих механизама у основи ове повезаности.

Сајбер насиљe и аутистичке карактеристике међу запосленима у СТЕМ и другим професијама

Bojana B. Arsić — Tue, 30 Sep 2025 20:25:45 +0200

Ова студија истражује однос између ангажовања у СТЕМ професијама (наука, технологија, инжењерство и математика), укључености у сајбер насиље и присуства аутистичких карактеристика код одраслих особа. У истраживању је учествовало 206 испитаника, подељених у две подгрупе: они који раде у СТЕМ професијама (44,7%) и они који нису запослени у СТЕМ областима (55,3%). Циљ је био да се испита да ли се појединци из СТЕМ области разликују од својих колега из других професија када је реч о искуствима са сајбер насиљем, како у улози жртве, тако и починиоца, као и у изражености аутистичких особина. За мерење аутистичких особина коришћена је Скала за мерење присуства аутистичких карактеристика, док је Скала сајбер насилника/жртве коришћена за процену укључености у сајбер насиље.

Резултати су показали да особе које раде у СТЕМ професијама у просеку имају више аутистичких карактеристика и чешће су и жртве и починиоци сајбер насиља, иако те разлике нису биле статистички значајне у свим поређењима. Разлике међу половима најизраженије су биле у групи испитаника који се не баве СТЕМ занимањима – мушкарци су чешће идентификовани као починиоци сајбер насиља, а жене као жртве. Насупрот томе, у СТЕМ групи разлике међу половима нису биле статистички значајне ни у погледу сајбер насиља, ни у погледу аутистичких особина. Када је реч о узрасту, највише случајева сајбер виктимизације пријавила је група од 25 до 39 година у подузорку оних који се не баве СТЕМ занимањима, што указује на то да сајбер насиље није ограничено само на адолесценте већ се наставља и у одраслом добу. Студија је такође открила малу, али статистички значајну позитивну корелацију између аутистичких особина и доживљене сајбер виктимизације, што указује на то да су особе са израженијим аутистичким карактеристикама донекле рањивије на сајбер насиље. Слично томе, позитивна корелација између вршења и доживљавања сајбер насиља сугерише циклични образац у којем починиоци често постају и жртве.

Налази овог истраживања делимично су у супротности са претходним истраживањима која углавном извештавају о већој подложности сајбер насиљу код особа у СТЕМ професијама и израженијим разликама међу половима у свим групама. Могући разлози за ове разлике укључују величину узорка и неравномерну расподелу демографских карактеристика попут пола и узраста. Истраживање истиче неколико ограничења, укључујући нерепрезентативан узорак и потребу за даљим студијама са већим и уравнотеженијим популацијама, посебно уз укључивање већег броја адолесцената, који се у литератури идентификују као најрањивија група када је реч о сајбер насиљу.

Факторска структура скале рефлексије наставника основних и средњих школа

Nemanja D. Vukanović, Margareta G. Skopljak, Tatjana V. Mihajlović — Fri, 19 Sep 2025 13:55:57 +0200

Рефлексија је кључни елемент професионалног развоја и трансформације наставничког знања и праксе. Представља сложен, вишедимензионалан процес који обухвата различите аспекте професионалног дјеловања наставника. Због тога је циљ нашег истраживања био да се установи факторска структура скале рефлексије на узорку од 423 наставника из Бање Луке, од чега 268 из основних школа и 155 из средњих школа. Примијењен је истраживачки инструмент Инвентар рефлексије у настави (ИРН). У сврху утврђивања факторске структуре скале израчунате су мјере дескриптивне статистике, КМО и Бартлеров тест, ниво комуналитета сваке промјенљиве, Кателов тест одрона, матрица компоненти, ротирајућа матрица компоненти и матрица трансформације компоненти. Издвојена су четири фактора који имају задовољавајућу унутрашњу конзистентност: афективни (α = ,903), когнитивни (α = ,838), метакогнитивни (α = ,843) и практични аспект (α = ,743). Добијени резултати указују да је примијењени инструмент валидан за мјерење наставничке рефлексије, те да може служити као средство за професионални развој наставника. С обзиром на величину узорка, било би пожељно да се уради компаративна анализа овог инструмента у више земаља ради међукултуралне валидације, као и да се спроведу лонгитудинална истраживања која би пратила развој рефлексивне праксе наставника.

Консоцијализам као минимални стандард нормативне политичке теорије

Andrej A. Semenov, Zoran D. Nedeljković — Wed, 24 Sep 2025 23:24:51 +0200

Политичка теорија тежи да артикулише шта правда захтева под идеалним (или готово идеалним) условима. Међутим, у дубоко подељеним друштвима, где је сама структура заједничког грађанства упитна, такве тежње могу скренути пажњу са хитнијих питања: који облици политичког поретка су морално прихватљиви под ограничењима? Шта чини крхки мир нормативно одбрањивим када је консензус ван домашаја? Централни аргумент овог чланка је да консоцијализам, задржавајући свој примарни фокус (институционални инжењеринг), треба да буде препознат и као облик минималне нормативне теорије. Механизми консоцијализма – подела власти, међусобни вето, сегментна аутономија – одраз су не само прагматичног компромиса већ у себи садрже и морално резоновање утемељено у плурализму вредности, недоминацији и миру као неопходном предуслову за правду. Ваља признати да су критичари суштински у праву када указују на ограничења консоцијализма у погледу учвршћивања елите и демократског дефицита. Mеђутим, ова критика претпоставља да консоцијализам тежи да постигне исте идеале као либерална или делиберативна демократија. Сасвим супротно, овај рад показује да су амбиције консоцијализма далеко скромније, и управо ту лежи и његова снага – консоцијализам је погоднији у дубоко подељеним друштвима где теорије вишег реда доживљавају неуспехе. Дакле, уместо да одбацимо консоцијализам као постполитички или морално дефицитан, ми га препознајемо као теорију ограничене легитимности која даје приоритет инклузији и обуздавању конфликата у односу на трансформацију. Другим речима, у друштвима где постоји опасност од грађанског рата или ауторитарне доминације, минимални морал консоцијализма је не само одбрањив већ и неопходан. Преобликовањем консоцијализма као референтне тачке за нормативну теорију, проширујемо обим политичке филозофије како бисмо укључили неидеалне услове, али и постављамо тест политичкој теорији који нам говори како изгледа праведно друштво онда када правда мора почети са преживљавањем.

Амерички бојкот британске робе 1764–1770: маркузеовска критика тржишта револуције

Aleksandar Z. Korolija — Fri, 19 Sep 2025 00:00:00 +0200

Овај рад анализира амерички бојкот британске робе у периоду од 1764. до 1770. године кроз теоријску призму Херберта Маркузеа и његовог појма „лажних потреба”, у дијалогу са тезом Тимотија Брина о „тржишту револуције”. Док Бринов приступ наглашава конституисање колонијалног политичког идентитета кроз потрошачки отпор, овај чланак доводи у питање дубину и доследност антиконзумеристичког наратива тог периода. Основна теза рада је да је бојкот био пре свега тактички, а не стратешки потез, усмерен ка изнуди уступака од Британије, а не ка суштинском одбацивању логике тржишта или потрошачког друштва. У раду се користи класна анализа како би се показало да су бојкоти имали различита значења за трговце, власнике плантажа, занатлије и ниже класе, те да је унутрашњи конфликт у оквиру новоформираног патриотског идентитета често био вођен противречним економским интересима и борбом за политичко вођство. Поред тога, указује се на то да су и Бринов и Маркузеов теоријски оквир недовољно осетљиви на улогу класне борбе у формирању идеолошких пракси, као и организацији бојкота. Краткотрајност антиконзумеристичког дискурса, неуспех у стварању локалне производње и брзи повратак британским производима након укидања закона указују на ограничени домет бојкота и његову неспособност да дубље уздрма капиталистичку структуру потреба и потрошње.

Утицај Броковог рада на српску дијалектологију

Tanja Z. Milosavljević, Ana R. Savić-Grujić — Fri, 19 Sep 2025 13:57:32 +0200

Говори призренско-тимочке дијалекатске области представљају најпотпуније проучен део српског језичког простора. Ове говоре проучавали су многи како домаћи тако и инострани слависти, али је први међу њима био норвешки слависта и фонетичар Олаф Брок, професор словенских језика у Ослу. Олаф Брок је током службених обилазака словенских земаља стекао изванредно знање словенских језика и друштвених прилика на тим подручјима. Будући да су у фокусу његове пажње пре свега били гранични говори, године 1901. Комисија за Балкан Аустријске академије наука поверила му је задатак да у Србији изучава најјужније српске дијалекте, који су по језичким особинама специфични и различити од осталих српских говора, те потврди њихову припадност српском језику. У овом тексту је на основу доступних записа и излагања српских дијалектолога о Олафу Броку и резултатима његовог рада на пољу проучавања најјужнијих српских дијалеката реконструисана рецепција славног норвешког лингвисте у српској дијалектологији. Рад представља омаж аутору поводом 120 година од објављивања монографије Die Dialekte des südlichsten Serbiens, која означава почетак систематског и темељног изучавања говора призренско-тимочког дијалекта, односно почетак историје науке о српским дијалектима. Ова монографија, објављена на немачком језику у Бечу 1903. године, утрла је пут будућим интензивним и плодоносним истраживањима српских дијалеката. О месту, достигнућима и важности Брокових истраживања на пољу проучавања најјужнијих српских дијалеката, различитим поводима, говорили су еминентни домаћи и страни језички стручњаци, одајући му „признање и достојну хвалу” (Белић, 1905, стр. CI). Без обзира на то што је монографија Die Dialekte des südlichsten Serbiens у знатној мери постала неактуелна после појаве Белићевих Дијалеката источне и јужне Србије (1905), чињеница је да је Брок „учинио подвиг достојан поштовања” (Ивић, 1994, стр. 57). Нажалост, ни после 120 година ова значајна монографија није преведена на српски језик, што представља један од задатака српске научне јавности.

Учење засновано на изради пројеката у настави енглеског језика струке у високом образовању: могућности и изазови

Snežana M. Zečević, Branislava M. Dilparić, Ana M. Andrejević — Wed, 27 Aug 2025 20:47:57 +0200

Учење засновано на изради пројеката представља значајан приступ у савременом високом образовању, јер промовише следеће концепте: (1) интегрисање знања и вештина студената; (2) учење кроз реализацију истраживачког процеса; (3) бављење проблемима из области интересовања студената; (4) извршавање аутентичних задатака; (5) јавну презентацију и евалуацију резултата; (6) усавршавање рада у групи и (7) активно учешће студената у процесу учења. Настава енглеског језика струке пружа изузетан простор за примену оваквог приступа, јер омогућава студентима, као будућим стручњацима, да унапређују комуникацијске вештине на енглеском језику у домену своје академске и професионалне области.

Примена пројектних активности све чешће је саставни део наставе енглеског језика струке у високом образовању. Иако овај приступ доноси бројне предности, одређена ограничења су такође присутна, што потврђују различите теоријске и емпиријске студије (Becket & Miller, 2006; Fragoulis & Tsiplakides, 2009; Bell, 2010; Boss & Larmer, 2018; Kniazian et al., 2021; Tuyen & Tien, 2021; Anđelković et al., 2022). У циљу сагледавања ових аспеката, спроведена је квалитативна анализa садржаја више теоријских и емпиријских студија, са фокусом на: (1) потребу за интегрисањем пројектних активности у наставу енглеског језика струке у контексту савременог глобалног друштва; (2) основне карактеристике учења заснованог на изради пројеката; (3) теоријске оквире и начела примене овог модела у настави; (4) искуства и ставове студената о предностима и изазовима овог приступа и (5) педагошке импликације израде пројеката, укључујући ограничења и препоруке за даља истраживања.

Сходно томе, циљ овог рада је двострук: 1) да промовише могућности учења заснованог на изради пројеката као савременог модела наставе енглеског језика струке у XXI веку и укаже на потенцијалне недостатке, те 2) да подстакне даље истраживање у области планирања и реализације наставних програма усмерених на развој компетенција потребних за активно и сврсисходно учешће студената у друштву заснованом на знању (Popovska & Piršl, 2013, стр. 43).

Преглед и вредновање урбаних вила у Сарајеву изграђених између два светска рата

Lejla Kahrović Handžić, Ana Z. Nikezić, Marko S. Nikolić — Wed, 27 Aug 2025 11:56:37 +0200

Циљ овог истраживања је преглед специфичне типологије вредне очувања као значајног архитектонског наслеђа ХХ века Босне и Херцеговине. У раду је дат преглед типолошког оквира урбаних вила и просторног оквира Сарајева из прве половине XX века. Интегрална методологија за вредновања архитектонског наслеђа XX века примењена је на 43 урбане виле у релевантној литератури. Резултати овог истраживања приказани су табеларно, заједно са описом примењене интегралне методологије вредновања и провере нивоа аутентичности и интегритета, као и препорукама за заштиту, очување и презентацију целокупног опуса урбаних вила из прве половине ХХ века у Сарајеву.

Почетни кораци у развијању критичког мишљења кроз наставу филозофије: scandalon и рационализација

Ivan Č. Nikolić — Fri, 19 Sep 2025 13:56:40 +0200

У овом раду ћемо говорити о проблему изазивања и успостављања извесних предиспозиција неопходних за успешан развој критичког мишљења као једног од кључних циљева у настави филозофије. Полазећи од дефиниција и препорука које даје Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а које се тичу циљева наставе филозофије, у нашем раду дајемо неколико начина за успешније достизање ових циљева, указујући укратко и на општи структурни оквир из којег је могуће наступити при њиховој реализацији. На почетку те структуре scandalon и рационализација заузимају прва два места. Из те перспективе, указујемо и на значај особина пластичности и незрелости, те на неке од начина њиховог изазивања код ученика. Поред тога, рад обухвата и неке специфичне аспекте критичког мишљења виђене кроз призму логичке и методолошке писмености. Ради бољег разумевања нашег излагања, сам теоријски оквир поткрепљујемо и са неколико примера из учионице. У закључном делу рада, указаћемо да су ово само почетни кораци у развијању критичког мишљења, те да се на путу потпуне реализације овог циља морају остварити и остали кораци попут тестирања, провере итд.

Историјски и друштвени аспекти вакцинације и антивакцинални покрет у свету: утицаји на Србију

Katarina М. Petković — Mon, 06 Oct 2025 11:58:29 +0200

Заразне болести су кроз историју значајно утицале на друштвене токове и цивилизацијски развој. Најстарија документована пандемија описана је током Пелопонеског рата 430. године пре нове ере. Од тада, свет је био погођен бројним епидемијама – од малих богиња и колере до вируса грипа – које су обележиле и XX и XXI век. Ове године обележава се 228 година од примене Џенерове вакцине, која је означила почетак нове ере у превенцији заразних болести. Вакцине већ скоро два века штите људску популацију и у комбинацији са напредним хигијенским мерама, доприносе значајном побољшању квалитета живота. Ипак, и поред доказане ефикасности имунизације, болести које се могу спречити вакцинама и даље представљају глобалну претњу.

У Србији је обавезна имунизација уведена 1839. године, чиме је започета дуга традиција вакцинације и домаће производње вакцина. У новијој историји, Србија је била међу првим земљама које су увеле вакцине против великог кашља, заушака, морбила, као и хепатитиса Б за ризичне групе.

Антивакцинални покрет, присутан широм света, користи различите стратегије како би подрио поверење јавности у безбедност и квалитет вакцина, као и у намере оних који их промовишу. Његов глобални утицај огледа се у порасту неодлучности или потпуном одбијању вакцинације, што представља озбиљну препреку у борби за елиминацију заразних болести које су на путу ерадикације. Тај отпор компликује епидемиолошку ситуацију, доводи до непотребних оболевања, па и смртних исхода од болести које се могу спречити безбедним и ефикасним вакцинама. Кључ успеха јавноздравствених интервенција лежи у транспарентној и емпатичној комуникацији. Враћање и јачање поверења грађана у науку и здравствени систем мора бити приоритет свих актера у области јавног здравља.