The EDUCATION IN NAZI GERMANY FROM 1933 TO 1945

Sažetak

Резиме

Након пада Вајмарске републике, у Немачкој је на власт дошла НСДАП и нацисти, окупљени око свог вође Адолфа Хитлера. У то време (од 1928. до 1934.), Немачку је захватила највећа економска криза, која је до тада могла да захвати једну модерну државу света. Узроци тога су бројни и углавном се везују за претходни пораз Немачке у Првом светском рату, уништење њене велике привреде и финансијског система, незапослесност, сиромаштво и глад и велика политичка криза која је захватила Немачку. То је довело до бројних грађанских немира и демонстрација. Поред објективних узрока, као кључни разлог оваквог стања у Немачкој, и пре свега главне кривце пораза Немачке у Првом светском рату и кризе која је захватила Немачку, Адолф Хитлер и нацисти су оптужили Јевреје и остале народе који нису припадали Аријевској раси. Након тога, Немачка је економски знатно ојачала (Бецић, 2019), што су нацисти искористили за остваривање својих крајње нехуманих и нечовечних идеја.

У периоду нацистичке Немачке „...је нарочито био изражен Антисемитизам“ (Kleg, 1995: 334). Донет је и посебан државни програм Холокауст, који је између осталог подразумевао „...потпуну обесправљеност Јевреја“ (Rich, 2019: 51), а како се касније испоставило, и „...њихову депортацију у логоре смрти“ (Миленовић, 2015: 565) и физичко истребљење оличено у „...коначном решењу јеврејског питања“ (Whitaker, 1981: 192). У Холокаусту, нису једине жртве били Јевреји, него и „...комунисти, хомосексуалци, особе склоне разним болестима зависности, ментално ретардиране особе, Роми, Словени, пре свега Руси и остали народи“ (Friedman, 1995: 339). Све ово могло би се представити одређеним редоследом. Након Кристалне ноћи, 1933., донети су Нирнбершки закони„...који су Немцима дали превелика грађанска права“ (Ђорђевић и Пирнер, 2019: 49). Потом је уследио прогон, углавном Јевреја, али и осталих  народа који не припадају Аријевској раси (Fallace, 2018) у више фаза (Прогон, Гето, Депортација, Коначно решење и Њихов живот након ослобођења (Миленовић, 2015).

У раду се проучава васпитање у периоду нацистичке Немачке од 1933. до 1945. За остваривање својих циљева, нацисти окупљени у Националсоцијалистичкој радничкој партији (НСДАП), су поред бројних закона и државних програма, велики значај видели у васпитању и васпитном деловању. Конкретизација циља васпитања у периоду нацистичке Немачке је подразумевала васпитање деце и омладине на еугенистичким, националистичким, расистичким, антисемитистичким, идеолошким, окултистичким, теозофским, милитаристичким и алхемијским основама с циљем подстицања и развијања свести о значају и потреби стварања и очувања чисте Аријевске расе, о немачком народу као најцивилизованијем и Богом даним да завалада светом, са својом узвишеном традицијом и културом.

Као друштвени и категоријални педагошки појам, васпитање је одувек било моћно средство за остваривање друштвених циљева. Историјски посматрано, оно је такву улогу имало кроз све историјске епохе. У новијој историји, тежило се приближавању васпитања самом васпитанику и његовим потребама, али је и тада, ма колико се тежило слободи у васпитању, било друштвено условљено. Најизразитији пример друштвене условљености и одређености васпитања, јесте васпитање у периоду нацистичке Немачке од 1933. до 1945., које је у великој мери било засновано на поставкама фашистичке педагогије настале 20.-тих година 20. века у Италији, али са знатно екстремнијим циљевима, принципима и методама. Васпитањем у периоду нацистичке Немачке, углавном су се бавили неки од немачких педагога, припадника НСДАП-а, пре света Алфред Бојмлер, Ернст Крик и Теодор Лит. Ипак, темеље васпитању у периоду нацистичке Немачке поставио је главни идеолог нацизма Алфред Розенберг. Значајан допринос дали су и остали нацистички идеолози Карл Халс Хосе, Видо фон Лист, Карл Ернст Крапт, Рудол фон Зеботендорф и Дитрих Екарт. Њихова учења била су заснована на принципима еугенизма, национализма, идеологизма, окултизма, милитаризма, расизма, антисемитизма, алхемије, астрологије и на крајње нехуманим и анти-човечним начелима.

Васпитање у периоду нацистичке Немачке, имало је доста сличности с васпитањем у Спарти. Отишло се и знатно даље, зато што је циљ васпитања био и стварање свести о значају постојања чисте Аријевске расе и немачком народу као узвишеном и Богом даном, да завлада светом са својом узившеном историјом, традицијом и културом. Примарни значај васпитању у нацистичкој Немачкој је придаван физичком васпитању, а потом моралном васпитању. Придаван је и радно-техничком васпитању, јер се сматрало да само напорним радом, Немачка може изаћи из економске кризе и избећи пропаст, у коју су је увеле етничке групе и нације, које не припадају немачком народу. Интелектуалном васпитању се није превише придавао значај, јер се сматрало да је децу и омладину потребно образовати до оног нивоа који ће бити довољан да одговоре потребама нацистичке Немачке. Исто је важило и за естетско васпитање, које је подразумевало симболику, уредност, ред, рад и дисциплину.

На основу критичких анализа изнетих у овом раду, може се закључити да је васпитање у периоду нацистичке Немачке, као екстремизовани облик ионако екстремне фашистичке педагогије, деловало у време постојања нацистичке Немачке у периоду од 1933. до 1945. Занемарујући његове (не)хумане и (не)етичке стране, ипак је потребно признати, да је циљ васпитања у периоду нацистичке Немачке, посебно његова конкретизација, најпрецизније био одређен него било који други циљ васпитања у историји педагогије пре периода нацистичке Немачке. То се свакако не може представити као нешто што је позитивно. Васпитање у периоду нацистичке Немачке је било засновано на еугенистичким, анти-педагошким, анти-моралним, анти-хуманистичким и пре свега анти-човечним начелима. Као такво, оставило је дубок траг и негативне последице у историји васпитања, чије се последице и данас осећају у многим немачким покрајинама и европским државама.