СПОРАЗУМИ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА И ОКРИВЉЕНОГ

Sažetak

Процес хармонизације законодавства Србије са правним стандардима Европске уније довео је до имплементације бројних правних инситута из упоредног права  у кривично процесно право наше земље. Један од таквих института су и споразуми о консенсуалним начинима окончања кривичног поступка.

Споразуми странака у кривичном поступку изазивају значајну пажњу и полемикунаучно стручних кругова у континенталном и англосаксонском правном систему јер право и правда имају за примарни циљ објективно и непристрасно утврђивање материјалне истине како нико невин не би био осуђенкао  и да се учиниоцу кривичног дела изрекне одговарајућа кривична санкција.

Предмет анализе овог рада су споразуми јавног тужиоца и окривљеног који су настали кроз реформске процесе српског кривичног поступка. У том смислу, у првом делу рада представљен је споразум о признању кривичног дела, (раније кривице), у другом, споразум о сведочењу окривљеног, а у трећем, споразум о сведочењу осуђеног. Иако се ради оспоразумима са истим субјектом, неопходно је правити дистинкцију између споразума о признању кривичног дела, који обухвата договор о казни и оптужници, од друге две врсте споразима тужиоца о  сведочењу окривљеног и осуђеног.[1]

Ради се о процесним институтима чији је циљ, код споразума о признању кривичног дела, да кривични поступак учини бржим и ефикаснијим, односно код споразума о сведочењу, да јавном тужиоцу олакша доказивање за најтежа кривична дела која су, по правилу, тешко доказива или је њихово доказивање повезано са несразмерним тешкоћама."Цена" којом се постиже наведени циљ јесте побољшање положаја окривљеног, који се за своју кооперативност награђује блажом кривичном санкцијом.

[1] Richard.Lippke, Rewarding Cooperation: The moral Complexities of Procuring Accomplice Testimony, New Criminal Law Review,  2010.  vol.13,  no.1  pp.  91.