Једнострана измена уговора о кредиту у праву Мађарске

Sažetak

Питање допуштености клаузула које овлашћују банке на једнострану измену уговора о кредиту је и у мађарском праву имало свој развојни пут. Специфично је за мађарско право, међутим, барем када се оно упореди са правом Србије, да је у време избијања светске економске кризе, тачније нешто касније када су судски поступци поводом захтева за поништај таквих клаузула постали многобројнији, имало посебну законску регулативу посвећену овом питању, неколико одредаба Закона о кредитним установама и финансијским организацијама из 1996. године (Hpt.). Hpt. од 1996. године, у редакцији текста важећој од 1. јануара 2004. године, омогућавао је уговарање клаузуле о праву на једнострану измену уговора о кредиту, али није детаљније уредио услове под којима се таква клаузула може сматрати пуноважном, већ препустио странама да ову празнину уреде споразумно. Оваква слобода уговарања је довела до тога да су клаузуле о праву на једнострану измену уговора редовно биле формулисане тако да је банка имала широку слободу у њеној примени. Увидевши опасност од злоупотреба, законодавац је изменио регулативу о клаузули о једностраној измени уговора у старом Hpt.-у. Нова редакција старог Hpt.-а, која је била на снази од 1. јануара 2010. године, садржала је знатно детаљнију регулативу и прописивала строже услове пуноважности клаузуле о праву на једнострану измену уговора о кредиту. Међутим, чак и уз детаљнију регулативу овог питања у новијој редакцији старог Hpt.-а, бројна питања остала су отворена, на која је одговор морала да дâ врховна судска инстанца, тј. Курија. То је први пут покушано у пресуди Курије у поступку Partiscum 2011. године, али је целовито тумачење услова под којима је уговарање права на једнострану измену уговора пуноважно дато тек у закључку седнице грађанскоправног одељења Курије бр. PK 2/2012. (XII.10). У закључку је заузет став да је таква уговорна клаузула пуноважна, уколико је недвосмислено и јасно формулисана; ако су разлози једностране измене таксативно набројани; ако су одређени објективно; ако су извршили стварни утицај на елементе који утичу на камату, накнаду или трошкове у вези са уговором; ако је обим измене уговора сразмеран насталим променама; ако је клаузула за потрошача била транспарентна, односно ако гарантује потрошачу право на измену уговора, уколико промене околности иду њему у прилог. Захтеве јасне и недвосмислене формулације и транспарентности је Курија начелним ставом бр. 2/2014. PJE додатно квалификовала условом да се под њима не подразумева језичка и граматичка исправност клаузуле, већ захтев да она буде формулисана тако да омогући потрошачу да разуме и процени њене могуће економске последице. Усвајање начелног става било је потребно због тога што је у међувремену Европски суд правде донео одлуку у случају Кашлер (C-26/13), којим је у наведеном смислу допунио тумачење чл. 4. ст. 2 Директиве бр. 93/13/EEЗ о неправичним одредбама у потрошачким уговорима. Коначну етапу у развоју правне регулативе представља усвајање Закона бр. XXXVIII из 2014. године, којим је садржина закључака Курије подигнута на ниво општег правног акта. Закон је изазвао бројне критике у погледу његове уставности. Највећа замерка се односила на установљавање законске претпоставке неправичности свих уговорних клаузула и одредаба општих услова пословања банака којима се утврђује право банке на једнострану измену уговора. Са правом се истиче у литератури да су на овај начин последице непотпуног и неадекватног законског уређивања овог питања накнадно преваљене на финансијске организације, чак и онда ако су у време закључења уговора, односно када су општи услови пословања били на снази, њихове одредбе ускладиле са садржином важећих прописа. Закон је, међутим, издржао контролу уставности.