ПАРНИЧНЕ СТРАНКЕ ПО ОДРЕДБАМА ПРОЦЕСНОГ ЗАКОНОДАВСТВА СРБИЈЕ ИЗ 1865. ГОДИНЕ

Sažetak

Аутор у раду врши историјскоправну анализу одредаба Законика о грађанском судском поступку из 1865. године које се односе на парничне странке. Нису занемарени ни остали учесници у парничном поступку попут умешача, пуномоћника и законских заступника процесно неспособних странака. Будући да је суд био дужан да за све време трајања поступка по службеној дужности води рачуна о парничној способности процесних субјеката, у раду је посвећена пажња и одредбама главе IV Српског грађанског законика о туторству и старатељству, као и Закону о старатељству из 1872. године којим је новелирана кодификација грађанског права.

Не само да је од 33 члана процесног законика посвећених парничарима и њиховом законском и вољном заступању у дугом временском периоду важења кодекса измењен само један параграф и то тек 1900. године, него су и безмало сва законска решења предвиђена у нацрту који је 1864. године тадашњи министар правде Рајко Лешјанин поднео Комисији Државног савета усвојена у првобитној верзији. На то указује архивска грађа сачувана у фонду Државни савет Архива Србије чија је анализа од пресудног значаја за упознавање са процесом коначног уобличавања норми о парничним странкама у законском тексту. Најпосле, како би се стекао увид у слабости и недостатке који су се показали у практичној примени појединих законских решења из посматране области, анализирани су и одговори надлежних судских власти на иницијативу за делимичну ревизију Законика која је 1872. године потекла од министра правде Стојана Новаковића.