Индиректна дискриминација у судској пракси Европског суда за људска права

Sažetak

Европски суд за људска права проширио је област примене члана 14 Европске конвенције о људским правима на индиректну дискриминацију у последњим годинама.  Суд Европских заједница почео је да користи овај концепт у седамдесетим годинама прошлог века како би превазишао ограничења која су проистицала из таксативно наведених основа дискриминације у правилима о забрани дискриминације у праву Европских заједница. Оснивачки уговори и секундарно право Европских заједница забрањивали су у дужем периоду, све до Амстердамског уговора, дискриминацију засновану само на држављанству или на полу. Касније, концепт индиректне дисмриминације развијан је даље у антидискриминационом праву Европске уније, дакле у антидискриминационим директивама које су имало за циљ да обезбеде примену начела једнакости у појединим областима, као што су запошљавање или социјална заштита, и у оквиру тога да обезбеде заштиту посебно рањивих друштвених група, као што су жене и разне мањине. Почев од деведесетих година прошлог века, Савет Европе ангажује се на заштити тих посебно рањивих група. Тако је створен правно-политички контекст у првој деценији XXI века који је условио да Европски суд за људска права протегне општу забрану дискриминације из члана 14 Европске конвенције о људским правима на индиректну дискриминацију.

Под индиректном дискриминацијом Европски суд за људска права разуме мање повољан третман који се заснива на неком основу који је неутралан у односу на посебно рањиве групе, али који погађа чланове неке од тих група диспропорционално више него осталу популацију. Мање повољан третман није заснована, дакле на полу или на етничком пореклу, али упркос томе он погађа више жене него мушкарце или припаднике мањине него остало становништво. Оно што је карактеристично за инидиректну дискриминацију јесте да се она не чини искључиво правним третманом, дакле доношењем закона или других општих правних аката и применом тих аката, већ и „општом политиком и мерама“ које су значајне за примену права. Под неутралним основом дискриминације разуме се нека општа карактеритика појединаца или ситуација у којима се ови налазе, а коју не деле искључиво припадници неке посебно рањиве групе. Тако, на пример, трудноћа не може да буде неутралан основ у односу на пол. Тај неутрални основ неповољнијег третмана погађа више припаднике неке посебно рањиве групе јер припадници те групе имају ту општу карактеристику пропорционално више него остало становништво.

Европски суд за људска права применио је концепт индиректне дискриминације у неким случајевима у којима је основ неповољнијег третмана било недовољно знање језика на коме се одвијала настава у основној школи и где су ромска деца била искључиво погођена неповољнијим третманом. Примена тог концепта у поменутим случајевима захтева преиспитивање дефиниције индиректне дискриминације, како ју је одредио Европски суд за људска права.