Одговорно кредитирање у функцији заштите потрошача од презадуживања у праву Европске уније
Sažetak
Одговорно кредитирање има за циљ да спречи настанак презадужености дужника, тј. стања у којем су му обавезе по кредитним задужењима тако велике да их не може уредно измиривати. Последице и социјалне импликације презадужености посебно долазе до изражаја ако је у својству дужника физичко лице, тј. потрошач. Идеја одговорног кредитирања се операционализује кроз више правних института, од којих је од највећег значаја обавеза кредитора да пре закључења уговора о кредиту процени кредитну способност потрошача.
Одговорно кредитирање постепено је налазило своје место у секундарним изворима комунитарног права. Прва Директива о потрошачким кредитима бр. 87/102/ЕЕC уопште није уредила концепт одговорног кредитирања. Први предлог новог текста Директиве из 2002. године садржавао је обавезу кредитора да процени кредитну способност потрошача, која је оцењена претерано строгом, услед чега на крају није усвојена у тој формулацији. Нова Директива о потрошачким кредитима бр. 2008/48/EC стога само налаже обавезу процене кредитне способности потрошача од стране кредитора, у формулацији која је много блажа од оне из Предлога.
Светска економска криза је показала слабости нормативног уређења потрошачког кредита у којем потреба за одговорним кредитирањем није снажније артикулисана. Поучени искуством кризе, у Директиви о хипотекарним кредитима бр. 2014/17/ЕU неупоредиво већи значај добија концепт одговорног кредитирања, пре свега кроз институт процене кредитне способности потрошача. Тако, већ у сам појам хипотекарног кредита који се односи на стамбене непокретности, инкорпорисан је елеменат процене кредитне способности. Затим, посебан нагласак се ставља на финансијску едукацију потрошача, с циљем да се избегне или смањи неодговорно задуживање. Директива не прописује конкретна мерила на основу којих се процењује кредитна способност потрошача, због потребе да се задрже стандарди процене кредитне способности које су развиле пословне банке. Једино изричито прописује да се у претежном делу оцена кредитне способности не сме заснивати на вредности хипотековане непокретности. Овим се желела избећи пракса која је довела до кризе хипотекарних кредита пре десетак година. Директива не прописује ни санкције за повреду обавезе процене кредитне способности, али налаже државама чланицама да обезбеде сразмерне, ефикасне и одвраћајуће санкције за повреду њених одредаба, па тако и одредбе о обавезној процени кредитне способности. У покушају да се утврди разуман и правичан баланс између одговорног кредитирања и одговорног задуживања, тј. да у питању да ли одговорност за презадуженост потрошача треба да буде на кредитору или на потрошачу, Директива исправно помера клатно на страну кредитора. Забрањује државама чланицама да установе право кредитору на раскид уговора због тога што (савестан) потрошач није пружио кредитору све информације потребне за процену његове кредитне способности.