ПРИБАВЉАЊЕ СВОЈИНЕ НА ПРЕДМЕТУ ЗАЛОГЕ ОД СТРАНЕ ЗАЛОЖНОГ ПОВЕРИОЦА У РИМСКОМ ПРАВУ (IMPETRATIO DOMINII)
Sažetak
Мање је познато да је од времена династије Севера поверилац стекао могућност да упути цару посебну молбу како би добио дозволу за прибављање трајне својине на предмету залоге (impetratio dominii). Познато је, пак, да је заштита интереса дужника, од којих се порез лакше наплаћивао него од велепоседника, била од велике важности за царске финансије. Стога су, поред Константинове забране уговарања комисорне клаузуле (lex commissoria), те условљавања Марцијанског пакта (pactum Marcianum) правичном ценом заложене ствари, права дужника штићена и условљавањем impetratio dominii. Он је био условљен претходним покушајем продаје која је морала да буде јавно оглашена, те поништавањем impetratio dominii уколико поверилац настави са узимањем камате након стицања својине над заложеном ствари. Незадовољан што се ови услови у пракси нису поштовали, Јустинијан је 530. године поставио додатне услове за примену овог института: обавезу настојања да се залога прода у року од две године; обавештавање дужника о томе чак и после протека овог рока, да би му се дала могућност искупљења залоге; посебно одобрење цара за стицање својине после протека ових рокова; накнадна могућност дужника да откупи залогу од повериоца у року од две године; неопозивост повериочеве својине на предмету залоге само после протека око четири године; правичну процену вредности залоге са обавезом повериоца да врати вишак дужнику и са његовим правом да захтева исплату недостајућег дела од дужника. У овом раду ће бити разматрана питања настанка и еволуције овог института и околности у којима је постојао.
Reference
Donald E. Phillipson (Филипсон), “Development of the Roman Law of Debt Security”, Stanford Law Review, Vol. 20, 1968.
Roger J. Goebel (Гебел), “Reconstructing the Roman Law of Real Security”, Tulane Law Review, Vol. XXXVI, 1961.
Магдолна Сич, „Куповина предмета залоге од стране заложног повериоца према Папинијану (Fragm.Vat 9)“, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 2/2010.
John Henry Wigmore (Вигмор) „The Pledge-Idea: A Study in Comparative Legal Ideas“ III, Harvard Law Review, Vol. 11, No. 1, 1897.
Reinhard Zimmermann (Цимерман), The Law of Obligations, Roman Foundations of the Civilian Tradition, New York, 1996.
Magdolna Szűcs (Сич), “Creditor rem sibi oppignoratam a debitore emere non potest”(Brev. IP. 2, 12, 6)”, Journal on European History of Law, 2/2011.
Frank Peters (Петерс), “Der Erwerb des Pfandes durch den Pfandglaubiger im klassischen und nachklassischen Recht”, Studien im römischen Recht, Berlin 1973.
Magdolna Sič, „Remarks on the Reasons of Commissoria Rescindenda“, Acta Univ. Sapientiae, Legal Studies 3, 1/ 2014.
Paolo Frezza (Фреца), Le garanzie delle obbligazioni II. Le garanzie reali, Padova 1963.
Antonio Saccoccio (Сакоћо), Aliud pro alio consentiente domino in solutum dare, Milano 2008.
Магдолна Сич, „Тумачење права у складу са правичношћу“, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 2/2015.
Магдолна Сич, „Fiducia and Pignus in Sources of Post-Classical Roman Law – Synonyms or Terms Utilized for Different Kinds of Pledges – Part I“, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 1-2/2008.
Магдолна Сич, „Fiducia and Pignus in Sources of Post-Classical Roman Law – Synonyms or Terms Utilized for Different Kinds of Pledges – Part II“, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 3/2008.
Valentina Zafarana (Зафарана), Datio in solutum – prospettive storico-comparatistiche, http://www.diritto.it/docs/31241-datio-in-solutum-prospettive-storicocomparatistiche, (15. мај 2016).