EMOTION DYSREGULATION AND TRAUMA IN YOUTH: A PERPETUUM MOBILE

Marija Mitkovic-Voncina; Marija Lero; Sanja Lestarevic; Milica Pejovic-Milovancevic

doi:10.5937/medi58-57547

Marija Mitkovic-Vončina Institut za mentano zdravlje, Beograd, Srbija; Univerzitet u Beogradu, Medicinski fakultet, Katedra za psihijatriju
Marija Lero Institut za mentalno zdravlje
Sanja Leštarević Institut za mentano zdravlje, Beograd, Srbija
Milica Pejović-Milovančević Institut za mentano zdravlje, Beograd, Srbija; Univerzitet u Beogradu, Medicinski fakultet, Katedra za psihijatriju

DOI: https://doi.org/10.5937/medi58-57547

Sažetak

Emocionalna disregulacija (ED) i traumatska iskustva, posebno interpersonalna trauma u detinjstvu, sve se više prepoznaju kao transdijagnostički faktori rizika za mentalne poremećaje kako u razvojnom dobu, tako i kasnije tokom života. Cilj ovog preglednog članka je da istraži postojeće podatke u vezi sa potencijalno dvosmernim odnosom između ED i traume, fokusirajući se na način na koji bi ova dva faktora mogla da održavaju jedan drugog, čineći „perpetuum mobile“ koji oblikuje ishode mentalnog zdravlja mladih. Postoje relativno dosledni dokazi da razvojna traumatska iskustva, posebno maltretiranje dece, imaju štetne efekte na ED, kroz različite psihološke mehanizme (kao što su socijalno učenje, interpretacija socijalnih signala, afektivno vezivanje („atačment“), invalidacija emocionalnih iskustava) kao i neurobiološke mehanizme (kao što su strukturne i funkcionalne abnormalnosti za emocionalnu regulaciju relevantnih neuralnih zona usled neadekvatne stimulacije, hiperaktivacije sistema odgovora na stres, i uticaja drugih fizioloških sistema). S druge strane, određeni dokazi ukazuju na to da ED može održati i pogoršati traumu ometanjem procesiranja traume i izazivanjem simptoma i stanja povezanih sa traumom, kao i stvaranja okolnosti za nova interpersonalna traumatska iskustava putem faktora kao što su stid, mentalni poremećaji i sklonost agresivnom ponašanju. Ovaj potencijalni „perpetuum mobile“ mogao bi biti aktivan ne samo tokom života jedne osobe, već bi se mogao širiti i kroz generacije putem različitih mehanizama. Potrebno je više istraživanja da bi se istražila priroda ovog složenog odnosa, a posebno načini na koje ED mladih postavlja osnovu za dalje održavanje traume. Izazovno je empirijski zaključiti o tome koji je smer ovog odnosa u različitim studijama, što implicira potrebu za metodološkom strogošću u budućim istraživanjima. Praktične implikacije odnose se na sve nivoe prevencije kada je u pitanju izloženost mladih traumi i ED, ali i zaustavljanje potencijalnog „perpetuum mobile-a“, preventivnim delovanjem u oba smera.

Ključne reči: razvojna trauma, emocionalna disregulacija, međuodnos, adolescenti, mladi