Настанак хипотеке у Србији с посебним освртом на хипотеку према Грађанском законику за Кнежевину Србију из 1844 године

Sažetak

Настанак хипотекарног права везује се за прву половину деветнаестог века доношењем Уредбе о интабулацији од 14 септембра 1839. године. Овом Уредбом било је предвиђено да сваки поверилац има право на интабулацију, тј. специјално обезбеђење у виду залоге на непокретном добру. Хипотека је могла настати и на захтев повериоца без обзира да ли дужник пристаје или не пристаје на њу. За хипотеку је према Уредби важило начело следовања, што значи да се поверилац могао наплатити из хипотековане непокретности без обзира на промену власника непокретног добра. Ова Уредба била је два пута допуњена, односно измењена. Први пут Указом од 6. марта 1842. године, а други пут Уредбом о интабулацији из 1853. године. Обе уредбе имају недостатак јер не познају принцип специјалности хипотеке већ допуштају упис генералних хипотека. Поред овог недостатка обе уредбе су имале низ недостатака, тако да се осетила потреба за потпунијим и прецизнијим регулисањем хипотеке доношењем нове уредбе. То је учињено доношењем Уредбе о интабулацији од 19. новембра 1854. године која је постала саставни део Грађанског законика за Кнежевину Србију из 1844. године, додавањем параграфу 326. Предмет овог рада је анализа Уредбе о интабулацији из 1854. године која је ступила на снагу 1. јануара 1855. године и као део Грађанског Законика за Кнежевину Србију из 1844. године важила до доношења Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације из 1946. године.