ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ДЕЛИКТА ПРОТИВ ДРЖАВЕ У СТАРОМ РИМУ
Sažetak
Изучавање утицаја, значаја и доприноса римског права за развој савременог права, углавном се посматра кроз призму римског приватног права, односно процењује се колики је допринос римског приватног права на развој савременог грађанског права (стварно, облигационо, наследно, породично и грађанско процесно право). Ова тенденција своје оправдање налази и у програмима правних факултета, у којима је запажен утицај римског приватног права. Отуда, се често, без икаквог оправдања, у други план, ставља значење института римског кривичног права, као материје која се сврстава у право ius publicum. Иако део римског јавног права, многи институти римског кривичног права итекако потврђују да се универзалност римског права не огледа само у примени института римског приватног права, већ и института јавног права чему у прилог говоре и институти римског кривичног права.
Reference
Alexander, M.C. (2002). The case for the prosecution in the Ciceronian Era, Ann Arbor: University of Michigan Press.
Auber, J. (2002). Double Standard in Roman Criminal Law? Death Penalty and Social Structure in Late Republican and Early Imperial Rome” in J.-J. Aubert and
A.J.B. Sirks, eds., Speculum Iuris: Roman Law as a Reflection of Economic and Social Life, Ann Arbour (Michigan): University of Michigan Press.
Berger, А. (1953). Paulys Realenzyklopädie der Klassischen Altertumswissenschaft, 12, 2325.
Berger, А. (1980). Encyclopedic Dictionary of Roman Law. Transactions of the American Philosophical Society, Vol. 43, Part 2.
Brecht, C.H. (1938). Perduellio. Eine Studie zu ihrer begrifflichen Abgrenzung im römischen Strafrecht bis zum Ausgang der Republik. Munich: Münchener Beitraege zur und antiken Rechtsgeschichte, 29. Heft.
Eckermann, J.P. (1836). Gesprächemit Goethe in den letzten Jahren seines Lebens. Leipzig: Brockhaus.
Faustin-Hélie, M. (1882). Le droit pénal dans la législation romaine. Revue critique de législation et de jurisprudence . 31e annnée, tome 11.
Harries, J. (2007). Law and Crime in the Roman World. Cambridge: Cambridge University Press.
Велики број форензичких извора даје нам податке о развоју кривичног поступка у старом Риму. За савремено право од посебног значаја су суђења у којима се као заступник појављује Цицерон.
Latimer, S.L. (2000). Senators, Equestrians, and the Criminal Courts, 123-89 B.C. Cincinnati: University of Cincinnati.
Mommsen, T. (1899). Römisches Strafrecht. Leipzig: Duncker & Humbolt.
Powell, J. G. F., Patterson, J. (2010). Cicero the advocate, Oxford: Oxford University Press.
Riccobono, S. (1945). Acta Divi Augusti. Roma: Regia Academia Italiana.
Rives, J.B. (2003).Magic in Roman Law: The Reconstruction of a Crime. Classical Antiquity 23.
Robinson, O.F. (1997). The Criminal Law of Ancient Rome. New York: The John Hopkins University Press.
Robinson, O.F. (2007). Penal practice and penal policy in ancient Rome. New York: Routledge.
Rotondi, G. (1922). Problemi di diritto pubblico romano. Milano: Scritti Giuridici 1.
Zlinszky, J. (1990). La répression criminelle dans la Rome archaïque. Revue internationale des droits de l’Antiquité. 37.
