ДА ЛИ ЈЕ ЗАКОН О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ ЗАКАЗАО?
Sažetak
Писац се у раду бави могућим узорцима наглог повећања броја убистава и самоубистава у породичном насиљу у Србији о коме у последње време извештавају чак и органи задужени за његово спровођење. Према њима број убистава у породичном насиљу нагло повећао. Оно што су многи извештачи ових догађаја забележили, али томе нису придали нарочиту важност јесте податак да је барем 2/3 извршилаца тих убистава одмах извршило и самоубиство.
Из овог податка писац изводи закључак да их је по свему судећи, будући да су самоубице у правилу очајни и безнадни људи, један крајњи безизлаз из животних проблема навео на овако екстреман корак. Писац види узрок овоме у неоправданим и нелегитиминм квазисанкцијама Закона о спречавању насиља у породици. Наиме, хитне мере, како их назива Закон, су по свим својим материјалним садржајима и одликама кривичне санкције. И то врло тешке санкције. Оне које одузимају човеку могућност да види своју породицу и да живи у својој кући. Штавише, оне се изричу појединцу који ништа није урадио, тзв. могућем учиниоцу насиља у породици. На жалост, за разлику од класичних кривичних санкција које се изричу од стране суда у кривичном поступку, ове се изричу од стране полиције након пар десетина минута разговора са човеком кога Закон назива могући учинилац насиља у породици. Речју, законодавац је измислио функционални еквивалент најтежих кривичних санкција неоптерећен кривичном процедуром односно неку врсту квазиказни која се изриче квазиучиниоцу кривичног дела у квазипроцедури. Тиме је створио хибрид са смртоносним последицама. Кривична репресија која се доживљава од стране адресата кривичног права као крајње неоправдана и нелегитимна увек води крајњем отпору и одбијању која исходује погоршањем и заоштравањем друштвене појаве коју би наводно да реши.
Ово дејство Закона је појачано узбудљивим и енегичним извештавањем српских медија о најнастранијимм и најчуднијим случајевима насиља у породици. Преувеличавањем проблема шаље се једна искривљена слика ове патолошке друштвене појаве која се механизмима Тардовог Закона имитације умножава у жалосној убилачко-самоубилачком страсти. Законодавац је мора да до највишег степена заоштри бол, гнев и очајање када је успео на само да наведе људе да убијају, него и да окончају своје животе.