Sindikati i tranzicija – jedna do kraja neispričana priča

Sažetak

U ovom radu polazim od šireg razumevanja tranzicije kao procesa prelaza iz nacionalnog kapitalizma države blagostanja u globalizovani, dezorganizovani, korporativni kapitalizam, unutar koga je tranzicija postkomunističkih društava važna sekvenca koja procesu daje planetarni karkter (Vuletić, 2012). Strukturno, rad čine tri uže tematske celine unutar kojih nastojim da adekvatno primenim tri komplementarna metodska pristupa. Prvi deo je posvećen globalnom okviru promena i u njemu dominira sistemski pristup u kome se kriza razmatra kroz promene eksternog okvira i njima nekorespodentne promene strukture i funkcija sindikata. Sledi razmatranje tranzicione Srbije i položaja sindikata i zaposlenih u njoj u kome se oslanjam na institucionalni pristup, pre svega na analizu transformisanog ekonomskog, radnog i socijalnog okvira. Treći deo posvećen je prostorima, šansama i akterima promena i njima primeren ideacioni pristup vezan za vrednosti – viziju i misiju sindikata, pre svega. U metodskom pogledu analiza srpske tranzicije i njenih specifičnosti predstavlja osobenu studiju slučaja unutar koje, imajući u vidu autorovo decenijsko i istraživačko i praktično bavljenje sindikatom, bi se moglo reći da se radi o akcionom istraživanju, odnosno svojevrsnom posmatranju s učestvovanjem. Ključna teza koju nastojim da argumentujem je da su zaposleni i sindikati jedni od najvećih tranzicionih gubitnika i da se rastuće nejednakosti i neravnoteže moći neće izmeniti bez temeljne revizije dominantnog neoliberalnog obrasca po kome se odvijaju globalizacijski procesi.