ПЕСНИЧКИ ОДАБИР ТРАДИЦИЈЕ И ОТПОР НЕСЕЋАЊУ У ПОЕЗИЈИ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА И МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА

  • Милан Б. ГРОМОВИЋ
Ključne reči: Песничка традиција, алтернатива, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Богородица Тројеручица, поетска молитва, топос скромности, теотоколошка поезија, семиологија, граматички паралелизам.

Sažetak


Песнички поступак бирања традиције, у погледу есеја Т. С. Елиота „Традиција и индивидуални таленат“, поетички је одредио два модерна песника и њихово дело довео у спрегу са поступком стварања алтернативе за губитак памћења или несећање. Реч је неговању својеврсног песничког сећања као вишестепене алтернативе: реактуализација традиције, рефлекси топоса скромности из старе српске књижевности и неговање поетске молитве у погледу жанра. У огледу дајемо анализу песама „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској“ Љ. Симовића и „Богородица Тројеручица“ М. Бећковића са становишта песме-молитве чију дефиницију даје В. А. Маслова. Скрушеност као топос старе српске и књижевне традиције у Византији обновљена је и ревитализована у наведеним песмама и има функцију да уоквири задату лирску структуру са молитвеним и молбеним елементима. У огледу указујемо на естетику књижевноуметничког саображења на нивоу сакрално и световно тј. уметничко, што јесте основа песме-молитве савременог српског песништва. Долазимо до закључака да кључно опште место у средњовековном жанру молитве које се прелива на савремену лирску песму и обезбеђује јој естетичка разгранавања у уметничком пољу јесте топос скромности (учестало увезан или изједначен са топосом грешности). Докази за нову лирски сврсисходну употребу овог топоса у песништву тражени су у визури семиологије, где се посредством Де Сосирове једначине ознаке и означеног у сржи језика и реторике песничког текста изналазе одрази византијске естетике који у помереном дискурсу епохе добијају синкретичну спрегу теолошког, културног и књижевноуметничког.

Reference

Аверинцев, С. (2019). Реторика и извори европске књижевне традиције. Превеле: М. Грбић/С. Бојић. Сремски Карловци/Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.


Беженару, Љ. (2019). Утицај Византије на културу средње и источне Европе. Превела Попов, Д. Сремски Карловци / Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.


Браунинг, Р. (2019). Језик византијске књижевности. Превео Ацовић, Д. Лозница: Карпос.


Георг Бек, Х. (1967). Путеви византијске књижевности. Превела Протић-Крсмановић, Ј. Београд: СКЗ.


Дамаскин, Ј. (2015). З. Шаренац/К. Милићевић (Ур.). Свети Јован Дамаскин и Богородица Тројеручица. Земун: Ризница+.


Делић, Ј. (1990). Традиција и Вук Стефановић Караџић. Београд: БИГЗ.


Jakobson, R. (1978). Ogledi iz poetike. Beograd: Prosveta.


Јовановић, А. (2021). О једанаест песама Ивана В. Лалића. Летопис Матице српске, 197(508/3), 319–322.


Кнежевић, Б. (2001). Мисли. Лалић, П./Рајшић Б. (Ур.) Уб: Завичајно коло.


Коминис, А. (2019). Да ли је било поезије у Византији? У Аничић Д. (Ур.) Ацовић Д. (Прев.), Предавања о византијској књижевности (75–102). Лозница: Карпос, 2019.


Кордић, Р. (1982). Поезија и увид. Београд: Просвета.


Манго, С. (2009). Византијска књижевност као криво огледало. Бабић, М. (Прев.) Лозница: Карпос.


Младеновић, Ј. (2020). Средњовековни топоси у поезији Новице Тадића. У С. Томин/М. Громовић (Ур.). Савремено српско песништво и ново средњовековље: Византијске теме и мотиви. Нови Сад: Филозофски факултет.


Павловић, М. (1984). Природни облик и лик: ликовни огледи. Београд: Нолит.


Радуловић, М. (2017). Српсковизантијско наслеђе у српском послератном модернизму. Београд: Институт за књижевност и уметност.


Трифуновић, Ђ. (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова. Београд: Нолит.

Objavljeno
2023/06/30
Rubrika
Članci