Prilozi za biografiju Tome Živanovića

Sažetak

Usmena tradicija, u onom delu u kome je kritična prema ličnosti Tome Živanovića, samo delimično je potvrđena ovim našim istraživanjem. Najteža optužba iznošena protiv njega, ona za kolaboraciju tokom Drugog svetskog rata, je – pokazalo se – bez ikakvog osnova; naprotiv, on je pod okupacijom bio sumnjičen, hapšen i prevremeno penzionisan. Slično stoji i s optužbom da Živanović nije uzimao asistente zato što je krivičnopravnu katedru na Pravnom fakultetu, koju je držao decenijama, čuvao za sina Mihajla, studenta prava. Nije tačna ni ona sitna i sitničava intriga po kojoj je Živanović napisao Mihajlovu doktorsku disertaciju. Najzad, netačna je i, inače vrlo ozbiljna, optužba da se Živanović pod okupacijom uselio u stan svog kolege Mihaila Konstantinovića, koji se nalazio u emigraciji.

S druge strane, Živanović jeste bio čovek „težak“ i neprijatan, pa zato i nevoljen, izuzev u krugu porodice. Spremno je (a nepotrebno) ulazio u sukobe s kolegama, pokazujući pritom veliku aroganciju i agresivnost. Bio je gramziv – rado je uzimao, a nerado davao. Za novac je bio spreman da učini i ono što ljudi s istančanijim osećajem za moral ne bi. Nije povlačio jasnu razliku između sopstvenog i tuđeg, bar kada se radilo o institucionalnim budžetima kojima je raspolagao. Bio je u stanju da, koristeći svoj položaj dekana, izuzme fakultetske knjige iz pojedinih naučnih oblasti i decenijama ih drži u svom institutu, čineći ih nedostupnim drugim nastavnicima i studentima.  Izgleda da nije imao bliskih prijatelja, a za saradnike je birao ljude koji mu nisu bili ravni u akademskom i/ili socijalnom pogledu i koji su, na ovaj ili onaj način, zavisili od njega. Nije pokazivao nimalo interesovanja za studente kojima je predavao niti je bio spreman da nesebično pomogne mlađim kolegama – očigledno nije bio rukovođen željom da iza sebe ostavi boljeg od sebe.

U tim Živanovićevim osobinama treba tražiti izvore negativne usmene tradicije, jer ona ukazuje upravo na njih. Njima se može dodati i odsustvo smisla za humor koje, naravno, nije nikakav moralni prestup, ali – vrlo često – odaje čoveka nesposobnog za autorefleksiju, koji zato o sebi, često a neopravdano, misli mnogo bolje nego o drugima. Jer, kako na jednom mestu kaže Vojin Dimitrijević: „Humor i ironija su znak pameti i skromnosti onoga koji iznosi neku tvrdnju. On time pokazuje da je uveren da se služi najboljim argumentima, ali da njih odvaja od sebe, jer ne misli da je nepogrešiv i da nema bar neku sitnu manu. Ako je takav, sagovornici ga primaju kao ljudsko biće, sa simpatijama ili razumevanjem koji odatle proističu. U suprotnom, njegova uobraženost postepeno se pretvara u ograničenost, a njegove patetične tvrdnje sve su neumesnije“.[1]

Po svemu sudeći, tačan je onaj utisak koji je o Živanoviću stekao njegov student Radomir Lukić: Živanović je „imao osećaj niže vrednosti“, a usto (i zato) je neumereno žudio za priznanjima. To nije čudno, jer je on bio opterećen dvema ličnim okolnostima koje, bar laicima, služe kao standardno „objašnjenje“ za kompleks inferiornosti: socijalnim poreklom i govornom manom. Kao sin provincijskog abadžije, Živanović bi se i inače teško uklopio u beogradsko društvo, a učešće u jednoj aferi (povodom kobile Olivere) ga je već na početku karijere dovelo u direktan sukob s prestoničkom elitom i izvrglo podsmehu.

Posle Prvog svetskog rata, Živanovićev socijalni status je porastao i stabilizovao se, čemu su doprineli, s jedne strane, njegova akademska reputacija u inostranstvu i, s druge, njegov brak s Milkom Ilić, koja je pripadala uglednom beogradskom društvu. To ga, međutim, nije učinilo prijaznijim čovekom. Mnogi ljudi s osećanjem manje vrednosti pribegavaju aroganciji i agresiji da se suprotstave onome što doživljavaju kao potcenjivanje ili neuvažavanje – u tom pogledu, Živanović nije bio nikakav izuzetak. Koliko god ordena i svakovrsnih priznanja da je dobijao, nije prestajao da žudi za novima, što ga je na kraju navelo da sam sebe predloži za Nobelovu nagradu.

U naučnom pogledu, Živanović je bezmalo čitav svoj opus izgradio na temeljima ona dva kursa koja je održao u Parizu 1917–1919. U prvom je konačno uobličio svoje ideje o tripartitnoj podeli osnovnih pojmova krivičnog prava, a u drugom razvio svoju filozofiju prava. Narednih pedeset godina je posvetio dogmatskoj razradi i dogradnji tih dvaju sistema, ali bez ikakvog daljeg kreativnog doprinosa. Pri tom, Živanović kao da nije uviđao da su klasifikacije krivično- i filozofsko-pravnih pojmova ipak samo heuristička sredstva, koja služe daljem promišljanju i razumevanju prava i društva. Naprotiv, postajao je sve uvereniji da su triparticija i sintetička filozofija prava apsolutne „naučne istine“, i to istine koje je upravo on „otkrio“ (a ne „izumeo“). On govori o sopstvenim „naučnim otkrićima“ kao da su krivičnopravna triparticija i bipartitna filozofija postojale i skrivale se u nekom objektivnom svetu, nepoznate čovečanstvu, sve dok ih on nije „pronašao“ i izneo na svetlo dana: „otkrio“ ih je otprilike onako kako bi neko drugi otkrio Ameriku ili elektron.

Živanović je otišao još dalje, pa je u nekom trenutku poverovao da kalup triparticije može (a i treba ili, čak, mora!) da se nametne skoro svim naukama, društvu pa i prirodi, kako živoj tako i neživoj. Recimo, triparticija treba da se koristi i u „državnoj administraciji, sudstvu i praktičnoj politici“, i to tako što će državni organi procenjivati sve akte „ne samo po njihovoj sadržini već i s obzirom na bio-psihičku i moralnu ličnost podnosioca i sastavljača, uopšte i in concreto, u genetičkoj vezi s njima“.[2]

Danas u javnosti preovlađuje uverenje da je Živanović bio žrtva komunističkog režima i da su mu, kao takvom, za života uskraćivana priznanja kakva je zasluživao. Upravo tom uverenju možda treba pripisati i obimne posthumne počasti ukazivane Živanoviću uoči sloma realnog socijalizma i kasnije. Tačno je da ga je komunistička vlast odmah penzionisala i time ga uklonila iz nastave. Tačno je i da je porodica Živanović, kao i tolike druge buržoaske porodice, nacionalizacijom ostala bez jednog dela svoje imovine.

Ipak, reč „žrtva“ u njegovom slučaju može biti prejaka. Naime, Živanoviću ni na koji način nije ograničavana sloboda naučnog rada i on je za taj rad imao sve potrebne uslove u okviru Akademije nauka. Nisu mu ograničavani ni kontakti s međunarodnom naučnom zajednicom, u kojoj je bio tako aktivan u periodu između dva svetska rata; naprotiv, često je putovao u inostranstvo na naučne skupove i studijske boravke. (Što se tiče gubitka profesorskog zvanja, Živanović nikada nije posebno uživao u radu sa studentima niti je u njemuimao uspeha, zbog čega se i govorilo o njegovoj „nastavničkoj nedovoljnosti“.)

Ako nije dobijao neka naročita priznanja u socijalističkoj Jugoslaviji, Živanović ih u to vreme nije dobijao ni u međunarodnim krugovima. Razloge treba tražiti u prevaziđenosti njegovih teorijskih doprinosa, nastalih još pre Prvog svetskog rata, i njihovoj maloj relevantnosti za pravne i društene discipline u svetu iz temelja izmenjenom drugim ratom. Zbog toga on nije uspevao da u inostranstvu objavi svoja, kako je smatrao, najvažnija dela, objavljena u Jugoslaviji od 1951. do 1967. godine.

Toma Živanović je između dva svetska rata nesumnjivo spadao u krug od dvadesetak najuglednijih i najuticajnijih krivičara u svetu, što nije malo dostignuće. Ta okolnost, kao i njegov krupan doprinos srpskoj i jugoslovenskoj pravnoj teoriji, dovoljni su da opravdaju čuvanje uspomene na njega, kao i na druge istaknute pravnike iz prošlosti, makar samo iz pedagoških razloga. Govoreći na proslavi 120-godišnjice Živanovićevog rođenja, profesor filozofije prava Danilo Basta pohvalio je to što se u „varošima i manjim mestima“ neguje živa uspomena na „velikane naše pravne misli“ koji su u njima rođeni, pa im se „iz poštovanja i zahvalnosti“ dižu spomenici i po njima nazivaju škole i ulice, navodeći primere takve prakse (Stubline – Živojin Perić; Novi Sad – Slobodan Jovanović; Vranje – Đorđe Tasić).[3]

Teško bi bilo osporiti umesnost ovog Bastinog zapažanja. S druge strane, dobro je čuvati se preterivanja, a preterivanja u veličanju Živanovićevog svetskog značaja ima na pretek. Mnogi srpski pravnici veruju da moderno krivično pravo i zakonodavstvo duguju svoj sadašnji izgled prvenstveno Tomi Živanoviću i njegovoj triparticiji i da Živanović nije bio tek jedan od najznačajnijih krivičara svoga doba nego da je bio najznačajniji, daleko iznad svih drugih. Takvi veruju i da Živanović, pošto je ponikao „u ovoj sredini“, svojim opusom doprinosi ugledu srpske pravne nauke i podiže njen značaj, otprilike onako kako mnogi veruju da je „ova sredina“ zadužila svet podarivši mu Nikolu Teslu i Novaka Đokovića. Ali, niti se profesori prava mogu porediti sa pronalazačima i teniserima, niti se Živanović može u svojoj oblasti porediti s Teslom i Đokovićem u njihovima.

[1] Dimitrijević, V., 2006, Silaženje s uma, Beograd, Fabrika knjiga, str. 278.

[2] Živanović, T., 1966, str. 261.

[3] Basta, D., 2005, Paraćinsko slovo o Tomi Živanoviću, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 1, str. 182.