ПЕСНИЧКИ ОДАБИР ТРАДИЦИЈЕ И ОТПОР НЕСЕЋАЊУ У ПОЕЗИЈИ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА И МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА

Sažetak

Песнички поступак бирања традиције, у погледу есеја Т. С. Елиота „Традиција и индивидуални таленат“, поетички је одредио два модерна песника и њихово дело довео у спрегу са поступком стварања алтернативе за губитак памћења или несећање. Реч је неговању својеврсног песничког сећања као вишестепене алтернативе: реактуализација традиције, рефлекси топоса скромности из старе српске књижевности и неговање поетске молитве у погледу жанра. У огледу дајемо анализу песама „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској“ Љ. Симовића и „Богородица Тројеручица“ М. Бећковића са становишта песме-молитве чију дефиницију даје В. А. Маслова. Скрушеност као топос старе српске и књижевне традиције у Византији обновљена је и ревитализована у наведеним песмама и има функцију да уоквири задату лирску структуру са молитвеним и молбеним елементима. У огледу указујемо на естетику књижевноуметничког саображења на нивоу сакрално и световно тј. уметничко, што јесте основа песме-молитве савременог српског песништва. Долазимо до закључака да кључно опште место у средњовековном жанру молитве које се прелива на савремену лирску песму и обезбеђује јој естетичка разгранавања у уметничком пољу јесте топос скромности (учестало увезан или изједначен са топосом грешности). Докази за нову лирски сврсисходну употребу овог топоса у песништву тражени су у визури семиологије, где се посредством Де Сосирове једначине ознаке и означеног у сржи језика и реторике песничког текста изналазе одрази византијске естетике који у помереном дискурсу епохе добијају синкретичну спрегу теолошког, културног и књижевноуметничког.