ДА ЛИ СУ НАМ ПОТРЕБНА ПРЕЦИЗНИЈА МЕТОДОЛОШКА ПРАВИЛА ЗА ПИСАЊЕ ПРОПИСА?

Sažetak

Да би језик био у потпуности прихваћен као  средство комуникације, потребно је да „учесници располажу истим кодом, тј. системом знакова или симбола на основу којих састављају поруке“[1]. Комуникација тече неометано када све стране у процесу познају  добро  код који се користи. Понекад , кодови који се користе у припреми порука се разликују од кодова који су познати примаоцима порука. Комуникација онда постаје нејасна и једносмерна и мора се довести у стање једнозначности кода који се користи за припремање и пријем порука.

У процесу писања прописа користе се различити језички кодови: онај свима познат, односно углавном свакоме познат, и други, који је саткан од стручних појмова и појмова из страних језика. Појмови из овог другог кода се нужно морају објаснити појмовима из оног првог, познатијег и чепшће употребљаваног кода, пошто се и прописи пишу, за шири круг лица, не само за правнике који познају боље други код.

Због језичких али и структуралних и логичких изазова који настају у процесу писања прописа, 2010. године су усвојена Јединствена методолошка правила за писање прописа. Овај акт је уредио најпрецизније до тада  начин писања прописа, њихову унутрашњу структуру и инсистирао на утврђивању јединственог стила писања и терминологије која ће се  користити приликом писања управо због шароликости адресата на које се прописи односе.

 У нашем раду разматрамо могућу потребу за променом, односно још већим језичким прецизирањем неких одредаба овог прописа, у контексту улоге и значаја језика у праву. Сви наши предлози проистичу из детаљно образложених изазова са којима се савремено законодавство у процесу настајања и сопствене примене сусреће у последње време.

[1] Ранко Бугарски, Увод у општу лингвистику, Београд 1996,  44.