ПРАВО ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ У СРБИЈИ – ИЗМЕЂУ ЕТИКЕ ДОБРИХ НАМЕРА И ЕТИКЕ ОДГОВОРНОСТИ

Sažetak

Рад је концентрисан на формалне и практичне проблеме у области заштите животне средине, који наступају као последица пропуштања или неделања органа законодавне и извршне власти у Србији. У тексту је извршена анализа позитивног законодавства и усаглашености домаћих правних прописа са међународним декларацијама и конвенцијама које је наша држава ратификовала (од Стокхолмске декларације и Конвенције Савета Европе о грађанској одговорности за штету проузроковану обављањем делатности опасне по животну средину до Декларације из Рија), као и са европским Директивама (Директива ЕУ за индустријске емисије) и Уредбама (Уредба број 525/2013 о мониторингу и извештавању о емисијама гасова са ефектом стаклене баште и извештавању о другим информацијама од значаја за климатске промене). Кандидатура за равноправно чланство у европској породици народа обавезује српски парламент и Владу да учине додатне напоре у правцу хармонизације нашег права са европским. У раду је заузет de lege ferenda приступ, па аутор образлаже неопходност измена и допуна низа закона, као што су Закон о процени утицаја на животну средину, Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину, Закон о накнадама за коришћење јавних добара и Закон о буџетском систему, као и што бржег доношења Закона о климатским променама и Српског грађанског законика (у коме би морале бити разрешене дилеме које спутавају субјекте права у коришћењу еколошке тужбе као инструмента заштите животне средине). Указано је на неприхватљиво одступање од једног од темељних принципа установљених Рио декларацијом, који са собом доноси читав низ структурних проблема и неспособност функционисања како институције Зеленог фонда, тако и низа организација којима је екологија у фокусу деловања. Последице дискрепанције између намера прокламованих Уставом Србије и Националном стратегијом Србије за приступање Србије и Црне Горе Европској унији из 2005 године с једне и одсуства адекватних активности законодавне и извршне власти у заштити животне средине, с друге стране, огледају се како у изразито лошим оценама у последњем извештајима Европске комисије и Европске канцеларије за животну средину, тако и у здравственој угрожености и повишеном степену смртности великог броја грађана Србије, али и других европских земаља, услед штетних емисија, односно полуција ваздуха, воде и земљишта на територији наше земље. Поред предлога за измене формалног оквира у области Права заштите животне средине, у раду се указује и на неопходност коришћења оних механизама грађанскоправне заштите, као што је еколошка тужба (установљена Законом о облигационионим односима 1978), која је, по својој природи, actio popularis и у том смислу приступачна најширем кругу субјеката. Одбрана стандарда установљених Кјото протоколом и Базелском конвенцијом би, широким коришћењем овог процесног инструмента, била стављена не само у руке представника законодавне и извршне, већ, условно речено и судске власти (условно, наравно, због тога што судови могу одлучивати само уколико страна у поступку покрене парничну тужбу, али не и на основу сопствене иницијативе).