О систему правних лекова и остваривању јединствене примене права у српском извршном поступку

Sažetak

У раду се разматра  организација правних лекова која  је успостављена  у извршном поступку уз указивање на стална колебања која постоје у различитим редакцијама извршног законодавства. На нормативном плану то су разлике које се односе на допуштеност жалбе у овом виду правне заштите. У неким редакцијама , укључујући и ЗИП од 1978, круг правних лекова је нешто шири тако да обухватао  приговор и жалбу. У другим  се ограничава само на приговор. Ипак, заједничко обележје свих законских текстова којим се регулише извршни и поступак обезбеђења преставља изричита забрана ревизије као правног лека којим се отвара пут према највишој судској инстанци у нашем правном систему. Ради се о ограничењу које осујећује да се,  у оквирима извршног поступка одлучивањем у конкретном предмету од стране Врховног касационог суда, створе потребни предуслови којим би се гарантовала  и обезбедила јединствена примена права. Резервни механизми попут заузимања ставова изван суђења од стране виших и највише судске инстанце  то, по више основа,  не могу остварити. Ни поступање Уставног суда поводом жалбе због повреде на једнаку правну заштиту не решава проблем нити гарантује јединствену примену права у извршном поступку али и свим другим поступцима у којима није допуштено изјављивање ревизије. Приликом формулисања забране ревизије у извршном поступку сасвим је занемарена околност да је,  од доношења ЗПП 04, ревизија битно другачији правни лек у односу на решења раније важећег парничног законодавства.  Успостављање „посебне“ ревизије афирмише идеју, по којој правни лек не служи искључиво заштити странака у поступку. Изражава и општи интерес да се у стварима од посебног правног  значаја омогући изјављивање овог правног лека – јер је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Дакле, то су разлози да се допусти изјављивање ревизије и када је она применом неких посебних ограничења недопуштена. Сви ови разлози могу постојати када се ради о побијању одлука у извршном поступку. Постоји основ да се, занемарујући језичко, а полазећи од циљног тумачења ревизија допусти и у извршном поступку ако постоје разлози због којих је допуштена „посебна“ ревизија.