Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu

УРБАНИСТИЧКО ПЛАНИРАЊЕ И РАЗВОЈ И ПОТРЕБА ЗА БАЛАНСИРАЊЕМ ЈАВНОГ И ПРИВАТНОГ ИНТЕРЕСА

Tina Przheska — Mon, 22 Dec 2025 14:04:42 +0100

Урбано планирање и развој су процеси који се могу посматрати са много различитих аспеката. Једно од најважнијих питања у вези са урбанистичким планирањем и развојем тиче се стварања система који обезбеђује одрживи урбани развој. Функционалност оваквог система мери се пре свега његовим капацитетом да обезбеди урбани развој који је у складу са еколошким, друштвеним и економским захтевима савременог живљења. Постизање оваквих циљева захтева балансирање јавних и приватних интереса који се често сукобљавају. Иако постоји много фактора који доприносе функционалности система, овај рад се фокусира на регулативу која се односи на урбано планирање и развој и њену улогу у одрживом урбаном развоју. Главни фокус истраживања овог рада је регулисање урбанистичког планирања и развоја у македонском правном систему и његов капацитет да створи правичну равнотежу између јавних и приватних интереса у потрази за одрживим урбаним развојем.

СТРОГИ ФОРМАЛИЗАМ ЗАВЕШТАЊА ИЛИ СУВЕРЕНОСТ ПОСЛЕДЊЕ ВОЉЕ ЗАВЕШТАОЦА – ЧЕМУ ДАТИ ПРИМАТ?

Novak Krstić — Mon, 22 Dec 2025 14:05:16 +0100

У раду се разматра сукоб између строгог формализма и тестаментарне намере у завештајном праву. Традиционално, завештања су строго формални правни послови: свако одступање, па и мање, чини завештање неваљаним и води примени законског наслеђивања. Англо-америчка теорија и пракса развиле су флексибилне приступе који дају првенство тестаментарној намери у односу на строго придржавање форме, пре свега доктрину „безазлене грешке“ (harmless error) и доктрину „дискреционог овлашћења“ (dispensing power). Оне су утицале на законодавство и судску праксу у common law системима и подстакле расправу у континенталноевропској теорији о томе да ли првенство треба дати строгом формализму или тестаментарној намери. Развој дигиталних технологија додатно компликује питање, јер електронска завештања нису регулисана, па постоји реалан ризик да буду поништена упркос јасној тестаментарној намери. У раду се, међутим, упозорава на опасности превише либералног модела, нарочито широких дискреционих овлашћења су, која могу нарушити заштитну и доказну функцију форме. Аутор предлаже средњи пут: очувати суштинске елементе форме који служе тим функцијама, али дозволити судовима да, in favorem testamenti, заобиђу мање формалне недостатке када је тестаментарна намера доказана. Таква флексибилност боље би уважила последњу вољу завешталаца а да се при том не напусте основне заштитне функције форме, и створила би простор да се призна ваљаност завештања сачињених уз помоћ технологије и пре свеобухватног законског уређења електронских завештања.

ОПРАВДАНОСТ ПРАВА ГРАЂЕЊА НА ПОЉОПРИВРЕДНОМ ЗЕМЉИШТУ

Rodna Živkovska, Tea Lalevska — Mon, 22 Dec 2025 14:04:09 +0100

Пољопривредно земљиште које је, према компаративном праву и према македонском општем Закону о својини и другим стварним правима и посебном Закону о пољопривредном земљишту, проглашено за ствар од општег интереса која је намењена за обављање пољопривредне делатности као основно средство у производњи. Закон о пољопривредном земљишту прокламује његово рационално коришћење које подразумева његово обрађивање којим би се сачувала његова бонитетна класа ради квалитетне пољопривредне производње. У том циљу правним прописима дозвољена изградња објеката на пољопривредном земљишту који служе пољопривредној производњи као и бенефима од ње. У македонском правном систему проширена је листа врсте објеката који се могу градити на пољопривредном земљишту. Међутим, у пракси је ово проширење злоупотребљено јер је довело до енормног грађења на пољопривредном земљишту тако да је дошло до супротне импликације – да то земљиште више служи туризму и спорту, а не за повећање приноса пољопривредних производа. Осим тога, то је довело и до пораста увоза пољопривредних производа из иностранства. Због тога се и поставља питање како македонски правни систем новим правним нормама да превазиђе овај друштвени конфликт?

Кључне речи: право, пољопривредно земљиште, јавни интерес, грађење.

ПРАВНИ ЕФЕКТИ ПРИЗНАЊА ИСТОПОЛНИХ ЗАЈЕДНИЦА – ПРИМЕНА ЕВРОПСКИХ СТАНДАРДА

Uroš Novaković — Mon, 22 Dec 2025 14:05:38 +0100

Вековна дефиниција брака у делу који се односи на различитост полова, доведена је у савремено доба под знак питања. У упоредном праву наводе се три приступа проблему признања права истополним заједницама: систем признања одређених права на основу регистроване заједнице, систем непризнавања никаквих права, систем закључења брака.

Традиционално, повреда права ових особа, према пракси ЕСЉП, тумачена је као повреда права на приватни живот. Међутим, овакав приступ важио је до 2010. године, када ЕСЉП у случају Шалк и Копф против Аустрије, пресуђује да се однос између особа истог пола може подвести под појам породичног живота. Овом пресудом у потпуности је још једном дат смисао ставу да је ЕКЉП жив инструмент који се развија у зависности од друштвених околности и конкретних услова савременог (породичног) живота.

На основу анализиране праксе ЕСЉП произлази следеће: суд тражи да особе истог пола буду у стабилној трајној заједници да би утврдио постојање породичног живота међу њима; стабилност и трајност хомосексуалне заједнице манифестује заједнички живот; да би постојао породични живот, није довољно да ове особе буду у краткотрајној, пролазној и нестабилној вези, већ је потребна стабилна заједница, што се може показати кроз заједничко место пребивалишта, дељење трошкова становања, заједничко привређивање, стицање имовине у заједници.

За разлику од претходне праксе до 2010. године, када је ЕСЉП одбијао да призна однос између особа истог пола, као однос који се може сматрати породичним животом, у новијим пресудама суд, по правилу, сматра овај однос породичним животом, те непостојање правне регулације и правне заштите ових односа карактерише као повреду права на поштовање породичног живота.

НАЧЕЛО САМОСТАЛНОСТИ ОРГАНА ДРЖАВНЕ УПРАВЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Danilo Stevandić — Mon, 22 Dec 2025 14:06:05 +0100

Начело самосталности представља правно уређен однос органа државне управе према другим државним органима и недржавним субјектима и подразумева релативну – објективним правом уређену – организациону и функционалну самосталност органа и функционалну самосталност овлашћеног службеног лица. Након лексичко-семантичке анализе термина и разграничења појмова, најпре је дат приказ теоријскоправне скице самосталности органа државне управе, а затим историјскоправни осврт и анализа нормативног оквира у Републици Србији. Аутор закључује да уставне и законске норме чине добар нормативни оквир за самосталност органа државне управе, али да постоји потреба за његовим побољшањем. Важније од тога јесте стално унапређивање политичке праксе и правне традиције у погледу поштовања и доследне примене правних норми, тј. обликовање увреженог мишљења о неприхватљивости правно недопуштених утицаја на рад органа државне управе.

ДРЖАВНО-ВЕРСКО ПРАВО КРАЉЕВИНЕ СХС ДО 1930. ГОДИНЕ: ЗАКОНИ О ПРИЗНАТИМ ВЕРОИСПОВЕСТИМА

Aleksandar Vasiljević — Mon, 22 Dec 2025 14:09:15 +0100

Плуралитет државно-црквених релација упућује на потребу типологизације могућих односа унутар којих је могуће препознати специфичности нашег времена и простора. У овом раду размишљања су усмерена ка правно-историјском приступу државно-верске регулативе у Првој Југославији. „Нова држава“ успоставила је посебну политику државно-верског права. Елиминисањем концепта „државне цркве“ и променом модела државно-црквениих односа, постигнут је ефекат решавања сложених питања правног положаја и деловања цркава и верских заједница. Систематичним законодавством обезбеђен је конзистентни третман традиционалним црквама и верским заједницама, који чини да сложени међусобни односи дистанцираних заједница прате процес интеграције и међусобне коалиције. Државно-верско право у Југославији и концепт државног и националног јединства, промовише флексибилни однос између различитих конфесија и равнотежу у комуникацији са другим верским заједницама.

ГРАЂАНСКОПРАВНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ УСЛЕД ТЕРОРИСТИЧКИХ АКАТА, ЈАВНИХ ДЕМОНСТРАЦИЈА И МАНИФЕСТАЦИЈА

Bojana Arsenijević — Mon, 22 Dec 2025 14:11:49 +0100

Закон о облигационим односима уређује грађанскоправну одговорност за штету проузроковану у условима друштвених конфликата – терористичких аката и јавних демонстрација. Истом законском нормом обухваћена је штета проузрокована током јавних манифестација. Одговорност је објективна и терети државу. Ограничена је на одређене облике штете насталe смрћу, телесном повредом, уништењем или оштећењем имовине физичког лица. У раду се разматрају услови овог случаја одговорности, са посебним освртом на узрочну везу.

Поједине државе које су биле у саставу бивше СФР Југославије познају овај случај одговорности државе, јер су након отцепљења усвојиле законе о облигационим односима на основу савезног Закона о облигационим односима из 1978. године. Поједине су напустиле такво правно решење. У упоредном праву слично уређење овог случаја проузроковања штете је раритет. Оштећени имају право на накнаду штете услед кривичних дела, укључујући терористичке акте. Одговорност државе постоји у погледу штете коју припадници полиције нанесу учесницима демонстрација. Правило је да за штету насталу током јавних демонстрација одговара лице које ју је проузроковало, односно појединци одговарају за штету коју нанесу другим учесницима демонстрација.