ОСНОВИ ТЕОРИЈЕ УПРАВЉАЊА ЕКОЛОШКИМ КРИЗАМА

Sažetak

Данас је јасно да су еколошки акциденти и процеси потенцијални  али и реални изазивачи кризних ситуација на које државе морају бити спремне. Настајање еколошких криза је у експоненцијалном расту, као и њихове последице.

Проблем са еколошким кризама није у томе што оне постоје, него у томе како се према њима односимо.

Истраживање узрока криза захтева интердисциплинарни приступ. На микро нивоу овакав приступ се фокусира на улогу појединаца. На средњем, нивоу истраживања акценат је на организационим факторима и процесима који могу имати улогу у узроковању криза. На макро нивоу наводе се други могући узроци који, изгледа, чине кризе мање или више неизбежним и незаобилазним карактеристикама модерног света.

Кризу истовремено карактеришу негативни ефекти (пертурбација, дерегулација, конфликт, збуњена акција, интензиван стрес, који води у непромишљене поступке) и позитивни ефекти (мобилизација, солидарност, сарадња, побољшана адаптација на околину, експериментално учење).

Еколошка криза представља ванредну ситуацију чији почетак и трајање нису унапред одређени. Антикризне мере углавном су неуспешне због бројних фактора који утичу на сложеност кризе са једне стране и са друге што се њени фактори континуирано мењају  у току трајања саме кризе.

У том смислу управљање еколошким кризама јавља се као перманентан, стручан инвентиван и компликован процес који за циљ има да спречи ескалацију кризе, као и  отклањање очекиваних и реалних негативних последица кризе. Лоше управљање црпи ресурсе система, омета његову функцију и организацију, утиче на финансијске могућности и остваривање позитивних циљева. Екстремно лоше управљање може довести до ентропије система.

Циљ овог рада је да се у основним цртама прикаже процес управљања кризама насталим услед еколошких акцидената ради спречавања или смањења последица које оне са собом носе.