Схватања о каузи уговора у домаћој цивилистици по усвајању Закона о облигационим односима

Sažetak

На развој домаће доктрине о каузи уговора је пресудан утицај имало усвајање Закона о облигационим односима 1978. године. До усвајања Закона доктринарни ставови о каузи уговора у домаћој правној науци показују висок степен различитости: обухватали су готово све основне теоријске правце, од антикаузалистичких, преко економских, до савремених, објективно-субјективних поимања каузе уговора. У периоду до доношења Закона о облигационим односима доктрином каузе нарочито су се бавили Драгољуб Аранђеловић, Живојин Перић, Лазар Марковић, Андрија Гамс, Стеван Јакшић, Владимир Капор и Михаило Константиновић.

Закон о облигационим односима је појам каузе уговора изричито уобличио у један од услова пуноважности и дејства уговора. Овакав, приступ законског уређивања питања правне релевантности циља уговора је имало велики утицај на развој домаће доктрине о појму каузе уговора. С једне стране, кауза уговора је постала позитивноправни институт, те су јој готово сви аутори по усвајању Закона посветили одговарајућу пажњу, за разлику од предзаконског периода у којем је било аутора који је уопште нису разматрали. У овом раду се излажу схватања Стојана Цигоја, Љубише Милошевића, Живомира Ђорђевића, Бориса Визнера, Мартина Ведриша, Желимира Шмалцеља, Јакова Радишића, Слободана Перовића, Јожефа Салме и Оливера Антића. С друге стране, сужава се дијапазон различитих могућих поимања каузе уговора у доктрини. По усвајању Закона запажа се тенденција нестајања схватања која у потпуности поричу неопходност постојања појма каузе уговора, те се у претежном делу доктрине заузима каузалистички став, при чему се могу уочити одређене разлике у појмовном одређивању каузе уговора. Изузетак представља Борис Визнер, који сматра да се одредбе Закона о основу уговорне обавезе уопште не односи на каузу уговора, већ на титулус, као и Мартин Ведриш, који у њима види појам основа правног посла (Geschäftsgrundlage) из германске правне доктрине. Остали аутори сматрају да је Закон у одредбама о основу уговорне обавезе прихватио романски појам каузе уговора, при чему је углавном одређују у оквирима премиса неокласичне теорије.