„МАТЕМАТИЗОВАЊЕ“ ОДМЕРАВАЊА КАЗНЕ: ЕФИКАСАН МЕТОД ЗА УЈЕДНАЧАВАЊЕ СУДСКЕ КАЗНЕНЕ ПОЛИТИКЕ ИЛИ НЕУСПЕЛИ ЕКСПЕРИМЕНТ?

Sažetak

Основне контуре одмеравања казне какво данас познајемо постављене су у француском кривичном праву 19. века, увођењем система релативно одређених казни и института олакшавајућих и отежавајућих околности. Овакав приступ задржан је до савременог доба, јер представља неку врсту баланса или компромиса између различитих захтева постављених пред кривично право – прво, захтева lex certa проистеклог из начела законитости као основног начела ове гране права, и друго, начела индивидуализације, које подразумева да се, на основу слободне судијске оцене свих релевантних околности, казна прилагођава конкретном случају, од чега зависи не само остваривање специјалне превенције, већ посредно остваривање и других циљева кажњавања. Међутим, систем релативно одређених казни често бива остварен кроз прилично широке казнене оквире у посебном делу, што може да доведе до неуједначене казнене политике судова. Негативне последице ове појаве нису безазлене и могу бити далекосежне, пошто она, у крајњем, има капацитет да умањи поверење грађана у правни поредак и правосудни систем. Потреба за решавањем проблема диспаритета у кажњавању навела је поједине државе да излаз потраже у тзв. нумеричким правилима за одмеравање казне, у којима олакшавајуће и отежавајуће околности нису препуштене судској оцени, већ су унапред оцењене приписивањем одређених бројчаних вредности, чијим се збрајањем долази до врсте и висине казне коју треба изрећи у конкретном случају. Овакво „математизовано“ одмеравање први пут је примењено у САД, осамдесетих година прошлог века, и до недавних реформи у македонском праву није имало следбеника. Како је оно нормативно уобличено у назначеним правима, како функционише у пракси и које су последице његове примене, представљају централне теме истраживања у овом раду.