ОСВРТ НА ЗАШТИТНЕ МЕРЕ МЕДИЦИНСКОГ КАРАКТЕРА У ПРЕКРШАЈНОМ ПРАВУ СРБИЈЕ
Abstract
У систему заштитних мера српски Закон о прекршајима регулише и две мере медицинског карактера: обавезно лечење зависника од алкохола и психоактивних супстанци (чл. 59) и обавезно психијатријско лечење (чл. 60). Ову последњу заштитну меру није познавало наше раније прекршајно законодавство, тако да је она уведена важећим Законом о прекршајима из 2013. године. Обавезно лечење зависника од алкохола и психоактивних супстанци је намењено учиниоцима прекршаја који су зависници од наведених средстава, док је обавезно психијатријско лечење предвиђено за неурачунљиве и битно смањено урачунљиве учиниоце прекршаја. Наведене заштитне мере имају сличности са медицинским мерама безбедности из Кривичног законика, као што су обавезно психијатријско лечење и чување у здравственој установи (чл. 81), обавезно психијатријско лечење на слободи (чл. 82), обавезно лечење наркомана (чл. 83) и обавезно лечење алкохоличара (чл. 84). Њихова сличност има и легислативно покриће, јер је у чл. 233 Закона о извршењу кривичних санкција Србије прописано да се одредбе тог закона о извршењу мера безбедности сходно примењују на извршење заштитних мера изречених за прекршај.
Без обзира на концепцијску сличност између медицинских заштитних мера и медицинских мера безбедности, постоје и одређене значајне разлике у њиховој регулативи. Прво, сврха мера безбедности се састоји у отклањању „стања“ или „услова“ који могу утицати да учинилац понови кривично дело (чл. 78 Кривичног законика), док се сврха заштитних мера огледа у отклањању „услова“ који могу утицати на понављање вршења прекршаја (чл. 51 ст. 1 Закона о прекршајима). Није јасно због чега законодавац и код заштитних мера није прописао да се њима отклањају „стања“, јер управо се тим изразом указује на основ примене медицинских мера безбедности, што би се требало односити и на медицинске заштитне мере. Друго, Кривични законик је формално одвојио третман зависника од опојних дрога и зависника од алкохола, под изговором да се ради о две различите врсте зависности, док је Закон о прекршајима предвидео јединсвену заштитну меру за ове две категорије зависника. Може се поставити питање зашто је законодавац код сличних мера предвидео два различита концепта? На крају, код заштитне мере обавезног психијатријског лечења законодавац није предвидео посебан поступак њиховог изрицања, као што је код психијатријских мера безбедности, у Законику о кривичном поступку, детаљно регулисао поступак њиховог изрицања. Иако Закон о прекршајима у својим процесним одредбама упућује на сходну примену Законика о кривичном поступку, тешко да се у конкретним случајевима одредбе тог Законика које се односе на поступак изрицања психијатријских мера безбедности могу применити и на поступак изрицања заштитне мере обавезног психијатријског лечења. Ово из разлога што је Законик о кривичном поступку предвидео посебна процесна правила која се односе на психијатријске мере безбедности (тзв. посебан кривични поступак), која у многоме одударају од опште кривичне процедуре. О тим разликама у поступку очигледно се није водило рачуна приликом прописивања заштитне мере обавезног психијатријског лечења.
Кључне речи: прекршајно право, медицинске заштитне мере, медицинске мере безбедности.