KARDIORENALNI SINDROM TIP 1 U KARDIOLOŠKOJ INTENZIVNOJ NEZI

Lidija Savic; Dragan Matic; Aleksandra Milosevic

doi:10.5937/medi0-64542

Lidija Savic Univerzitet u Beogradu, Medicinski fakultet, Beograd, Srbija; Univerzitetski klinički centar Srbije, Urgentna bolnica, Odeljenje intenzivne nege kardiologije i Kardiološka klinika, Beograd, Srbija
Dragan Matic Univerzitet u Beogradu, Medicinski fakultet, Beograd, Srbija; Univerzitetski klinički centar Srbije, Urgentna bolnica, Odeljenje intenzivne nege kardiologije i Kardiološka klinika, Beograd, Srbija
Aleksandra Milosevic Univerzitet u Beogradu, Medicinski fakultet, Beograd, Srbija; Univerzitetski klinički centar Srbije, Urgentna bolnica, Odeljenje intenzivne nege kardiologije i Kardiološka klinika, Beograd, Srbija

DOI: https://doi.org/10.5937/medi0-64542

Ključne reči: kardiorenalni sindrom, akutna srčana insuficijencija, akutna povreda bubrega, terapijski pristup, prognoza

Sažetak

Bubrezi i srce su usko povezani i disfunkcija ili insuficijencija jednog organa dovodi do disfunkcije ili insuficijencije drugog organa. Ovo stanje je poznato kao kardiorenalni sindrom. Postoji pet vrsta kardiorenalnog sindroma (KRS) kategorisanih prema primarnom poremećenom organu (bubreg ili srce) i da li je otkazivanje bilo akutno ili hronično. KRS tip 1 (KRS-1) je definisan kao akutna povreda bubrega (ABI) uzrokovana akutnom srčanom insuficijencijom (ASI). Razvoj KRS-1 je registrovan kod više od 30% pacijenata hospitalizovanih na odeljenju intenzivne nege kardiologije (KIN).Cilj ovog narativnog pregleda je da predstavi patofiziološke mehanizme, terapijske implikacije i prognostički značaj CRS-1 kod pacijenata hospitalizovanih na odeljenju intenzivne kardiološke nege. Mehanizmi za razvoj KRS-1 su složeni i uključuju udarni volumen i vensku kongestiju, sa naknadnom neurohumoralnom aktivacijom i pojavom inflamacije. Pošto je obeležje KRS-1 rezistencija na diuretike, razvoj KRS-1 komplikuje strategiju lečenja kod akutno dekompenzovanih pacijenata i snažno i negativno utiče na kratkoročnu i dugoročnu prognozu bolesnika. Za kliničare je važno da što ranije prepoznaju bolesnike koji su na riziku za razvoj KRS-1 i da modifikuju terapijski pristup u cilju postizanja što efikasnije dekongestije, prevencije progresije KRS-1 i poboljšanja kratkoročne i dugoročne prognoze.