Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu

ВЕРСКА ПРИПАДНОСТ ДЕЦЕ У ПРОЈЕКТИМА МЕЂУВЕРСКИХ ЗАКОНА КРАЉЕВИНЕ СХС- ЈУГОСЛАВИЈЕ 1919–1941

Dalibor B Đukić — Wed, 29 Jan 2025 13:52:44 +0100

Непосредно након проглашења заједничке државе Јужних Словена започет је процес усклађивања верског законодавства које је важило у различитим историјским покрајинама које су ушле у састав те државе. Прописи који су регулисали организацију и деловање појединих верских организација донети су тек након што је уведен Шестојануарски режим 1929. године, док је рад на општем пропису који би регулисао међуверске односе и правни статус свих верских организација настављен све до 1941. године, када је због избијања Другог светског рата обустављен. Једна од деликатних материја коју је требало уредити интерконфесионалним законодавством била је верска припадност деце. У раду се заступа теза да иако су различити пројекти међуверских закона и уредби усвојили, за време у ком су настали, модерну концепцију детерминисања верске припадности деце, задржана су и конзервативна решења која су ишла у прилог признатим и усвојеним вероисповестима што је било у складу са важећим системом односа државе и цркава и верских заједница у Краљевини СХС-Југославији.

Појмовно одређење и битна обележја концесија у праву Европске уније

Drago Divljak — Wed, 29 Jan 2025 13:53:23 +0100

Сажетак: Предмет правне анализе у овом раду је појмовно одређење и битна обележја концесија у праву ЕУ. Посебна пажња је усмерена ка преносу оперативног ризика, који се појављује као кључно обележје тог одређења. Разматрање је засновано на релевантној регулативи ЕУ а у значајној мери и на пракси Суда правде ЕУ која је незаобилазна у овој материји. Истовремено, анализа указује на отворена питања и недостатке у погледу нормативног стања у датој области.

У раду се изводи закључак да Директива о концесијама из 2013, по први пут, на потпунији начин, покушава да појмовно одреди концесију и утврди њена битна обележја. При том за основу свог регулисања преузима праксу Суда правде ЕУ и њене релевантне закључке. У том аутономном концепту концесија, она фактички подиже пренос оперативног ризика на ранг најважнијег обележја концесија у праву ЕУ. Но и поред значајне пажње која је посвећена овом питању, његов нормативни оквир и даље садржи отворена питања и недостатке. Посебно је то изражено у погледу непрецизности и неусаглашености правних решења. У исправљању ових недостатака главни задатак ће имати Суд правде ЕУ. Међутим, не треба испустити из вида и одређене могућности националних закона држава чланица у том погледу.

Различити нормативни приступи у погледу обезбеђивања услова достојанственог рада за платформске раднике

Сенад Јашаревић, Darko M Božičić — Wed, 29 Jan 2025 13:54:02 +0100

Питање правног статуса платформских радника већ дуже време окупира пажњу стручне јавности, али и даље остаје без јединственог одговора. Најповољније решење за саме платформске раднике темељи се на идеји о њиховом изједначавању са запосленима из разлога што претпоставља да уживају сва права из радног односа. Насупрот овом ставу је идеја о успостављању одређеног (ограниченог) обима права која би уживали радници платформе. С тим у вези поставља се питање која су то права и који је њихов обим, са чим у вези се у радноправној теорији јавља неколико алтернатива. Прва се заснива на успостављању посебне правне категорије за платформске раднике, за које је предвиђено уживање ограниченог скупа права из радног односа. Тако су поједине земље, попут Велике Британије, предвиделе посебан статус за лица која обављају послове ван радног односа, па самим тим и уживају одређена права по основу свог рада. Друга алтернатива долази од Међународне организације рада која сугерише три групе права која се могу и морају применити на платформске раднике, наводећи у том контексту своје специфичне изворе којима се успостављају међународни стандарди у погледу појединих права. На крају, свој нормативни одговор на предметно питање даје и Европска унија кроз усвајање Директиве о побољшању услова рада платформских радника. Аутори кроз ово истраживање анализирају поменута различита решења за имплементирање услова достојанственог рада платформих радника.

О ЈЕДНОГОДИШЊЕМ РОКУ ЗАСТАРЕЛОСТИ

Nenad Tešić — Wed, 29 Jan 2025 15:01:17 +0100

Закон о облигационом односима - ЗОО (1978) је захваљујући својим унутрашњим квалитетима опстао до данас и то не само у Републици Србији, већ и у свим државама које су настале дисолуцијом Југославије (уз мање измене и прилагођавања). Анализа одређених правних института, као што је застарелост показује да се промет роба и услуга значајно развио у односу на време када су формулисане норме Закона о облигационим односима и да њихова примена у бројним случајевима захтева више од пуког граматичког тумачења. Од колебања у судској пракси нису изузете ни норме о једногодишњем року застарелости потраживања (ЗОО члан 378). У раду планирам да се осврнем управо на такве случајеве, који су због своје сложености доспели и до највиших судских инстанци у Републици Србији и у региону Југоисточне Европе. Нека потраживања, као што су она мобилног оператора за испоруку услуге мобилне телефоније се релативно лако могу подвести под законску формулацију „потраживање поште, телеграфа и телефона за употребу телефона“ иако мобилни оператор није пошта и упркос томе што савремени паметни телефони ни мало не личе на своје претече из 1978. Слично је и са потраживањем за испоруку сигнала кабловске телевизије путем коаксијалног или оптичког кабла које се лако може изједначити са формулацијом „потраживање радио-станице и радио-телевизијске станице за употребу радио-пријемника и телевизијског пријемника.“ Међутим, ситације као што су потраживања за испоруку услуге коришћења интернета ради употребе рачунара, самостално или у пакету са потраживањима за испоруку других услуга и продају роба (отплата различитих уређаја на рате: паметног телефона, сата и сл.) ствара веће дилеме. Сличне недоумице се појављују код обједињене наплате комуналних потраживања, на пример, Инфостан у Београду, Информатика у Новом Саду и др. Поставља се питање, да ли законски израз „потраживање накнаде за одржавање чистоће“ обухвата: услуге канализације, сакупњање и транспорт комуналног отпада, третман кабастог отпада и одлагање комуналног отпада, или још сложеније да ли законски израз „потраживање накнаде за испоручену воду“ подразумева ставке хладна вода, накнада за коришћење водног добра и накнаду испуштену воду. Који је рок застарелости за потраживања управљања и одржавања зграде који настају по Закону о становању и одржавању стамбених зграда. Шта је са потраживањима накнаде за услугу паркирања на јавним паркиралиштима и сл.

Поред ових недоумица у пракси се отворило питање, да ли потраживање услуге телефона у истом року застарева и према домаћинству и ако је услуга испоручена правним лицима и сл. Напред наведено, указује на потребу да се приликом евентуалне реформе облигационог права размисли и о преформулацији члана 378 ЗОО. Од значаја је да будуће законодавно решење довољно широким изразима обухвати услуге које су актуелне, али и потраживања из оних услуга које данас можемо само наслутити на основу процеса убрзане дигиталне трансформације привредних активности и друштва у целини, на пример, потраживања накнаде на коришћење вештачке интелигенције и сл.

УПОРЕДНА АНАЛИЗА СИСТЕМА ПРИЗНАЊА СТРАНИХ СУДСКИХ ОДЛУКА ПРЕМА ЗАКОНУ О РЕШАВАЊУ СУКОБА ЗАКОНА СА ПРОПИСИМА ДРУГИХ ЗЕМАЉА И ПРЕМА ХАШКОЈ КОНВЕНЦИЈИ ИЗ 2019. ГОДИНЕ

Marko Jovanović, Sanja Marjanovic — Wed, 29 Jan 2025 00:00:00 +0100

Пре нешто више од годину дана ступила је на снагу Конвенција о признању и извршењу страних судских одлука у грађанским или трговинским стварима, закључена 2019. године под окриљем Хашке конференције за међународно приватно право. Имајући у виду историјат њеног настанка, квалитет решења, као и амбиције њених најгласнијих пропонената, може се очекивати да ће ова Конвенција у будућности постати веома значајан извор међународног приватног права. У светлу потенцијалног разматрања потребе приступања Србије овој Конвенцији, корисно је детаљно упоредити режиме признања страних судских одлука прописане домаћим Законом о решавању сукоба закона са једне и Конвенцијом са друге стране. Анализе показују да, упркос одређеним разликама (пре свега на плану тзв. јурисдикционих филтера, посебног решења за признање одлука о накнади штете и проблема признања одлуке у ствари у којој поступак пред судом државе признања још увек траје), које су превасходно последица разлике у природи двају извора права и тренуцима у којима су доношени, суштинских разилажења тих система заправо и нема. Штавише, Конвенција садржи веома богат и софистициран систем ограничења примене одређених својих делова, што потенцијално заинтересованим државама, па тако и Србији, може да олакша дилеме које се јаве приликом разматрања потребе приступања.

Начело непосредности у скраћеном кривичном поступку према ЗКП Србије из 2011. године (први део: структурални и модалитетни сегмент непосредностти)

Snežana S. Brkić — Thu, 13 Mar 2025 12:40:11 +0100

Предмет нашег истраживања је начело непосредности у скраћеном кривичном поступку према ЗКП Србије из 2011. године. У овом чланку објављени су резултати првог дела истраживања, у коме је вршена анализа структуралног и модалитетног сегмента начела непосредности. Структурални сегмент постулиран је у чл. 419, ст. 1 ЗКП и он подразумева да суд може засновати пресуду само на доказима који су изведени на главном претресу. То правило важи без изузетка, како у општој кривичнопроцесној форми, тако и у скраћеном поступку.

Модалитетни сегмент непосредности садржи императив за непосредним извођењем доказа на главном претресу. У скраћеном поступку сходно се примењују одредбе општег кривичног поступка, како у погледу основног правила, тако и у погледу допустивих изузетака од овог сегмента. То подразумева извесна прилагођавања, тако да одлуку о посредном начину извођења доказа не доноси судеће веће, него судија појединац. Осим тога, одредба чл. 404 ЗКП, која предвиђа могућност извођења доказа изван главног претреса, представља одступање од модалитетног сегмента непосредности у општем поступку, али не и у скраћеном поступку, управо због тога што те радње предузима судија појединац.

Најкрупније одступање од правила о непосредном извођењу доказа налази се у одредби чл. 406 ЗКП. Због изједначења несудских и судских доказа, она доприноси још радикалнијем извитоперењу модалитетног аспекта начела непосредности. Систематским тумачењем одредаба ЗКП долазимо до закључка да слична опасност преливања доказног материјала из предистражног поступка у главни поступак постоји и у скраћеној процедури, без обзира што у њој изостаје фаза истраге.

1 ДЕСЕТ ГОДИНА ОД ДОНОШЕЊА ЗАКОНА О ИЗВРШЕЊУ ВАНЗАВОДСКИХ САНКЦИЈА И МЕРА

Ivan Milić, Dragiša Drakić — Thu, 13 Mar 2025 12:41:41 +0100

Санкције које се не састоје у лишењу слободе учиниоца кривичног дела све чешће се прописују. Такође и казна затвора у погледу места извршења није више као што је некада била – јер она може да се извршава или у казненом заводу или у просторијама у којима осуђени станује. Евидентно да се повећава и број мера безбедности. У погледу прописивања санкција слична је ситуација и када је реч о прекршајима.

Уколико је казнена санкција изречена и одлука, по правилу, постала правноснажана следи извршење санкције. Извршење казнених санкција уређује се многобројним прописима различите правне снаге – законима и подзаконским актима. До 2014. године „главни пропис“ у области извршења казнeних санкција био је Закон о извршењу кривичних санкција и подзаконски акти донети на основу њега.

Године 2014. Народна скупштина донела је Закон о извршењу ванзаводских санкција и мера, који је 2018. године измењен и допуњен. Овим законом уводе се значајне новине у погледу извршења појединих санкција које су изречене учиниоцима казнених дела: кривичних дела, прекршаја и привредних преступа. Њиме се, такође, уређују извршење појединих мера према осумњиченом, окривљеном или осуђеном лицу. Овај Закон је lex specialis у односу на Закон о извршењу кривичних санкција.

МЕЂУНАРОДНА НАДЛЕЖНОСТ СУДОВА СРБИЈЕ И ПОВРЕДА АУТОРСКОГ ПРАВА НА ИНТЕРНЕТУ: ТУМАЧЕЊЕ ЧЛАНА 53. СТАВ 1. ЗАКОНА О РЕШАВАЊУ СУКОБА ЗАКОНА СА ПРОПИСИМА ДРУГИХ ЗЕМАЉА

Petar Đundić — Thu, 13 Mar 2025 12:41:50 +0100

Природа интернета као средства за комуникацију и размену информација рађа специфичне проблеме за међународно приватно право. Један од њих се односи и на утврђивање међународне судске надлежности у случајевима повреде имовинских и личних права аутора извршених употребом интернета. У контексту српског права и у вези са овом врстом спорова, домаћи судови се налазе у прилици да пруже одговор на питање како се тумачи одредба чл. 53. ст. 1. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, која везује међународну надлежност код вануговорне одговорности за штетеу за чињеницу да је на територији Србије настала штета. Анализа која је била предмет овог рада указује на то да је, код поменуте врсте спорова, нецелисходно изједначити место настанка штете са местом из којег је могуће приступити заштићеном садржају. Уместо тога, постојање чврсте везе између спора и Србије и заштита интереса обе странке у поступку обезбеђују се прихватањем надлежности у ситуацији када је могуће закључити да је деловање потенцијалног штетника било усмерено према корисницима интернета на територији Србије.

ПОСТУПАК ЗА РЕШАВАЊЕ СПОРНОГ ПРАВНОГ ПИТАЊА

Olivera Jokić — Thu, 13 Mar 2025 12:42:42 +0100

Поступак за решавање спорног правног питања је поступак који се покреће по службеној дужности у току трајања конкретног првостепеног поступка. У том поступку највиша судска инстанца треба да одговори на правно питање првостепеног суда које се односи на захтев за тумачење права или на попуњавање правних празнина и на тај начин спречи неуједначену судску праксу. С обзиром на то да се врховна инстанца треба изјаснити о одређеном правном питању и пре првостепеног пресуђења, предвиђен је додатни услов допуштености таквог изјашњавања — то конкретно правно питање треба да се поставља у већем броју предмета. Међутим, пракса највише инстанце је неуједначена, због чега се у раду покушава одредити тај правни стандард. Централни део рада је сам предмет поступка — спорно, односно „нерешено“ правно питање — као и његова обележја. О тим питањима се у доктрини заузимају различити ставови, док је пракса врховне инстанце дивергентна. Тезе које се испитују у раду су: 1) спорно правно питање није претходно питање, и 2) оно може бити и материјалноправне и процесноправне природе.

Консолидација повериоца и дужника. Confusio у римском праву и у Аустријском грађанском законику (ABGB)

Michael Binder — Thu, 13 Mar 2025 12:43:30 +0100

In both Roman law and Austrian civil law, there is a question regarding whether a consolidation between a creditor and his debtor leads to an expiration of the creditor’s claim and the debtor’s obligation. The following article focuses on legal relationships in which more than two parties are involved, meaning it would still be possible for the creditor (or his heir) to raise a claim against the debtor. Firstly, it is necessary to analyse a case from the Roman jurist Paulus (D. 46, 1, 71 pr.). Following this analysis, the legal situation in Roman law is compared to that in Austrian civil law.