УПОТРЕБА ОСИРОМАШЕНОГ УРАНИЈУМА ТОКОМ НАТО АГРЕСИЈЕ 1999. ГОДИНЕ: МЕЂУНАРОДНОПРАВНА  И КРИВИЧНО ПАВНА АНАЛИЗА

Срђан Алексић; Предраг Гордић

doi:10.5937/bastina36-63804

Срђан Алексић Факултет за пословне студије и право, Београд
Предраг Гордић Канцеларија савета за националну безбедност и заштиту тајних података, Београд

DOI: https://doi.org/10.5937/bastina36-63804

Ključne reči: осиромашени уранијум; међународно хуманитарно право; међународно кривично право; ратни злочин против животне средине; злочин против човечности; забрањена средства борбе; НАТО; одговорност држава; одговорност међународних организација; здравље и екологија; пропорционалност; Мартенсова клаузула.

Sažetak

Употреба осиромашеног уранијума током НАТО операција 1999. године представља једно од најконтроверзнијих питања савременог међународног хуманитарног и кривичног права. Иако ниједан међународни уговор не садржи изричиту забрану употребе овог материјала, научни налази о његовој дуготрајној токсичности, радиолошким и еколошким последицама показују да његова примена има далекосежне ефекте по здравље цивилног становништва и животну средину. Рад анализира физичко–хемијска својства осиромашеног уранијума, здравствене ризике, обим његове употребе током операције „Аллиед Форце“, као и налазе међународних организација попут Програма заштите животне средине Уједињених нација (УНЕП-а),Светске здравствене организације (WHО-а) и Међународне агенције за атомску енергију (IАЕА-е). У правном делу анализе разматра се примена кључних норми међународног хуманитарног права — укључујући забрану неселективних напада, тест пропорционалности, заштиту животне средине и Мартенсову клаузулу — те се утврђује да употреба осиромашеног уранијума може испунити елементе ратног злочина против животне средине, употребе забрањених средстава борбе и, у одређеним околностима, злочина против човечности. Посебан део рада посвећен је одговорности НАТО-а као међународне организације, одговорности држава чланица и индивидуалној кривичној одговорности планера и доносиоца одлука. Анализа показује да, иако формална забрана осиромашеног уранијума не постоји, материјални стандарди међународног права јасно указују да је његова употреба неспојива са принципима хуманости и заштите цивила. Осиромашени уранијум се стога може сматрати де факто забрањеним средством борбе, чија примена отвара низ питања међународне и домаће кривичноправне одговорности.

Reference

Касесе, Антонио, Међународно кривично право, Oxford University Press, Оксфорд, 2013.
Басијуни, М. Шериф, Увод у међународно кривично право, Brill, Лајден, 2013.
IARC, Монографије о процени канцерогених ризика за људе – Радијација, Лион, 2000.
Повеља Међународног војног трибунала (1945).
Женевске конвенције од 12. августа 1949. године, заједнички члан 2.
Допунски протокол I уз Женевске конвенције (1977).
Хашка конвенција II (1899), Преамбула – Мартенсова клаузула.
Устав Републике Србије (2006).
Кривични законик Републике Србије.
Тужилац против Тадића, ICTY, Апелационо веће, 1999.
Тужилац против Купрешкића, ICTY, 2000.
Тужилац против Кунарца, ICTY, 2002.
Тужилац против Блашкића, ICTY, 2000.
Тужилац против Халиловића, ICTY, 2005.
McGinley and Egan против Уједињеног Краљевства, ЕСЉП, 1998.
Законитост употребе силе (СРЈ против Белгије), ICJ, 1999.
Законитост претње или употребе нуклеарног оружја, ICJ, 1996.
Касациони суд Италије, пресуда бр. 17440/2019.
UNEP, Осиромашени уранијум на Косову: постконфликтна еколошка процена, 2001.
WHO, Осиромашени уранијум: извори, изложеност и здравствени ефекти, 2001.
IAEA, Извештаји о радиолошкој процени, 2001.
ICRC, Смернице о заштити природне средине у оружаним сукобима, 2020.
ICC, Смернице о избору и приоритетима у гоњењу, 2016.
Европски парламент, Резолуција 2013/2981 (RSP).

Srđan B. Aleksić