(ЗЛО)УПОТРЕБA РЕТОРИКЕ – ПРИМЕРИ ОД АНТИКЕ ДО САВРЕМЕНЕ ДРЖАВЕ НАЦИОНАЛНОГ НАДЗОРА

Sažetak

Вештина лепог говора има порекло у старогрчкој традицији. У софистичким расправама о правди и истини, красноречје је имало запажену улогу. Значај вештине убеђивања Платон није порицао, али је указивао на разликовање између знања које пружа филозофија и веровања које је последица уверавања. Због тога аутори покушавају да расветле да ли је реторика морално неутрална вештина са великом способношћу за релативизовање. На том трагу размотрена је Келзенова критика природноправног схватања појмова правде и истине. Услед немогућности њиховог апсолутног одређења, Келзен је истицао судбоносни значај теолошких учења и реторике која је убеђивала људе у постојање једног и јединог система вредности који је основ свих норми. Тако се показало да је реторика била од изузетне важности за природно право, али је њен значај данас још и већи. Промене које доноси модерно доба, а међу којима посебно место заузима угрожавање приватности грађана услед прикупљања података о личностима и јачања културе надзора, нарочито истичу потребу за коришћењем најфиније подешених реторичких елемената. Убеђивање у постојање апсолутних норми претворило се у уверавање у потребу сталног надзора над грађанима ради осигурања њиховог опстанка. Због тога аутори закључују да је реторика морално неутрална вештина са великим потенцијалом за свакодневну (зло)употребу и да у тренутним околностима има предност у односу на филозофска разматрања о апсолутним вредностима. Истовремено, аутори указују да ће таква злоупотреба вештине убеђивања одвести у другу крајност из које ће људи излаз тражити повратком филозофији.