Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu

КОНСТИТУИСАЊЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ: ИЗМЕЂУ НОРМАТИВНОГ И СТВАРНОГ

Irena Pejić — 2024-06-24

Конституисање Народне скупштине посматрано кроз нормативни оквир отвара бројна питања везана за потпуну легитимизацију конститутивног процеса највишег представничкиог органа. Сходно скупштинском Пословнику на првој седници Народне скупштине предузимају се активности које су подељене у две групе. Прву групу активности чини: потврђивање мандата народних посланика, избор председника и потпредседника Народне скупштине и именовање генералног секретара. Друга група активности одвија се „по правилу“ на првој седници и то: избор радних тела Народне скупштине и избор чланова сталних парламентарних делегација у међународним организацијама. То значи да је Пословником начињена разлика у снази конститутивних аката и радњи јер се верификација мандата и избор руководства сматрају обавезним на првој седници, док се избор радних тела и формирање парламентарних група може предузимати „по правилу“, односно без обавезујућих рокова. Овакав нормативни оквир пружио је могућност за флексибилно тумачење уставних рокова предвиђених за конституисање Народне скупштине (30 дана) и избор Владе (90 дана). На овај начин, створени су услови за „изигравање“ уставног механизма организације власти што се показало у неколико парламентарних сазива, па и у актуелној четрнаестој легислатури када је председник Народне скупштине биран након протека уставног рока од 30 дана.

УПОТРЕБА ВИРТУЕЛНЕ СТВАРНОСТИ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ МЕСТА ЗЛОЧИНА

Darko T Dimovski — 2024-06-24

Аутор на почетку истиче да су истражитељи места злочина одговорни за идентификацију, прикупљање, чување и паковање физичких доказа на месту злочина, што представља основу за вођење истраге. У новије време долази до тога да се приликом рада на месту злочина користе напредне технологије, с циљем креирање виртуелне реалности која треба да олакша посао истражитељима. Имајући то у виду, аутор у раду настоји да одреди појам и врсте виртуелне реалности. Наредни део рада посвећен је начинима сагледавања места злочина путем виртелне реалности. Последњи део рада односи се на употребу виртуелне реалности од стране студената током школовања.

ДРУШТВЕНЕ ВРЕДНОСТИ КАО ОКВИР НАСЛЕДНОГ ПРАВА: ОСВРТ НА НАСЛЕДНО ПРАВО СЛОВАЧКЕ

Martin Hamřik — 2024-06-24

The paper examines the intricate relationship between social values and inheritance law, specifically focusing on the Slovak legal system. Drawing on Thomas Hobbes's notion of law as society's collective moral compass, the paper argues that social values not only form legislation but can also be shaped and redefined by the law. The paper begins with an overview of the Slovak inheritance law, grounded in Act No. 40/1964 Coll. the Civil Code. The paper then delves into the role of social values as both limits and frameworks within which succession law operates. Five vital social values are examined in detail: liberty, family relationships, equality, responsibility, and community welfare. The paper scrutinises how these values are manifested in the Slovak inheritance law, illustrating both the alignment and tension between social values and legal norms. It explores the balance between individual liberty and familial obligations in succession, the evolving recognition of various family forms, and the implications of equality within the context of inheritance. The paper also considers the moral and legal responsibilities of heirs, both towards the deceased and towards third parties, as well as the broader societal implications of inheritance law in promoting community welfare. The analysis reveals that while the Slovak Civil Code has undergone significant amendments, it still reflects the societal norms of its time of origin, and further revisions may be necessary to align it with contemporary social values and family structures in response not only to societal shifts. The paper contributes to the understanding of the dynamic interplay between law and society within succession law, offering insights that are pertinent not only to Slovakia but also to other jurisdictions.

НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ УПРАВЕ

Milan M Rapajic — 2024-06-24

Модерно управно право базира се на одређеним начелима. Та начела протежу се кроз све институте управног права, дајући им смисао и стварајући једну складну целину. Први и најважнији стуб на којем стоји систем норми управног права је начело законитости којим се управа потчињава праву. Управа је творевина закона, посебно модерна. Она се организује, уређује и поступа по законима. Основна функција управе састоји се у извршавању закона, а ту функцију она обавља потчињена закону. Начело законитости уопштено, а начело законитости управе посебно, у свим модерним државама данас чини основ на коме се гради идеја правне државе. Тежиште начела законитости је на правним делатностима управе, јер се она у односу на закон, односно устав, ту јавља у два облика, и то: као доносилац конкретног управног акта и затим као доносилац нормативног подзаконског акта. Концепција законитости примењена на управни акт подразумева недопустивост да се без законске основе употребе принудна средства, што произилази из извршног карактера једног ауторитативног акта са једностраним утврђивањем права и обавеза странака. У том смислу, законитост управног акта мора да обухвати све његове битне елементе (надлежност, форму, основна правила поступка, сврху, па чак и материјално-правна питања). Када је реч о нормативном акту управе, начело законитости делује у два смера: егзистенцијалном и садржинском. У раду се излажу појам и садржина начела законитости управе, однос начела законитости и дискреционе оцене, као и однос овог начела са принципом сразмерности, као једним од новијих принципа у европском континенталном јавном праву.

ПРОЦЕДУРАЛНИ УСЛОВИ ЗА РАСКИД УГОВОРА О МЕЂУНАРОДНОЈ ПРОДАЈИ РОБЕ

Uros Zdravkovic — 2024-06-24

Предмет овог рада су процедурални услови за раскид уговора о међународној продаји робе у режиму Конвенције УН о уговорима о међународној продаји робе (Бечка конвенција). Анализирају се формалне радње које једна уговорна страна треба предузети уколико жели да ваљано раскине уговор, односно, да њена једнострана изјава о раскиду произведе правно дејство. Предмет расправе су одговарајуће одредбе Конвенције, затим доступна судска и арбитражна пракса, као и одговарајући ставови у домаћој и страној литератури. Конвенција не предвиђа аутоматски раскид уговора. Уговорна страна која жели да раскине уговор, мора о обавестити другу страну о раскиду: у супротном изјава о раскиду не производи дејство. Уговорна страна није у обавези да покреће било какав правни поступак како би остварила своје право на раскид. Раскид представља једнострану изјаву воље и доводи до престанка уговорног односа. Изјава о раскиду мора бити јасна, безусловна, изричита и недвосмислена. Она може бити дата и на имплицитан начин, путем конклудентних радњи, али и тада мора бити таква да код разумног лица успостави уверење да је уговор раскинут.

ДЕЈСТВО ОДЛУКА УСТАВНОГ СУДА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ НА ПРОМЈЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ВЛАСТИ ЕНТИТЕТА И БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ: да ли је Уставни суд остварио улогу заштитника устава и уставности у Босни и Херцеговини?

Milan B Pilipović — 2024-06-24

Уставни суд БиХ, својим одлукама утицао је на значајне промјене уставне организације власти и ентитета и Босне и Херцеговине. Приликом доношења одлука постојали су дијаметрално супротни ставови судија, а са теоријскоправног аспекта, спорна су образложења већинске одлуке суда. Доношењем одлуке о „конститутивности народа” на цијелој територији Босне и Херцеговине, Уставни суд БиХ је утицао на значајне промјене уставне организације власти Републике Српске и Федерације БиХ. Начин на који је имплементирана наведена одлука је супротан одредбама ентитетских Устава и Устава БиХ, јер је амандмане својом одлуком наметнуо високи представник. Високи представник је дјеловао као уставотворна и законодавна власт, доносећи законе којима је, мимо воље ентитета, успостављао нове надлежности и нове институције Босне и Херцеговине и на тај начин извршио ревизију Устава Босне и Херцеговине. Прихватајући надлежност за оцјењивање уставности закона које је доносио високи представник за БиХ, још прије двије деценије, а и данас, Уставни суд је одлучивао да су исти у складу са Уставом БиХ, дајући тиме легалитет дјелатности високог представника и новим институцијама Босне и Херцеговине којих у Уставу БиХ нема. Тако је Уставни суд својим одлукама утицао и на промјену организације власти Босне и Херцеговине. Аутор закључује да Уставни суд БиХ није остварио своју улогу заштитника устава и организације власти БиХ и ентитета.

ЈЕДНОСТРАНО ОТКАЗИВАЊЕ БРАКА У РИМУ

Imran Rašljanin — 2024-06-24

Предмет овог рада је једнострано отказивање брака са аспекта римског права. У римском систему је унилатерално отказивање брака било познато под називом repudium. О репудијацији се може говорити и код брака са манусом (matrimonium cum manu) и код брака без мануса (matrimonium sine manu). У браку са манусом репудијација је била дозвољена само мушкарцу, док у браку без мануса она постаје дозвољена и жени. У раду ћемо приказати какву форму, услове и реперкусије је имала римска репудијација. Током рада ћемо представити улогу paterfamilias-a, који до половине доба Републике имао широку власт и без пристанка оца породице брак не би могао да се склопи, односно, био је ништав по правилу quad nullum est nullum producit effectum. Постепеном либерализацијом брачних односа улога оца породице се смањује, маргинализује у поступку склапања брака. Репудијација доводи до огромног броја развода, а које је као проблем видео одређени број римских императора, те су својом легислативном функцијом покушали да се томе супроставе.

ЗАШТИТА ОСНОВНИХ ПРАВА У КОНТЕКСТУ СУРОГАТ МАТЕРИНСТВА: ОСВРТ НА НОВИЈУ ПРАКСУ ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА

Marina Radovanović — 2024-06-24

Сурогат материнство сврстава се у ред етички најосетљивијих феномена данашњице. Различита виђења природе, сврхе и последица сурогат материнства – воде до различитих приступа држава у погледу политичког и правног регулисања ове праксе. Као последица тога, парови који се одлучују за овакав вид асистираног родитељства, неретко су приморани да читав поступак спроведу ван територије матичне државе. Тиме и сам феномен поприма карактеристике транснационалног, стварајући сложено тле за заштиту људских права, превасходно права детета које се рађа у условима сурогат материнства. Последично, национални судови бивају приморани да вагају између забране сурогат материнства и заштите јавне безбедности, са једне стране, и заштите најбољег интереса детета, са друге стране. Круг се, међутим, не затвара у пољу националног правосуђа. Тако се на дневном реду Европског суда за људска права све чешће налазе деликатне представке у вези са заштитом приватног и породичног живота у светлу сурогат материнства. Два таква скорашња случаја наћи ће се у средишту овог истраживања, пружајући оквир за разумевање својеврсног континуитета у резоновању Европског суда за људска права у овом домену, али и за идентификацију нових жаришних питања која ће неизбежно пратити модалитете савременог транснационалног сурогатства.

Кључне речи: основна права, Европски суд за људска права, сурогат материнство, поштовање приватног и породичног живота, најбољи интерес детета, људско достојанство, забрана дискриминације.

ОД ОГРАНИЧЕЊА СЛОБОДЕ КРЕТАЊА ДО ЛИШЕЊА СЛОБОДЕ ОСОБА У ПОТРЕБИ ЗА МЕЂУНАРОДНОМ ЗАШТИТОМ – УСКЛАЂЕНОСТ ДОМАЋЕГ ПРАВА СА СТАНДАРДИМА ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА

Aleksandra Kastratović — 2024-06-24

Особе у потреби за међународном заштитом се већ налазе у тешкој ситуацији јер је њихов статус неизвестан. Када поднесу захтев за утврђивање статуса, уобичајено је да им слобода кретања буде ограничена, док се о том статусу не одлучи. Међутим уочава се проблем јер такво обично ограничење њиховог кретања у пракси може да прерасте у лишење слободе. Циљ рада је да се утврди када и под којим околностима ограничење слободе кретања прераста у лишење слободе и да ли се узима у обзир тежак положај лица којима је потребна међународна заштита, те да ли је право Републике Србије усаглашено са стандардима Европског суда за људска права о овим питањима. Анализа указује на закључак да на основу норме домаћег права, из Закона о азилу и привременој заштити која се односи на ограничење слободе кретања тражилаца азила у пракси може настати проблем. Наиме, иако наш законодавац задржавање странаца и тражилаца азила у прихватилишту за странце квалификује као обично ограничење слободе кретања, у суштини ситуација у којој се они на основу норми домаћег права могу наћи је својствена лишењу слободе, те су дати предлози потребних промена на законодавном нивоу.