ЗАКОН О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ – КРИТИЧКИ ОСВРТ КРИВИЧНОГ ПРАВА

Sažetak

Рад је посвећен критичком сагледавању дејстава и домашаја новог Закона о спречавању насиља у породици. Смештајући га у оквир кретања које је назвао специјализација кривичног права у Србији, аутор се подухвата да пружи криминалнополитичке примедбе поставци на којој је основан Закон. Приговарајући недостатку оправданости његовог увођења у правни поредак јер му није претходило никакво опсежно истраживање стања ове социопатолошке појаве аутор истовремено кратком генеалошком анализом означава екстремну догму покрета за права жена као извор вредносне подлоге на којој је изграђен Закон, али једнако и као извор свих штетних дејстава Закона на целину правног поретка. Једностран, прост и предрасудама обојен поглед на односе између полова јесте вредносни извор за решења овог Закона који се у ствари бави пренаглашавањем људских права жена у односима са мушкарцима где су оне наводне жртве полног насиља. Начин на који то Закон ради је крајње упитан и сумњив будући да Закон уводи категорије могућег учиниоца насиља који је уствари будући учинилац кривичног дела, процене ризика од насиља у породици, што је нека врста предвиђања да ће могући учинилац у будућности учинити кривично дело. Образложење Закона каже да се тиме одговорности могућег учиниоца помера уназад, а то значи пре него што кривични поступак ступи у дејство односно пре него што је неко уопште осумњичен, што је нека врста квазикривичног поступка за будуће кривично дело или боље будућег кривичног поступка. Види се да су у питању све квазикривичноправне категорије. Све у свему законодавац се у случају овог Закона отиснуо у правцу онога што би у праву биле необележене воде, тамо где се мало који законодавац и у научној фантастици тешко упуштао. По свему судећи у питању је још једно опредмећење законодавне појаве у науци описане као тзв. безбедносно право.