Gigantocelularni miokarditis u modernoj kliničkoj praksi:

Ratko Lasica; Lazar Djukanović; Marija Zdravković; Andjelka Lasica; Gordana Krljanac; Marija Polovina; Arsen Ristić; Milika Ašanin

doi:10.5937/medi56-46594

Ratko Lasica Doc. dr
Lazar Djukanović Dr
Marija Zdravković Doc dr
Andjelka Lasica Dr
Gordana Krljanac Doc. dr
Marija Polovina Doc. dr
Arsen Ristić Prof dr
Milika Ašanin Prof dr

DOI: https://doi.org/10.5937/medi56-46594

Ključne reči: fulminantni miokarditis, akutna srčana insuficijencija, hemodinamska nestabilnost, endomiokardna biopsija, mortalitet.

Sažetak

Abstrakt:

Gigantocelularni miokarditis predstavlja retko ali izrazito teško obolenje sa čestom potrebom za transplantacijom srca i visokom stopom mortaliteta. I do današnjeg dana najčešći razlog pojave ovog obolenja nije precizno odredjen ali njegova česta udruženost sa autoimunim bolestima govori u prilog autoimune etiologije. Klinički se prezentuje u najvećoj meri simptomima i znacima akutnog srčanog popuštanja i ventrikularnim poremećajima ritma koji se registruju čak i kod polovine obolelih. Aritmije mogu biti praćene pojavom palpitacija, ponavljanim sinkopama pa sve do naprasne srčane smrti. Težak stepen akutne srčane insuficijencije kod hemodinamski nestabilnih bolesnika koji neadekvatno reaguju na primenjenu terapiju za srčanu insuficijenciju i refraktorni poremećaji srčanog ritma i/ili poremećaji u sprovođenju koji su česti u ovih bolesnika uvek treba da pobude sumnju da se radi o gigantocelularnom miokarditisu. S obzirom da promene u elektrokardiogramu, ehokardiografiji i pozitivne vrednosti biomarkera nisu strogo specifične za ovo obolenje dijagnoza gigantocelularnog miokarditisa se najčešće postavlja endomiokardnom biopsijom, naročito kod bolesnika sa fulminantnom formom bolesti. Pravovremena endomiokardna biopsija omogućava ne samo brzo i precizno postavljanje dijagnoze već i ranu primenu imunosupresivne terapije koja u mnogome poboljšava ishod ovih bolesnika. Patohistološka verifikacija ovog obolenja je važna u cilju isključivanja kardijalne sarkoidoze i drugih granulomatoznih infektivnih i neinfektivnih obolenja. S obzirom da veliki broj bolesnika ima fulinantan tok bolesti, rana i brza dijagnostika, primena inotropne stimulacije i mehaničke cirkulatorne potpore kod hemodinamski nestabilnih bolesnika, adekvatan moderan terapijski režim u mnogome može smanjiti mortalitet ovih bolesnika koji je i dalje visok uprkos dijagnostičkom i terapijskom napretku savremene medicine.