Обавезна стручна одбрана у кривичном поступку

Abstract

Право на одбрану представља једно од основних загарантованих људских права, а чини га право окривљеног да се сам брани, право да ангажује браниоца ког сам изабере, односно да му стручна помоћ буде обезбеђена од стране постављеног браниоца, који ће заступати интересе окривљеног у кривичном поступку. Кривичнопроцесна теорија одбрану сврстава у једну од најзначајнијих функција кривичног поступка, а улоге и могућности браниоца су се мењале кроз развој института одбране у кривичном поступку. Поред питања права на одбрану и улоге и функције браниоца, предмет овог рада је обавезна стручна одбрана пунолетних лица окривљених за кривична дела, посматрана кроз историјски развој института обавезне одбране, међународну и домаћу регулативу, поједине упоредноправнe примере регулативе института обавезне стручне одбране, као и ставове и стандарде Европског суда за људска права по питању обавезне стручне одбране. Имајући у виду да право на одбрану уз стручну помоћ браниоца доприноси остварењу правичног поступка и омогућава једнак однос снага, као и да је потреба за уједначавањем критеријума обавезне стручне одбране препозната од стране Европског парламента који настоји да  питање обавезне стручне одбране регулишу кроз посебну директиву, питање обавезне стручне одбране ће бити сагледно и кроз потребу за усаглашавањем домаћег законодавства са ставовима и стандардима  Европског суда за људска права и предлозима de lege ferenda.