ПОКЛОН ЗА СЛУЧАЈ СМРТИ У СРПСКОМ ПРАВУ

Sažetak

Poklon za slučaj smrti je regulisan u Prednacrtu Građanskog zakonika kao vrsta ugovora o poklonu sa posebnom pogodbom da se ima izvršiti nakom smrti poklonodavca. Ovako shvaćen poklon za slučaj smrti predstvalja ugovor inter vivos čije je izvršenje odloženo do smrti poklonodavca. Reč je o ugovoru inter vivos, sa odložnim rokom neodređenog trajanja. Na osnovu ovakvog ugovora nastaje obligacioni odnos odmah po zaključenju, poklonoprimac stiče položaj poverioca i ima prema dužniku sva prava kao i ostali poverioci. Ovakvo shvatanje je suprotno rimskom shvatanju poklona za slučaj smrti. Poklon za slučaj smrti proizvodi pravno dejstvo tek nakon smrti poklonodavca, do trenutka njegove smrti postoji samo prirodna obligacija (moralna obaveza) poklonodavca da ne opozove ugovor. Pored toga, u Zakoniku se jasno mora navesti uslov da poklonoprimac mora da nadživi poklonodavca, jer tek od trenutka poklonodavčeve smrti poklonoprimac može da traži predaju poklona. Budući da na osnovu ovog ugovora ne nastaje klasičan obligacioni odnos, iz kog proizilaze prava i obaveze za ugovorne strane od trenutka zaključenja, poklonodavac može slobodno raspolagati predmetom poklona. Poklonodavac, shodno tome, može slobodno opozvati poklon za slučaj smrti, bilo kada, bez navođenja razloga za to.